Srž obmane i muk o obmani

Piše Stefan Karganović

Da li srpsko novinarstvo danas tavori u Vavilonskom ropstvu koje je u tolikoj meri totalitarno da više čak ni između redova nema ništa da ponudi, i da li je „izveštavanje“ sa nedavnog skupa u Njujorku  dalo na ova pitanja nedvosmisleno potvrdne odgovore

Svaka mala zemlja na svetu bila bi ponosna da njen građanin postane predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Bila bi još ponosnija time da mu je ubrzo posle stupanja na dužnost pošlo za rukom da organizuje zapažen međunarodni skup na jednu od najaktuelnijih tema.
Može se pretpostaviti da većina građana Srbije jeste osećala tihi ponos u onim kratkim intervalima dok je na televizijskim ekranima mogla da posmatra svog bivšeg ministra inostranih poslova kako u sedištu UN predsedava na raspravi o delatnosti i učinku Haškog tribunala. Pravna ustanova koju većina Srba intuitivno, ali ne bez razloga, doživljava kao oličenje nepravde bila je najzad podvrgnuta sistematskom i razložnom preispitivanju, i to pod okriljem iste međunarodne ustanove koja ju je iznedrila na vrlo problematičan način. Očekivalo bi se da srpska štampa prosto bruji od uzbuđenja, i izveštaja i komentara iz Njujorka.
Međutim, ništa nalik tome nije se dogodilo. Javnost je o ovom važnom skupu obaveštena uzgredno i sasvim površno.
Fenomenalan nastup britanskog filosofa Džona Loklanda, direktora pariskog odseka ruske NVO „Institut za demokratiju i saradnju“, kojom rukovodi dr Natalija Naročnjickaja, pruža delimičan odgovor na pitanje zašto je bilo tako.
Teze Džona Loklanda, koje u ovom broju objavljujemo u srpskom prevodu, akademski ubitačno pogađaju u samu srž obmane koja se nameće kao neprikosnovena stvarnost. Lokland argumentovano skreće pažnju ne samo na štetan rad Haškog tribunala, nego i na opasnost koja preti od opšte politike, uperene protiv postizanja trajnog i pravednog mira, što taj rad inspiriše i instrumentalizuje. Suština stava koji Lokland izlaže ostala je do sada uglavnom neprimećena upravo zato što je isuviše očigledna. Sve donedavno, u vekovnoj međunarodnopravnoj praksi podrazumevalo se da je ratovanje politički čin kojim se bave suverene i ravnopravne države. Samim tim, mir se ponovno uspostavlja političkim dogovorom istih subjekata, a ne osvetoljubivim krivičnim progonom pojedinaca na poraženoj ili relativno slabijoj strani u sukobu. Po ovakvom shvatanju, mir nastaje zakopavanjem ratnih sekira i „brisanjem“ sećanja na uzroke neprijateljstava. Krivični progon za ratne zločine na način Haškog tribunala, izvan okvira nadležnosti suverenih država, te uzroke ne otklanja već ih održava u latentnom stanju, napetosti podgrejava umesto da ih ublažava (osnovna teza Čedomira Antića) i – verovatno – time stvara uslove za obnavljanje, a nipošto rešavanje izvornog sukoba.
Jedino ako vam je cilj da posejete seme razdora koji će večno trajati vi ćete postupati na način kako to čini Haški tribunal.
Loklandovo stanovište (pri tome, ne samo njegovo, već i niza drugih uglednih učesnika) izrazito odudara od službenog narativa. Prelaženje srpskih medija preko međunarodnog skupa o Haškom tribunalu u Njujorku pod okriljem UN, i prećutkivanje sadržaja glavnih izlaganja, rečito ukazuje na vrlo nisko profesionalno i moralno granje na koje su sadašnji informatori srpskog javnog mnjenja pali, čak i u odnosu na nezavidne standarde bivšeg komunističkog režima. Tada je bar bilo moguće saznati ponešto o dešavanjima u svetu čitajući između redova. Srpsko novinarstvo danas tavori u Vavilonskom ropstvu koje je u tolikoj meri totalitarno, i toliko bedno, da više čak ni između redova nema ništa da ponudi.