Snažna ofanziva evroskeptika

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Najava potresa na berlinskoj političkoj sceni: nova stranka „Alternativa za Nemačku“ mogla bi, jurišajući pod parolom napuštanja evra, da otme dobar deo glasova Merkelovoj na septembarskim parlamentarnim izborima, čak i ako ne uđe u Bundestag

Bilo bi to (malo) čudo kad bi tek formirana nova politička stranka „Alternativa za Nemačku“ (osnivački kongres održan je minule nedelje u Berlinu) na juriš osvojila parlament, ali je već sada sasvim izvesno da bi u tom pohodu mogla da pomrsi račune etabliranim strankama. Možda ponajviše, po prvim procenama i analizama, sadašnjoj, prilično trošnoj, vladajućoj crno (konzervativci)-žutoj (liberali) koaliciji i kancelarki Angeli Merkel.
O tome govori uočljiva nervoza koja je zahvatila politički Berlin. A ta nervoza bi, sudeći po žustrim reagovanjima, najžučnijim upravo iz ovih političkih tabora, s približavanjem izbora za Bundestag – 22. septembar – mogla samo da raste: osnovne ideje i programski ciljevi ispisani na „zastavi“ pod kojom stranka juriša na osvajanje poslaničkih mesta u parlamentu očigledno padaju na plodno tle. U atmosferi koju je dosadašnja, hirovita, grozničava i haotična politika evropskih lidera koju simbolizuje upravo kancelarka Merkel, u krajnje neizvesnoj operaciji spasavanja evra dovela gotovo do usijanja, evroskepticizam osetno raste i u Nemačkoj.

SOLIDARNOST S GRCIMA Lider nove stranke Bernd Luke je tu politiku, još pre godinu i po dana, u jednom novinskom tekstu označio kao „potpuni fijasko“. Njen ceh plaćaju poreski obveznici, umesto da sav teret padne na one koji su se njome najviše okoristili: banke, hedž fondove i vlasnike krupnog kapitala.
Pozivajući se na Vilija Branta i potrebu iskazivanja solidarnosti s narodima u nevolji, Bernd Luke je spomenuo slučaj Grčke. Od tolikih milijardi koje su navodno namenjenje njenom spasavanju iz duboke dužničke krize, ni cent nije stigao grčkom narodu. Spasavani su američki hedž fondovi, francuske i nemačke banke i britanska osiguravajuća društva, konstatovao je lider „Alternative“ i pozvao u „zajedničku borbu s Grcima protiv takve politike“.
Grčkom, do daljeg, rekao je, ne vlada njen narod, „nego trojka“ (MMF, EU i „Evropska centralna banka“) koja nije „dobila mandat od grčkog naroda“, a njen cilj i zadatak je, praktično, da štiti interes krupnog kapitala.
Oštro je kritikovana vlada u Berlinu i zato što je dala saglasnost da se u kiparskom slučaju napravi presedan s nesagledivim posledicama: da se štedišama u tamošnjim bankama brutalno otme novac, iako takvu operaciju nemačko i evropsko pravo izričito zabranjuju, čime je uzdrman osnov na kojem počiva bankarstvo: poverenje klijenata. Jednom „pušten iz boce“, „kiparski virus“ se, očigledno, neće lako vratiti u nju; komesar Evropske unije za unutrašnju trgovinu Mišel Barnije pravi nacrt zakona po kojem bi dotančina bio regulisan postupak finansijskog spasavanja banaka u zemljama zahvaćenim krizom. Prvi „ešalon“ u toj operaciji bi, po kiparskom receptu, predstavljali akcionari i štediše banaka i njihovo „šišanje“ kao uslov za eventualno dobijanje evropske pomoći.

