„Srpski Gestapo“ naše epohe

Piše Dragomir Anđelković

Centar za evroatlantske studije (CEAS) izašao je pred domaću i svetsku javnost sa svojim novim izveštajem. O čemu se tu radi?

Naslov aprilskog CEAS-ovog izveštaja je: „Bezbednosni i politički rizici za održivost dogovora sa Kosovom koje mogu izazvati Srbija i zapadna međunarodna zajednica“. Iako se susrećemo s pravom poplavom sličnih „materijala“, s obzirom na to da je CEAS podržan od strane Fondacije braće Rokfeler – iza koje stoji familija koja je u središtu mondijalističke elite koja nastoji da oblikuje svet prema svojim potrebama – vredi se osvrnuti na pomenuti izveštaj.

PRODUBLJIVANJE OKUPACIJE Četrdesetak njegovih strana svodi se na jednu jedinu ideju: Srbija još nije totalno okupirana, pa bi spolja i iznutra trebalo intenzivirati aktivnosti koje bi dovele do okončanja tog procesa. Stoga, uporno se ponavlja da se u sistemu bezbednosti na rukovodećim i drugim pozicijama „još uvek nalazi veliki broj osoba čije su karijere kompromitovane tokom sukoba devedesetih, a pogotovo tokom sukoba na Kosovu 1998-1999.“ Što znači da NATO-u nije dovoljno što smo znatno smanjili i po njegovim standardima „reformisali“ vojsku, već je potrebno da nađemo i neke oficirske Nataše Kandić, da bi nam armija stvarno postala onakva kakvom žele da je vide evroatlantski centri moći.
Uostalom, to je i logično. Okupatorima nisu potrebna polovična rešenja, već, u najogoljenijem vidu kvislinške strukture, kakvu je predstavljao od 1942. do 1944. tzv. Srpski Gestapo, 1. beogradski specijalni borbeni odred – zbog surovosti prozvan „Srpski Gestapo“ – koji su Nemci formirali od naših sunarodnika pronacističkih opredeljenja ili bez trunke morala, spremnih da za „šaku maraka“ učine bilo kakvo zlo svom narodu.
Dok naše bezbednosne snage ne postanu sličnog sastava i duha, mondijalistička elita neće biti zadovoljna. Tek na takvim osnovama moguće je definitivno pokoriti Srbiju, što u nekoj narednoj fazi podrazumeva i njeno ognjeno „čišćenje“ od svih koji su se u prošlosti otvoreno zamerili evroatlantskim okupatorima i njihovoj petoj koloni, ma koliko danas nastojali da ne revoltiraju Zapad. Za CEAS samo oni koji, kao D. Đilas i Č. Jovanović, sto posto služe interesima – kako je imenuju – „Zapadne međunarodne zajednice“, dovoljno su dobri. Ko god nastoji da, makar i izbegavajući bilo kakav konflikt, zaštiti i minimum srpskih vitalnih interesa – za globalističku bratiju predstavlja problem i predmet je mržnje. O tome svedoči maliciozan i ciničan odnos prema A. Vučiću i, generalno, aktuelnom državnom vrhu, koji provejava izveštajem CEAS-a.

