Kako su se odrekli Kosova, odreći će se i Srbije

MILOŠ JOVANOVIĆ POTPREDSEDNIK DSS-a

Razgovarao Nikola Vrzić

Ako smo u Skupštini ostali usamljeni, usamljeni u odbrani Srbije zapravo nismo. Srbiju danas brane i Srbi sa Kosova i Metohije, Srpska pravoslavna crkva, državotvorne organizacije i pokreti, intelektualci i ugledne javne ličnosti…

Briselski sporazum i njegovo potvrđivanje u Skupštini jesu kapitulacija Srbije, ali to ne znači da će se Srbija tek tako predati, poručuje u razgovoru za „Pečat“ Miloš Jovanović, potpredsednik Demokratske stranke Srbije.

Razgovor započinjemo pitanjem čiji je odgovor, verovatno, očigledan: zašto se DSS nije priključio većini koja je usvojila izveštaj o pregovorima Beograda i Prištine?
DSS nije hteo da se priključi nečemu što se, najblaže rečeno, može nazvati kapitulacijom, ubijanjem države Srbije i žrtvovanjem Srba sa Kosova i Metohije. Narodna skupština je prošlog petka ugasila institucije države Srbije na KiM i predala tamošnje Srbe Tačijevoj vlasti.

Da li su poslanici nove skupštinske većine bili svesni da čine to što ste sada rekli?
Ne znam da li su oni bili svesni ili ne, jedino što mogu da kažem je da je celokupna atmosfera u Skupštini tog dana bila bedna, i da tu novu skupštinsku većinu čine ljudi koji očigledno nemaju nikakvo osećanje odgovornosti prema državi Srbiji, nikakav odnos prema srpskoj istoriji i žrtvama koje je naš narod podnosio za slobodu tokom svoje duge i slavne istorije, nikakvo osećanje solidarnosti prema Srbima sa Kosova i Metohije. A pošto su se sa tolikom bezobzirnošću odrekli njih, neka niko ne sumnja da će ih ikada biti briga za bilo koga drugog osim za njih same, i sopstvene sitne interese. Ovo je najnedostojnija generacija političara koja je u Srbiji ikada postojala, i kada oni pričaju o budućnosti, verujte, u vidu imaju samo sopstvenu budućnost.

 

Oni koji su potpisali Briselski sporazum, međutim, tvrde da je taj sporazum najbolji koji se u ovom trenutku mogao postići, i da štiti Srbe sa KiM.
Srbi sa Kosova i Metohije mnogo bolje od svih nas znaju šta je dobro za njih, a šta nije, jer je u pitanju njihov, i život njihovih porodica. A oni su nedvosmisleno rekli da je taj sporazum za njih katastrofalan i jednoglasno ga odbacili, bez obzira na sve političke i stranačke razlike među njima.
Toliko, dakle, o drugom delu njihove argumentacije koju navodite. Uz to, sporazum je katastrofalan i za državu Srbiju, jer njime Srbija priznaje suverenitet secesionističkog Kosova na čitavoj teritoriji naše južne pokrajine, priznaje takozvani ustav i zakone tog Kosova, čak i tretira Kosovo kao suverenu državu jer se obavezuje da neće ometati evropski put Kosova. Naime, shodno članu 49. Ugovora o Evropskoj uniji, samo nezavisne države mogu postati članice Evropske unije.
Konačno, kada kažu da se bolji sporazum nije mogao postići, u pravu su, ako im je cilj da sprovode kosovske zakone, onako kako im to nalaže Evropska unija. A Unija će im – kako je to prvi put najavila u jednom od svojih zvaničnih dokumenata – kao sledeći zahtev u briselskim pregovorima zatražiti prijem Kosova u Ujedinjene nacije. Naravno, tražiće vrlo brzo i eksplicitno priznanje Kosova kao nezavisne države. Sve su to logične posledice bezalternativnog puta ka EU na koje je DSS upozoravao još 2008. godine, prilikom potpisivanja SSP-a.

Ali aktuelna vlast – uostalom, kao i prethodna – tvrdi da izbora zaista nemamo. Tvrde da bi negativan odgovor Srbiju odveo u izolaciju i izazvao neku novu „Oluju“ na Kosmetu.
Reč o je prozirnom zastrašivanju naroda. Da opasnost od „Oluje“ zaista postoji, pa valjda bi Srbi sa Kosova i Metohije prvi prihvatili sporazum. Uostalom, šta se dogodilo kada smo odbili Ahtisarijev plan 2007. godine? Nikakve „Oluje“ nije bilo. Niti je danas kontekst, kako unutrašnji, tako i međunarodni, onakav kakav je bio 1995. godine.
A što se tiče izolacije, neko je, čak, u skupštinskoj raspravi prošlog petka pomenuo da ćemo biti Severna Koreja u Evropi. Zaista moram da kažem da se radi o čistoj besmislici. Da li iko ozbiljan i intelektualno pošten misli da bi nam bile uvedene sankcije kada bismo odlučili da se borimo za svoju državu? Da li bi Savet bezbednosti ili EU doneli takvu odluku? Naravno da ne bi. Sve i ako bi neko došao na tu ideju, u Savetu bezbednosti ona ne bi mogla da prođe makar zbog Rusije i Kine, dok u samoj EU za takvu odluku ne postoji ni politički, ni ekonomski rezon, ako ništa drugo onda zbog njihovih firmi koje posluju u Srbiji i iz tog poslovanja izvlače profit. Prosto je sumanuto da se takvi argumenti potežu, i da na njih moramo da odgovaramo.
Nesposobna da se bori za ovu zemlju, aktuelna vlast nas plaši prošlošću kako bi osigurala sopstvenu budućnost, a pritom joj očigledno ne smeta da u tu budućnost ide klečeći. To što vole da kleče je, doduše, njihov problem, ali je i naš problem, zato što su u poziciji da i nas teraju da klečimo.