[restrictedarea] S novom strankom, koja izričito zahteva raskid s takvom politikom i neodložno raspuštanje monetarne unije – tvrdeći da je uvođenje evra predstavljalo „istorijsku grešku“ – evroskeptici pokreću snažnu ofanzivu koja bi pod njihov barjak mogla da okupi birače raznih političkih opredeljenja, posebno one kod kojih nikad nije usahnuo žal za markom. Za većinu Nemaca ona je bila i ostala više od valute, simbol njihovog blagostanja, prestiža i moći.
U osnivačkom programu „Alternative“ izričito je naglašeno da „evro nije potreban Nemačkoj“, povratak na marku više ne sme da bude tabu i – svaki narod bi demokratski trebalo da odluči o sopstvenoj valuti. U tom kontekstu, lideri nove stranke traže da se u osnivačke akte EU unese stavka koje u njima za sada nema, da uz dobrovoljno pristupanje monetarnoj uniji stoji i mogućnost njenog, takođe dobrovoljnog, napuštanja.

CEH EVRA Na osnivačkom kongresu Luke je konstatovao da je krah evra neizbežan, i da bi njegov opstanak ugrozio evropsko jedinstvo. Ako hoćemo da budemo pravi Evropljani, moramo se osloboditi evra, uskliknuo je lider nove stranke, suprotstavljajući se, i na taj način, oficijelnoj tezi vladajuće elite u Berlinu da bi njegov kraj bio i krah Evrope. Bio bi to samo, naglasio je uz snažan aplauz oko hiljadu i po delegata, krah i kraj vlade Angele Merkel.
Da ne bi, kao protivnici evra, bili označeni i kao antievropljani, prvaci nove stranke precizirali su uslove koje bi morala da zadovolji „prava Evropa“. Oni su za Evropu suverenih država, nikako centralizovanu, sa zajedničkim tržištem, za neprikosnoveni suverenitet nacionalnih parlamenata u budžetskoj politici, za vraćanje zakonodavnih prava nacionalnim parlamentima koje im je „oteo“ Brisel, razgradnju briselske birokratije i jačanje neposredne demokratije, s elementima referendumskog izjašnjavanja po uzoru na Švajcarsku.
Oko konstatacije da Nemačkoj nije potreban evro se, inače, najviše u Berlinu lome politička koplja. Posle prvog šoka i zbunjenosti, stranački lideri krenuli su u obračun s „uljezom“ u njihov politički zabran, poručujući građanima i sopstvenom biračkom telu da bi napuštanje evra predstavljalo „nedopustivu avanturu“, „skok u prošlost“ i „opasnu nostalgiju“. Uz to ide i upozorenje da bi vraćanje na marku predstavljalo (pre)skup i rizičan poduhvat.
Vatru oko izlaska Nemačke iz monetarne unije dodatno je potpalio, na jednoj tribini u Nemačkoj, berzanski špekulant Džordž Soroš. Milijarder je krenuo s tezom da zvanična Nemačka i njena kancelarka „diktatom štednje“ teraju „čitavu Evropu u depresiju“, a završio konstatacijom da bi bilo najbolje kad bi ova zemlja napustila monetarnu uniju. Postoji realna opasnost da „evro razori Evropsku uniju“, što bi predstavljalo „tragediju istorijskih razmera“.
Reagujući na „Sorošove provokacije“ i zahteve nove nemačke političke stranke da se ova zemlja vrati nacionalnoj valuti, „Frankfurter rundšau“ upozorava da bi ceh napuštanja evra „bio gigantski“. U analizi ovog dnevnika podseća se da od uvođenja evra inflacija u Nemačkoj nije prelazila jedan i po procenat, a u „vreme marke“ iznosila je 2,9 odsto. Iz te činjenice se izvlači zaključak da je evro jači i stabilniji.
Ređaju se, zatim, sve prednosti koje je doneo evro, posebno za sigurnost stranih investicija i kreditni bum od čega je, posebno, profitirala Nemačka. Jedna studija iz 2011. pokazala je da su zemlje evrozone ostvarile, zahvaljujući evru, „bonus“ od 330 milijardi, a da je polovinu od toga „kasirala“ Nemačka.
Frankfurtski dnevnik priznaje da je kriza koja potresa evrozonu poslednjih nekoliko godina uzdrmala poverenje u evro i uverenje da je zajednička valuta „bez alternative“. Postoji alternativa – da Nemačka napusti evro – ali po koju cenu? To ne zna niko, ali jedno je sigurno: ceh bi bio previsok.
U slučaju uvođenja marke, nacionalna valuta bi snažno revalvirala u odnosu na ostale valute, što bi, automatski, poskupelo proizvode zemlje koja je veoma zavisna od izvoza. Jedna francuska banka, kaže se u ovoj analizi, procenila je da bi jačanje marke prourokovalo pad nemačkog izvoza za (najmanje) 20 odsto. Neposredna posledica (pre)skupe nemačke robe, samo kad je reč o evrozoni gde se realizuje 40 odsto nemačkog izvoza, bila bi gubitak tri miliona radnih mesta. Jaka marka „oterala“ bi proizvodne firme u inostranstvo. Usledila bi dugoročna recesija.
I, na kraju, napuštanje evra drastično bi smanjilo „specifičnu težinu“ evropskih država pojedinačno, što se ne bi smelo dopustiti: u svetu starih i novih giganata – Kina, SAD, Rusija, Indija, Brazil – Evropa bi morala ostati i postati, citira se ovom prilikom britanski istoričar Timoti Garton Eš, i sama gigant.