[restrictedarea] Kada smo kod bezbednosnih struktura, toj NVO pravi trn u oku predstavlja srpska „civilna zaštita“ na severu Kosova. Jer, u pitanju je organizacioni okvir koji, ako zatreba, može da predstavlja i prepreku za okupaciju slobodnih srpskih opština od strane Tačijevih uniformisanih terorista. Da bi oni mogli da sprovede nekakvu operaciju tipa zlokobne „hrvatske Oluje“, CEAS podstiče tzv. „Zapadnu međunarodnu zajednicu“ da, radi eliminisanja struktura naše „civilne zaštite“, u kontekstu ucene „datumom“ dodatno pritisne Beograd. Kako se u izveštaju kaže: „Ako one ne budu obuhvaćene razgovorima, i sve nedoumice oko njih ne budu na vreme otklonjene, postoji ozbiljna pretnja da naknadno jedna strana kaže – to znači da se one moraju rasformirati, a druga – to znači da tokom pregovora niko nije im primedbi, pa one dakle ostaju.“
A ako bi se desilo da se Tači dočepa i severa Kosova, odnosno da se za sada još virtuelna (preko medija, segmenata nevladinog i političkog sektora) okupacija i Srbije sa druge strane Kopaonika pretvori u klasičnu, očekuje nas intenziviranje suđenja nepodobnim Srbima, nalik onima koja su sprovodili nacisti, a sada realizuje Hag. U skladu sa tim, u izveštaju se „podseća da je upravo dosledno sprovođenje tranzicione pravde, a pre svega suđenje za ratne zločine pred domaćim sudovima i Haškim tribunalom, najbolji, a ponekad i jedini mehanizam kreiranja suštinskih uslova za reformu sistema bezbednosti u postkonfliktnim društvima“.
Da bi se rečeno dogodilo potrebno je još neko vreme da se našem narodu ispira mozak onoliko koliko je to činjeno dok je DS vladao. Prepariranje svesti velikog dela građana – izbori su to pokazali – još srećom nije na zadovoljavajućem nivou. A taman posla kuda bi stvari mogle da odu sada, kada je počeo da se otvara prostor u velikim medijima i za one koji ne vole NATO više od Srbije. Da bi takav trend bio prekinut, te da bi po ceo dan ponovo npr. gledali S. Biserko, i ja sam imao „čast“ da se – u svojstvu kolumniste „Pečata“ koji je sada relativno prisutan u elektronskim medijima – nađem među pet-šest „ozloglašenih“ ljudi koji su u izveštaju poimence navedeni, očito, kao nekakvi posebno „opasni“ remetilački faktori procesa ukidanja srpske državnosti. Hvala CEAS-u na tome. Bez obzira na sve laži u koje je upakovan, lepši kompliment do sada nisam dobio!

