Византија после византије

Пише Дејан Ђорић

Постоји континуитет између сликарства средњег века, предбарокних иконописаца зографа, барокних војвођанских мајстора, наших првих реалиста који су сликали иконостасе у западном стилу, раних модерниста око Првог светског рата, међуратне групе Зограф и поратних сликара који поштују црквену фреско уметност

Крајем марта у београдској Галерији Општине Врачар завршена је изложба слика Ђорђа Секулића. Могуће је накнадно се њоме бавити јер је покренула одређена шира естетска и историјско-уметничка питања. Назив изложбе је програмски и односи се на један смер наше (пост)модерне. „Обнављање Византије“ упућује на традицију и на сликарство поникло на посебној, јужнословенској и источноправославној ликовности. Тај ток се од дванаестог века не прекида у српској уметности и траје до данас.

ПУТ КА ДРУГАЧИЈОЈ ВИЗУРИ Постоји континуитет између сликарства средњег века, великог иконописца Лонгина, предбарокних иконописаца зографа, барокних војвођанских мајстора, наших првих реалиста који су сликали иконостасе у западном стилу, раних модерниста око Првог светског рата, међуратне групе Зограф и поратних сликара који, као Мило Милуновић, поштују црквену фреско уметност. Наша средњовековна уметност шире гледано никада није изашла из оквира античке. Свако ко се бави Византијом зна да је опште место те уметности настављање грчко-римске ликовности. Једна иста уметничка појавност траје на Балкану најмање две хиљаде година. Одликују је изразита плошност, пастелни тон, фрескопис, широка линеарност, композициона мирноћа и суздржаност у изразу. Како је истакао др Станислав Живковић, наш најстарији живи историчар уметности и велики познавалац модернизма, тек са Медиалом у српску уметност улази манијакални, прецизни цртеж, угледање на Дирера и северну ренесансу, фантастика Боша и Бројгела као последњих готских сликара. Многи млађи сликари, посебно цртачи, после Медиале усвојили су тај западни смер, који долази из сасвим другачије визуре од иконичне.
У нашем позном модернизму, па чак и у Медиали, у делу Светозара Самуровића, истовремено и даље живи дух Византије. Постоје медоносни сликари, баштиници слатког православља, који, како Бранко Кукић каже, доносе „воће духа“ (а могли бисмо рећи и „дух воћа“) у српску уметност. Лазар Возаревић, Александар Томашевић, Небојша Митрић, Лазар Вујаклија, Светозар Самуровић, Младен Србиновић, Мирјана Кока Михаћ, од млађих Зоран Гребенаровић, нису само међу најбољим српским уметницима по оригиналности већ и по обнови слике у духу неовизантизма. Како су истакли познаваоци, постоји Византија после Византије, Byzantina meta Byzantina или како је рекао Мило Милуновић, не постоји стара и нова уметност већ само добра и лоша.

[restrictedarea] Драгош Калајић и потписник овог текста су 1994. године у београдском Музеју савремене уметности приредили једну од најважнијих изложби у историји наше галеристике, судећи по броју и ауторима коментара. „Балкански источници“ били су револуционарни по намери да се превреднује целокупна историја новије српске уметности, да се врати у крило традиције и заснује њена потпуно нова историзација. У питању је изложба која је највише узбудила уметничку сцену, о њој је много и највише негативно писано, била је опасна јер је утемељена у националном духу. Од Стевана Алексића до најмлађих сликара, приказала је могућ даљи развој српске уметности на основу традиције и непрекинутог односа са наслеђем. На њој су били представљени и сликари фантастике, који попут Милића од Мачве, Сергеја Апарина и Миодрага Јелића успевају да помире ирационалност и бруталност Севера са хришћанском топлином православног Југа. Тада су биле изложене и слике већег формата Ђорђа Секулића.
Он је међу ретким нашим сликарима истрајао у обнови слике на темељима високог модернизма, али и византизма. Не одбацујући искуства Гогена, Ван Гога, Пикаса, Дерена, ликовност Париске школе, Секулић доказује да се авангардно схваћено сликарство може уклопити у православно. На недавно одржаној изложби осим занатског приступа налик фресци, присутна је и средњовековна иконографија. Могу се уочити монаси и светитељи, црквени сасуди, мртва природа са часне трпезе, манастирске зидине, пиргови и куле, као и цитати у виду икона. Колорит је као са средњовековних црквених зидова, перспектива помоћу које су приказана моћна црквена здања је птичја, али и померена, налик инверзној, византијској, ритам линија и фигура преузет је са икона и фресака, литијски је, ликови су у проскинези, дубоком молитвеном наклону, положаји и распоред тела упућују на антички фриз и монументалност, а орнат је раскошан.

НОВО СКРИВЕНО У БАШТИНИ Очигледно је да се може, али да ли се и сме овако сликати на почетку двадесет првог века? Може се можда дати крајњи одговор: само на овакав начин би требало сликати! Српска уметност је исцрпљена авангардним експериментисањем, али и разним успешним досезима фигуралике, посебно фантастичне и реалистичке. Потребан је нов дах, а одиста ново се налази само у баштини. Повратак коренима, великој традицији Византије, сада има и сасвим другачију вредност. У време иконо-
кластичке, иконоборачке авангарде, византизам је и пут ка слици, ка њеној обнови, а не само ка увођењу источноправославних етичких и естетичких вредности. Најмодерније и најактуелније налази се у трезорима традиције или како Бела Хамваш каже: „Постоји само једно знање: традиција, један поредак: традиција, само један закон: традиција. Традиција која је једна, за разлику од религија којих је много.“ Значај сликара попут Ђорђа Секулића је у том смислу шири, на личном плану, скромношћу и доследношћу, етички, он оличава идеје и досеге свог светлог, просунчаног сликарства. Време је можда за велико буђење, за повратак слици, за људскост и лепоту.

[restrictedarea]