Скандалозна стратегија развоја пољопривреде, за коју су стране агенције у време министарке Дулић-Марковић дале преко милион евра, данас даје прве видљиве резултате
Револуција новог доба добила је хероје којима није страна порука Сократовог ученика и филозофа Ксенофонта, да је пољопривреда „мајка свих уметности, науке и цивилизације“. Ако је западна јавност као хероја нове револуције препознала Евангелоса Валијанатоса, једног од хероја антикорпоративне револуције, који је свој револуционарни корак учинио књигом „Ова земља је њихова земља“ скинувши маску са ЕПА организације, у којој је радио 25 година, код нас то место свакако припада професору Миладину Шеварлићу. Управо се он нашао на лошем гласу због разоткривања корпоративних митова у Србији. Испоставило се да је његов предмет „задругарство“ (последњи реликт времена које незадрживо „једу скакавци“) у ствари револуционарни пројекат за Србију у 21. веку. Повод за овај разговор с угледним стручњаком за економски аспект пољопривредне производње, представља један значајан интервју из 2005. тек недавно постављен на „Ју тјубу“.
Пре осам година пред камерама сте изнели фрапантне податке о недопустивим потезима које је вукла тадашња министарка пољопривреде Ивана Дулић Марковић. Као значајан детаљ поменули сте и научни у рад промовисан на скупу у Чачку.
Био је то скуп посвећен производњи малина, којим је председавала И. М. Дулић. Приликом уласка у хол приметио сам на зиду „научни рад“ у виду постера, са провокативним насловом „Јачање воћарске производње у циљу економске ревитализације Централне Србије и Санџака“. Одмах сам интервенисао са захтевом да се овај постер елиминише из амбијента, зато што инсинуира да Санџак није део Централне Србије. Њена сарадница из организационог одбора је одбила мој захтев, с образложењем да је „то став наше владе“, а Дулићева је мој захтев пред учесницима скупа одбила с образложењем да „не дозвољава политичко иступање“! Питам се да ли би Француска дозволила да се јавно истакне натпис „Француска и Корзика“ или „Италија и Сицилија“. При том је било симптоматично и то што на постеру није наведено име аутора, што је у научној пракси незамисливо… Напомињем да на ову промоцију сепаратистичких тенденција нико од колега није реаговао, нити се солидарисао са мном.
Да ли се зна ко је финансирао тај фантомски „научни рад“?
Касније сам приметио на плакату логотип ФАО. Они су дали средства од преко милион долара за тај пројекат, а званични носилац је асистент са Бањалучког факултета, на којем је др Дулић, у то време, била доцент. Њен помоћник Горан Живков био је запослен у канцеларији ФАО у Београду.
Да ли из тога можемо да закључимо да су стране агенције дале новац и за „преписивање“ Стратегије развоја пољопривреде Србије, промовисане у „Делта ситију“.
Ни ова Стратегија није имала потписника, а представља у највећој мери мастер план који је пре тога израдила страна агенција под патронатом ЕУ, у виду донације од неколико милиона тадашњих немачких марака – никад нисмо имали скупљу студију. Приметио сам да је око 80 одсто текста мастер плана преписано у Стратегију Србије, чак и фусноте. Напомињем да овај документ представља својеврстан збир методолошких и фактографских небулоза, нарочито сепарат под називом „Конкурентност пољопривреде Србије“. У њему се (стр.73) налази листа од 25 пољопривредних производа на којима би наша пољопривреда требало да развија извозну стратегију… Замислите, на осмом месту се налазе корњачевина и длаке китове кости?! Затим следе „извозно значајни“ производи: рогови, парошци, копита, кљунови…
Ако ове сировине обухватају тек десетохиљадити део извозних производа, где се нашло поврће и воће?
Поврће се нашло на 10. месту, птичје перје на 11, а малина на 12! Извоз меса се свео на 16 место, а на 26. месту се налази све остало воће (сем свежих кајсија, малина и вишања које се налазе око 20 места). Тврдећи да је овај документ политички пројекат, инсистирао сам на јавној расправи, у чему су ме подржали Пољопривредни факултет и Савез пољопривредних инжењера и техничара Србије, као и Друштво аграрних економиста Србије. Они су писменим путем затражили од актуелне министарке да на Пољопривредном факултету отвори расправу о Стратегији која представља шамар српској пољопривредној науци. Одбијени су уз аргумент да „Министарство има свој план презентације“, у који се потписници петиције не уклапају.