Ipak, činjenica je da bi, odbijanjem Briselskog sporazuma, bio zaustavljen put Srbije ka članstvu u EU.
Hajde ovako. Sve i da prihvatimo sve što od nas zatraže, šta dobijamo?
Prvo, Srbija u EU ne bi ušla još najmanje deset godina, ne samo zbog činjenice da u EU nema raspoloženja za daljim proširenjima. Uostalom, zašto se od javnosti krije podatak da u budžetu EU do 2020. godine nije predviđen nikakav novac za dalja proširenja?
Drugo, EU potresa teška unutrašnja kriza, i uopšte se ne zna šta će sa njom biti u budućnosti. Ono što je sigurno jeste da EU, ako uopšte opstane, kroz nekoliko godina neće izgledati kao danas, već će doći do već najavljenog raslojavanja između država članica. U takvom kontekstu, Srbija se samo može naći na periferiji periferije ili kako nam se prognozira, Srbija se može nadati samo drugorazrednom članstvu.
Treće, EU odavno više nije prostor ekonomskog blagostanja, koje danas postoji samo u propagandi ovdašnjih medija. O tome nam svedoče primeri rekordne nezaposlenosti u Španiji, pljačke štediša na Kipru, samospaljivanja u Bugarskoj, izglednog bankrota Grčke, najava da isto čeka Italiju, Portugaliju… Treba li dalje navoditi?
Tako da, imajući sve ovo u vidu, očigledno je da Briselskim sporazumom nisu prodali veru za večeru, već su je prodali ni za šta.

Kako sprečiti takvu samoubilačku ludost? DSS je, očigledno, usamljen u srpskoj skupštini, mediji su listom – sa izuzetkom ovog lista slobodne Srbije – na strani većine i njenih namera…
Najpre je potrebno shvatiti da je došlo do kvalitativno novog momenta na srpskoj političkoj sceni. Kao što ste i sami konstatovali u vašem prošlom tekstu, od situacije iz 2007. godine, kada su sve političke partije osim LDP-a odbacile Ahtisarijev plan, prošlog petka su sve političke partije, osim DSS-a, prihvatile i manje od Ahtisarija. Time je praktično napravljen konsenzus o predaji Kosova i Metohije. Bojim se da neće proći mnogo vremena, a taj konsenzus će se iz elite perfidno preliti u narod, što će imati dramatične posledice jer je to zapravo konsenzus o bacanju Srbije na kolena i ideji da bi u tom poniznom položaju trebalo i da ostane. O tome, najzad, svedoči i nedavno izvinjenje predsednika Srbije Tomislava Nikolića novinarki bosanske televizije.
Ali ako smo očigledno u Skupštini ostali usamljeni, usamljeni u odbrani Srbije zapravo nismo. Srbiju danas brane i Srbi sa Kosova i Metohije, Srpska pravoslavna crkva, razne državotvorne organizacije i pokreti, mnogobrojni intelektualci i ugledne javne ličnosti, i u krajnjoj liniji, srpski narod za koji sam uveren da vredi mnogo više od samozvane elite koja mu je nametnuta.

Kako objediniti tu energiju i sprečiti rasturanje Srbije?
S obzirom na odnos snaga i na opasnost koja nam preti kao državi i narodu, nužno je pre svega shvatiti da do tog objedinjavanja mora doći. I to pod hitno, jer se predaja Srbije pred našim očima ubrzava geometrijskom progresijom. Nećemo stići ni da se okrenemo, a sporazum između Srbije i Kosova, po ugledu na sporazum dve Nemačke iz 1972. godine, biće potpisan, i Kosovo će postati članica Ujedinjenih nacija. A onda, kada na Kosovu popustimo, problemi će se otvarati i ređati kao na traci: Republika Srpska, Vojvodina, Raška oblast… nova besomučna zaduživanja i dalje siromašenje naroda, uz proporcionalno bogaćenje elite o kojoj smo malopre govorili.
Odgovornost DSS-a, kao jedine parlamentarne stranke koja se tome protivi, i koja ima čoveka koji tu energiju može da objedini, biće presudna. Naravno, situacija je toliko dramatična da prevazilazi usko stranačka pitanja, i zahteva stvaranje što šireg društvenog pokreta, koji će se okupiti pod jedinom zastavom koju danas smemo da ponesemo. A to je zastava Srbije.