SAMRTNIČKI ROPAC SRPSKOG KOSOVA

Piše prof. dr Ratko Marković

Oni čija je životna lozinka „jednom se živi“ i „daj nam danas“, kojima život otadžbine, nacije i države traje koliko i njihov sopstveni, uskliknuli su uglas:  „Srbija je izabrala budućnost.“ Tu budućnost platila je Srbija svojom najsvetijom prošlošću, onom koja se čula u svetu i koja je opevana u narodnim pesmama

Srbija je, posle rambujeovskih samrtnih muka na koje je silom bila stavljena, koje su potrajale više od jedne decenije, konačno izgubila svoje Kosovo 19. aprila 2013, kada je po drugi put poražena u kosovskoj bici. Ovoga puta ne kao pre više od šest vekova i više od dve decenije preko tih vekova u bici dve vojske, nego u briselskoj diplomatskoj bici s nečastivim. Suštinski posao obavio je NATO, kada je zbog otimanja Kosova od Srbije zlotvorski zasipao Srbiju bombama i osiromašenim uranijumom. Na pomolu XXI veka puki osvajački čin nije bio dovoljan da se Kosovo otme od Srbije i od nje odvoji. Učinik NATO bombama trebalo je legalizovati pravnim normama. I zbog toga gadno lažu sebe i narod svi koji govore da je odvajanje Kosova od Srbije izvedeno Kumanovskim sporazumom, koji je bio samo akt primirja. Pravno je to odvajanje izvedeno jednim drugim sporazumom, briselskim, zaključenim onomad.
Oni čija je životna lozinka „jednom se živi“ i „daj nam danas“, kojima život otadžbine, nacije i države traje koliko i njihov sopstveni, uskliknuli su uglas: „Srbija je izabrala budućnost.“ Tu budućnost platila je Srbija svojom najsvetijom prošlošću, onom koja se čula u svetu i koja je opevana u narodnim pesmama. Posle boja na Kosovu, kada su Srbi izgubili državu, generacije Srba su pod usklikom „Osveta Kosova“, u vekovima koji su sledili podrazumevali, „Oslobođeno Kosovo“. Bez oslobođenog Kosova, smatrali su naši preci, na koliko god velikoj teritoriji se prostirala, Srbija nije oslobođena zemlja.
Naši preci izgubili su Kosovo bar u junačkom boju s osmanskim osvajačima, onovremenom Amerikom po vojnoj snazi. Današnja generacija Srba gubi Kosovo, vek pošto je bilo oslobođeno, prodajom ili bolje reći razmenom, te svete srpske zemlje za jedan datum. Kao što je kosovski poraz 1389. simbolizovao pad Srbije u tursko ropstvo, tako će briselski sporazum od 2013. simbolizovati pad Srbije u, za razliku od bukvalnog turskog ropstva nekada, sada sofisticirano, evropsko ropstvo. Srbija će odsad igrati kako joj drugi bude svirao.
„Datum“ koji Srbija dobija kao nagradu za briselski sporazum znači da je Srbija pristala na to da su ona i Kosovo dva različita subjekta. Srbija, bez Kosova, dobija datum za početak pregovora s EU o učlanjenju u nju. Kosovo, van Srbije, otpočinje s EU pregovore o SSP-u. Uostalom, u samom sporazumu se kaže da Srbija i Kosovo (birokratskim jezikom rečeno, „dve strane“) „neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom evropskom putu“.
Levantinski tekst briselskog sporazume ne bi trebalo tumačiti po onome što u njemu piše. Naprotiv, njega, kao i svako birokratsko domunđavanje, trebalo bi tumačiti po onome što u njemu ne piše, a što inače proizlazi iz onoga što u njemu piše. Uzmimo značenje udarnog rezultata sporazuma – „Zajednicu (asocijaciju) srpskih većinskih opština na Kosovu (ZSO)“. Samo je ona dovoljan dokaz da Kosovo nije u Srbiji. Jer, da je Kosovo u Srbiji, tada bi se formirala „Zajednica (asocijacija) albanskih većinskih opština u Srbiji (ZAO)“, sa svim autonomnim pravima u Srbiji koja ima ZSO na Kosovu. Da je Kosovo u Srbiji, ZSO bi bila apsurdna. U matičnoj državi srpskog naroda formirati zajednicu srpskih opština doista bi bilo besmisleno. ZSO ima smisla samo u matičnoj državi drugog naroda (mimikrije radi, Ustav Republike Kosovo će u članu 1. reći: „Republika Kosovo je država svojih građana“), kao oblik manjinske zaštite. A baš to je briselskim sporazumom predviđena ZSO.
Briselskim sporazumom Srbija je prihvatila da Kosovo ima svoj odelit pravni sistem, koji s njom ima vezu, da u muci prizovemo Nušića – kao pravni sistem Nikaragve. Neka to potvrdi nekoliko navoda iz tog sporazuma. Tako će se međuopštinska saradnja u okviru ZSO odvijati „u skladu s Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima“. Organi ZSO su isti kao „kosovskih opština, odnosno ZSO će imati predsednika, potpredsednika, skupštinu i veće“. ZSO će, za razliku od kosovskih opština (premda su, po briselskom sporazumu, i srpske opštine kosovske, ali sa srpskom većinom), imati „puni nadzor u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja“. Uz ove, ona može imati „dodatne nadležnosti, koje na nju mogu da prenesu centralne vlasti u Prištini“. Dakle za ZSO, centralna vlast nije u Beogradu, nego je u Prištini. Da je za ZSO centralna vlast u Republici Kosovo, vidi se i kad se u šestoj tački sporazuma kaže da će ZSO „imati predstavničku ulogu (!) pri centralnoj vlasti“ . Na Kosovu, dalje, postoji samo jedna policija („jedna policijska snaga na Kosovu“), a „čitava policija sa severa Kosova treba da bude integrisana u okvire kosovske policije“. „Plate će isplaćivati jedino kosovska policija“. I to je izraz pristajanja na nezavisnost Republike Kosovo. U sporazumu se kaže da će pripadnicima drugih bezbednosnih struktura biti ponuđeno mesto u odgovarajućim kosovskim strukturama. Četiri opštine na severu Kosova sa srpskom većinom dobijaju regionalnog komandira policije, koji bi trebalo da bude kosovski Srbin. Njega imenuje MUP Kosova, na predlog koji dostavljaju predsednici četiri opštine u ime ZSO. Sastav policije na severu trebalo bi da odražava etnički sastav stanovništva četiri opštine. A šta će biti s opštinama na jugu sa srpskom većinom – to se u sporazumu ne kaže. Dakle, sa stanovišta policije, ZSO nije jedna organizaciona celina.

