Да ли српско новинарство данас тавори у Вавилонском ропству које је у толикој мери тоталитарно да више чак ни између редова нема ништа да понуди, и да ли је „извештавање“ са недавног скупа у Њујорку дало на ова питања недвосмислено потврдне одговоре
Свака мала земља на свету била би поносна да њен грађанин постане председник Генералне скупштине Уједињених нација. Била би још поноснија тиме да му је убрзо после ступања на дужност пошло за руком да организује запажен међународни скуп на једну од најактуелнијих тема.
Може се претпоставити да већина грађана Србије јесте осећала тихи понос у оним кратким интервалима док је на телевизијским екранима могла да посматра свог бившег министра иностраних послова како у седишту УН председава на расправи о делатности и учинку Хашког трибунала. Правна установа коју већина Срба интуитивно, али не без разлога, доживљава као оличење неправде била је најзад подвргнута систематском и разложном преиспитивању, и то под окриљем исте међународне установе која ју је изнедрила на врло проблематичан начин. Очекивало би се да српска штампа просто бруји од узбуђења, и извештаја и коментара из Њујорка.
Међутим, ништа налик томе није се догодило. Јавност је о овом важном скупу обавештена узгредно и сасвим површно.
Феноменалан наступ британског философа Џона Локланда, директора париског одсека руске НВО „Институт за демократију и сарадњу“, којом руководи др Наталија Нарочњицкаја, пружа делимичан одговор на питање зашто је било тако.
Тезе Џона Локланда, које у овом броју објављујемо у српском преводу, академски убитачно погађају у саму срж обмане која се намеће као неприкосновена стварност. Локланд аргументовано скреће пажњу не само на штетан рад Хашког трибунала, него и на опасност која прети од опште политике, уперене против постизања трајног и праведног мира, што тај рад инспирише и инструментализује. Суштина става који Локланд излаже остала је до сада углавном непримећена управо зато што је исувише очигледна. Све донедавно, у вековној међународноправној пракси подразумевало се да је ратовање политички чин којим се баве суверене и равноправне државе. Самим тим, мир се поновно успоставља политичким договором истих субјеката, а не осветољубивим кривичним прогоном појединаца на пораженој или релативно слабијој страни у сукобу. По оваквом схватању, мир настаје закопавањем ратних секира и „брисањем“ сећања на узроке непријатељстава. Кривични прогон за ратне злочине на начин Хашког трибунала, изван оквира надлежности суверених држава, те узроке не отклања већ их одржава у латентном стању, напетости подгрејава уместо да их ублажава (основна теза Чедомира Антића) и – вероватно – тиме ствара услове за обнављање, а нипошто решавање изворног сукоба.
Једино ако вам је циљ да посејете семе раздора који ће вечно трајати ви ћете поступати на начин како то чини Хашки трибунал.
Локландово становиште (при томе, не само његово, већ и низа других угледних учесника) изразито одудара од службеног наратива. Прелажење српских медија преко међународног скупа о Хашком трибуналу у Њујорку под окриљем УН, и прећуткивање садржаја главних излагања, речито указује на врло ниско професионално и морално грање на које су садашњи информатори српског јавног мњења пали, чак и у односу на незавидне стандарде бившег комунистичког режима. Тада је бар било могуће сазнати понешто о дешавањима у свету читајући између редова. Српско новинарство данас тавори у Вавилонском ропству које је у толикој мери тоталитарно, и толико бедно, да више чак ни између редова нема ништа да понуди.