Да ли је овај докуменат био почетак затирања задругарства у Србији?
Задругарство је изгнано из теорије и праксе, тај предмет је опстао само на Пољопривредном факултету у Земуну, а одскора и на Економском факултету у Суботици, као део предмета са Саветодавством. Подсетио бих вас да је Србија 1895. у Лондону била једна од 12 земаља оснивача Међународног задружног савеза.Упркос аномалијама и неправдама у политици спровођења аграрне реформе после Другог светског рата, ми смо изградили и велике успешне комбинате на државној земљи, са комплетном инфраструктуром и стручним кадром, као и развијеним тржиштем. Напомињем да је наш Пољопривредни комбинат Београд настао исушивањем Панчевачког рита, са свакодневним испумпавањем две милијарде литара воде. Стратегијом је предвиђено да се уништи свих 20.000 хектара уређеног земљишта, са каналском мрежом за наводњавање, како би се распарчало и уништило све у шта је ова земља улагала. Истичем да оно што је НАСА за америчку привреду то су комбинати за пољопривреду Србије, а Стратегијом је зацртано распарчавање и уситњавање ових целина, без економског и било којег сувислог разлога. Очигледно је да преписивачи Стратегије уопште нису водили рачуна о предностима затеченог стања. При том су крупније комерцијалне фарме стављене у фокус стратегије развоја, док приватна сељачка газдинства остају по страни.
Под каквим условима су склапани уговори о отуђењу земљишта?
Кад сам од др Мирка Цветковића, тадашњег директора Агенције за приватизацију, затражио на увид бар један уговор о продаји наведених фирми, речено ми је да ниједан уговор не може да се стави на увид јавности, па чак ни мени у научноистраживачке сврхе. А ја сам желео да утврдим да ли је – према њиховим тврдњама – продат друштвени капитал или ресурси. Да појасним: да ли се куповином цементаре даје право на изградњу још једне цементаре ради интензивнијег коришћења налазишта или, кад је у питању вода: да ли се куповином погона за флаширање минералне воде добија и право на изградњу допунских капацитета за експлоатацију изворишта? При том је прописано да се продаја земљишта обавља тендером, зато што се тендер спроводи тајним путем у спрези са политичарима. И то је предвиђено Стратегијом.
О клими која је владала за мандата министарке Дулић, говори инцидент поводом међународног скупа на Златибору, који сте организовали у својству председника Друштва аграрних економиста Србије.
На скуп сам позвао дугогодишње сараднике из земаља у окружењу, као и колеге и представника фармера из Пенсилваније, с којима сам годинама сарађивао. Водећи рачуна о угледу земље, послао сам куртоазан позив министарки Дулић с предлогом да отвори скуп. После извесног времена смо добили информацију да је допис још увек „на разматрању“, да би ми колега из Пенсилваније накнадно рекао да им је америчка влада правила проблеме у вези са доласком, зато што је мене наше Министарство денунцирало, оптуживши ме да сам био „припадник Милошевићевог естаблишмента“ и да би са мном требало прекинути сваку сарадњу.
И тако је министарка преузела организацију скупа, који сте ви иницирали и направили избор учесника. Како сте реаговали?
Мени је у оваквим ситуацијама на првом месту углед Србије, па сам се једноставно повукао. После семинара су ми се обратиле колеге из Пенсилваније с молбом да њима и угледном фармеру из Америке покажем бар једно сеоско имање, с обзиром на то да су их организатори три дана држали затворене у хотелу на Златибору. Дошао сам по њих својим колима и возио их по Мачви… Не бих се враћао толико година уназад, да ме нисте позвали поводом појављивања тог снимка у јавности.У сваком случају је актуелнији него икад – стратегија која је тада осмишљена данас се увелико спроводи. Али ми се не предајемо: на Видовдан ће наш покрет СПАС у просторијама Друштва српских домаћина изложити пројекат за спас пољопривредника, агронома, пољопривреде, задругарства и села Србије. Немам ништа против уколико сматрате да би овај покрет требало сврстати међу револуционарне.