ALTERNATIVNI OPTIMIZAM Nova stranka evroskeptika očigledno ne haje za ova upozorenja. Njeni prvaci uvereni su da će narednih nedelja „zatalasati Nemačku“ i, na talasu naglašenog nezadovoljstva građana etabliranim strankama, sigurno umarširati u Bundestag.
Taj optimizam nije (sasvim) bez pokrića. Samo za nekoliko dana u stranku, koja sebe označava „strankom razuma“ i dolazi „iz samog središta društva“, učlanilo se više od sedam hiljada ljudi. Među njima je dosta „prebega“ iz parlamentarnih stranaka, najviše iz tabora konzervativaca i liberala. Euforija raste. Istraživači javnog mnjenja procenjuju da bi ova grupacija mogla na septembarskim izborima da osvoji, čak, 20 odsto glasova! Bio bi to, zaista, pravi zemljotres na nemačkoj političkoj sceni. Više stranačkih prvaka, među njima i politički metuzalem liberala i njihov počasni predsednik Hans Ditrih Genšer upozorava da bi bilo kratkovido i opasno bagatelisati tu činjenicu.
Iako se nova stranka tako ne pozicionira, pojedini nemački analitičari, a i mediji u inostranstvu, procenjuju da bi „Alternativa za Nemačku“, nastupajući s desna, mogla da ozbiljno ugrozi Merkelovu. Kako stvari sada stoje, piše britanski „Dejli telegraf“, Angela Merkel je na dobrom putu da izgubi vlast.
Moglo bi se, naime, lako dogoditi da svojom tvrdom politikom uslovljavanja i diktata, zbog koje je u zemljama na jugu Evrope, od Grčke do Španije, postala veoma omražena, Merkelova postane veliki gubitnik i u sopstvenoj kući: veliki broj Nemaca uveren je da je njihov novac neopravdano otišao na plaćanje računa „lenjim“ i „nedogovornim južnjacima“, iako lideri nove stranke tvrde da je taj novac opet otišao glavnim vinovnicima krize – bankarima i berzanskim maherima, a ne građanima.
(Pred)ubeđenja su, međutim, često jača od (stvarnih) činjenica. Tako jedan holandski dnevnik konstatuje da će nova formacija, i ako ne „umaršira“ u Bundestag, sasvim sigurno „oteti“ izvestan broj glasova Merkelovoj: iz prostog razloga što su gnevne štediše i poreski obveznici uvereni da njihov novac neopravdano teče u „južnjačko bure bez dna“.

[/restrictedarea]