Где Бујошевић оком, ту „Дневник“ скоком

Пише Миодраг Зарковић

Недолична и сасвим неоправдана моћ главног и одговорног уредника „Политике“ почела је да се са „Прве телевизије“ прелива и на Јавни сервис, тј. на тамошњу главну и најгледанију информативну емисију

За време прошле владе, Драган Бујошевић био је међу најутицајнијим овдашњим јавним делатницима. Још у првим месецима Кабинета Мирка Цветковића, Бујошевић је био постављен на место главног и одговорног уредника дневних новина „Политика“. Непуне три године касније, са приказивањем је почела и његова ауторска емисија „Став Србије“ на „Првој телевизији“, у којој сваке недеље у доба ручка угошћава значајније чиниоце српске политичке позорнице (махом оне који припадају Бујошевићу омиљеном, анационалном полу овдашње јавности), заједно са представницима различитих гласила (овде је домаћин још искључивији, пошто је за све ово време једва једном или двапут пустио у студио новинара или аналитичара са ставовима који се косе са његовим). У Бујошевићеве еврофанатичне руке тако је био предат не само наш најстарији и најугледнији дневни лист, већ и веома гледан, такозвани породични термин, на једној од телевизија са националном фреквенцијом.
Упадљива несразмера између Бујошевићевог утицаја и његових новинарско-мислилачких способности, често је протеклих година служила као згодан, лако уочљив доказ медијског мрака у савременој Србији. Једино у јавности чија се гласила утркују у слепом службовању политичким моћницима, могуће је да делатник налик Бујошевићу – врло ограничених домета и у штампаном и у телевизијском изразу – дође у посед толике моћи.
Данас, авај, делује као да је Бујошевићева снага само још више нарасла, те се сада посредно простире и до главне РТС-ове информативне емисије. „Дневник“ од недеље, 28. априла, почео је вешћу о трагичној смрти ученика на екскурзији у Врњачкој Бањи, а одмах после је, као први у политичком блоку, приказан помало необичан прилог који се састојао од два цитирања. Спикер је, наиме, прочитао више делова ауторског текста Ивице Дачића написаног за „Политику“, а затим и неколико изјава које је Александар Вучић изрекао гостујући у „Ставу Србије“ неколико сати раније.
Није ново то што „Дневник“ цитира изјаве високих званичника дате другим медијима, али јесте реткост да се управо таквим прилогом отвара ударни део емисије, посвећен најважнијим државним темама. И то баш цитати из новина које уређује Бујошевић и емисије коју води Бујошевић! Каква је то сила која налаже Ненаду Љ. Стефановићу да „Дневник“ отвори пуким преписивањем онога што су Вучић и Дачић поверили Бујошевићу? Има ли РТС, а и целокупна српска јавност, још неко питање за Вучића и Дачића, поред оних која поставља Драган Бујошевић?

[restrictedarea] ***
Колико је, иначе, Бујошевић „вешт“ у постављању питања, видело се и у дотичном „Ставу Србије“, када је уочи самог краја емисије хтео да испадне храбар и суочи Александра Вучића са радикалском прошлошћу: толико је био успешан у томе, да му је пошло за руком да, уз видљиву физичку нелагоду, смандрља тих неколико реченица, а да ниједном не помене радикале! Елем, овако је то звучало:
„Јако сте самоуверени, уверени у то да сте изабрали прави пут. И раније сте исто тако изгледали, када је била нека друга опција у питању, дакле, када сте мислили да неким другим начином можемо да решавамо то. Да ли је сада, рецимо, нормално да кажете: ‘Добро, тада сам мислио то, очигледно живот је показао да то није тачно, да није у реду, ево сад мислим другачије’? Је ли то нормално у политичком животу Србије?“
Гледаоцима је остало само да се чуде шта ли би се догодило да се Бујошевић усудио да постави Вучићу питање без увијања и избегавања неугодних појмова. Да ли би се земља отворила, а небо сручило, да је заиста суочио Вучића са оним што је овај причао и заговарао током највећег дела политичке каријере?
***
Уколико некога чуди равнодушност, а понегде и неприкривено ликовање (Весна Пешић), које најповлашћенији део овдашње јавности исказује према судбини косметских Срба, вреди подсетити да та нељудска неосетљивост није ограничена само на Косово и Метохију. Таман посла: простире се она и на Београђане, ако је потребно, као у случају осуђених за убиство Бриса Татона.
Протекле седмице, наиме, најшира јавност је најзад имала прилике да погледа документарни филм „Претпоставка правде“ Бориса Малагурског и Иване Рајовић, који прилично убедљиво разоткрива мрачну истину о томе како су у јесен 2009. еврофанатици злоупотребили неспорну трагедију зарад својих политичких циљева и успут упропастили живот четрнаесторици београдских младића. Филм је био приказан прошлог лета у ограниченом броју биоскопа, али је тек пре неколико дана, у емисији „Револуција“ на ТВ „Хепи“ – дакле, на националној фреквенцији – могла да га погледа најшира јавност.
Јесте да „Хепи“ не може да се похвали каквом значајном гледаношћу, али је сама емисија, као и премијера документарног филма, била прописно најављена у медијима. За очекивати је, према томе, да је гледаност „Хепија“ те вечери била већа од уобичајене, те да је „Претпоставку правде“ до овог тренутка ипак погледао – или, барем, морао да погледа – нимало занемарљив број оних који би и могли и морали да захтевају да се цео истражни и судски поступак у вези са смрћу Бриса Татона понови из почетка. А ипак, цео случај је и даље обавијен злокобним ћутањем. Осим оних који већ више од три године скрећу пажњу на безочност државног прогона у овом примеру, нико се нови није огласио, нити заузео за какво-такво исправљање застрашујуће неправде нанете поменутим младићима.
Стога, два савета. Први је упућен свима које је унесрећило злочиначко деловање државних органа у „случају Татон“: обратите се Драгану Бујошевићу; тешко да ће он показати икакво разумевање за ваше страдање, али, ако неким чудом покаже, барем ћете моћи да рачунате на то да ћете стићи и до „Дневника“. Други савет упућен је свима осталима, онима које „случај Татон“ није лично дотакао и који се држе као да их нимало не дотиче ни питање Косова и Метохије: ако мислите да је довољно да се правите глувонеми, па да вас довека избегавају страдања намењена тамо неким косметским Србима и тамо неким навијачима, размислите још једном.

[/restrictedarea]