VLADA SVETSKIH BANKARA Vreme je da se sada pozabavimo suštinskim smislom izveštaja. Najstariji i najuticajniji član bankarske loze – koja iako verovatno i ne zna za nekakav CEAS, njega i slične tvorevine širom sveta finansijski i na druge načine podržava – zove se Dejvid Rokfeler. On je 1991, u doba američkog trijumfalizma izazvanog uspostavljanjem globalne hegemonije, bez skrivanja namera rekao: „Nadnacionalna vlast svetskih bankara i intelektualnih elita ima prvenstvo nad pravom naroda na samoopredeljenje; to je načelo koje smo sledili tokom vekova.“ Pri tom, pod samoopredeljenjem trebalo bi shvatiti bilo kakvo pravo na izbor sopstvene sudbine, uključujući i biranje državnog rukovodstva. To pravo, po mišljenju Rokfelera i njima sličnih samozvanih gospodara sveta, u svim pokorenim zemljama privilegija je vrha mondijalističke poslovne elite i njenih uslužnih intelektualno-propagandnih struktura.
U svetlu toga trebalo bi shvatiti idejnu potku izveštaja CEAS-a. Iako on deluje kao nekakva doušnička dostava Gestapou iz 1943, ne radi se o tome da je ta „analiza“ stvarno namenjena inostranim centrima moći koji hoće da kroje našu sadašnjost i budućnost. Da se tzv. Zapadna međunarodna zajednica stvarno informiše na osnovu takvog – nepismenog, amaterski zbrkanog, zasnovanog na opštim mestima i konstrukcijama – štiva, odavno bi propala. Razni CEAS-i su njoj potrebni zbog drugih poslova. Verovatno da nije posao CEAS-a ni da utiče na srpsku javnost. To se radi takođe mnogo uspešnije kada se NATO propaganda bar malčice maskira.
U svom izveštaju CEAS kritikuje sadašnju vlast da je, tek površno prikriveno, odstupila od okupacionog kursa kojim je DS vodio Srbiju. Koliko god patriotskoj javnosti sve to delovalo nedovoljno, ovdašnjoj NATO petoj koloni tako nešto očito izgleda opasno. Stoga CEAS, tobož prekorno, poručuje svojim globalnim mentorima: „Zapadna međunarodna zajednica potpuno prenebregava, u svom veličanju napora sadašnjih zvaničnika Srbije za normalizaciju odnosa sa Prištinom, koji su za sada mahom samo retorički, ne samo njihovu prošlost i odnos prema srpskoj i regionalnoj nedavnoj prošlosti, već i činjenicu da su oni bili najveća opozicija bilo kakvom pomaku u odnosima sa Prištinom tokom mandata prethodne vlade. Stvarni razlozi za njihovu formalnu promenu retorike oko potrebe normalizacije odnosa sa Kosovom i dalje nisu sasvim jasni. CEAS sumnja u njihovu iskrenost“.
Kao rešenje, preporučuje se povećanje pritiska na Beograd i vraćanje pričama sa početka veka o nužnosti „denacifikacije Srba“: „CEAS izražava razočaranje i zabrinutost činjenicom da je… Zapadna međunarodna zajednica skoro sasvim, usled promene geopolitičkih trendova i neslaganja unutar same EU, zanemarila inicijalno tumačenje prirode sukoba na Kosovu 1998-1999. godine, razmere zločina srpskih snaga bezbednosti na Kosovu pre i tokom NATO intervencije, razloge za NATO intervenciju…“ Drugim rečima, od Vašingtona i Brisela se traži da ponovo budu strogi i nepopustljivi prema Srbiji, te da ožive najgore laži iz devedesetih godina prošlog, te sa samog početka aktuelnog veka.
Međutim, nisu se vodeći centri moći na Zapadu suštinski od svega toga odmakli. Samo su marketinški izmenili pristup, odnosno formu pritiska na Srbiju. Znaju to dobro u CEAS-u, ali njihov je zadatak da, u ime svojih mentora, upute pretnje srpskom državnom vrhu. Lideru SNS-a, predsedniku Republike i drugim vladajućim političarima (pri tome ne mislim na Dinkića i druge koji su požurili da odmah podrže „briselski ultimatum“) poručuje se: „Ako i dalje budete oklevali da uradite ono što mondijalistička elita želi, počećemo da vas tretiramo kao do pred kraj 2008.“ Sada se, preko posebno ekstremne filijale inostranih centara moći kao što je CEAS, demonstrira kako ubrzo mogu da počnu da rade mnogo ozbiljniji zapadni igrači u Srbiji – njegovi mediji, koji trenutno ne vode sistematsku kampanju protiv državnog vrha (osim ako ih direktno ne kontroliše DS). No, oficijelni Beograd ni toga ne bi trebalo da se plaši!

PREPOZNAVANJE REALNOSTI Kao što CEAS, hteo ili ne, mora da prizna, svet se bitno izmenio od 1999. O tome, tek da bi videli sve dimenzije promena, govori i činjenica da su sve sadašnje članice NATO-a u vreme agresije na Srbiju imale četiri puta veći bruto domaći proizvod (prema paritetu kupovne moći) od Rusije, Indije, Brazila i Rusije, a već 2015-2016. BDP tih zemalja će biti veći od zbirnog Amerike i njenih klijenata. Težište svetske ekonomske i vojnopolitičke moći izmešta se sa Zapada, a globalne okolnosti su već takve da on ne može da protiv nas sprovede novu agresiju, niti nekakvu „Oluju 2“ ili pak da nam nametne sankcije. Iako može da vodi specijalni rat protiv vladajućih struktura koje mu nisu po volji, one, ako su dovoljno odlučne, imaju potencijal da mu se odupru i uzvrate udarac. Uostalom, evroatlantisti brzo istroše i odbace političare koji dubinski nisu njihovi, a pristanu da rade što im se naloži.

[/restrictedarea]