[restrictedarea] Na osnovu briselskog sporazuma, Kosovo kao svaka država, ima svoj sudski sistem. U sporazumu se to i kaže: „Pravosuđe će biti integrisano i radiće „u okviru pravnog sistema Kosova“, što na osnovu Ustava Republike Kosovo znači da „Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona Kosova“ (član 102). Kosovo sa sudskim i pravnim sistemom Srbije ima veze kao i sa sudskim i pravnim sistemom Nikaragve. No, to ne znači da sudski sistem Republike Kosovo ne uvažava činjenicu da na Kosovu postoje opštine sa većinskim srpskim stanovništvom. Izraz tog uvažavanja je formiranje pri Apelacionom sudu u Prištini sudijskog veća u kojem većinu čine sudije koji su kosovski Srbi. To veće biće nadležno za suđenje u svim opštinama „sa većinskim srpskim stanovništvom“.
Uz to, u Severnoj Mitrovici imaće stalno sedište odeljenje Apelacionog suda (Okružni sud Mitrovica ). Većinu sudija svakog veća tog odeljenja čine sudije iz reda kosovskih Srba.
Da bi se izbegla upotreba izraza „dve države“, briselski sporazum govori o „dve strane“. Te strane „neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak neke od strana na njenom evropskom putu“. Reč „strane“ je sinonim za reč „države“, jer je evropski put popločan evropskim integracijama, a njihove članice mogu biti samo države. Šta sve uključuje „evropski put“, to će reći ujka Sem i EU. To je svesno ugrađena diplomatska smicalica kako bi oni držali i dalje dizgine u svojim rukama.
Da Srbija više ne priznaje legitimno i legalno izabrane lokalne organe u četiri opštine na severu Kosova potvrđeno je u tački 11 briselskog sporazuma, gde se predviđa „održavanje opštinskih izbora na severu u 2013, uz podršku OEBS-a i po zakonima Kosova i međunarodnim standardima. Pomenimo još i to da o nekakvim vezama (ponajmanje onim „potpunim, nesmetanim i sigurnim“) kosovskih Srba s matičnom državom Srbijom u briselskim dogovoru nema ni pomena.
Posle ovog kratkog pregleda sadržine briselskog sporazuma jasno je kolika je vrednost ritualnih zaklinjanja naših političara da Srbija „ne priznaje i nikada neće priznati“ Kosovo. Ta se izjava može slobodno vezati mačku o rep. Ona je za unutrašnju upotrebu i za neuk narod. Suštinski i za spoljni svet, Srbija je priznala Kosovo, samim tim što je prihvatila da je na Kosovu njen narod nacionalna manjina. Briselski sporazum je mehanizam zaštite srpske nacionalne manjine u drugoj državi, priznavali je naši političari ili ne. A oni i dalje naklapaju priču o nekakvom ustavnom zakonu (koji kao pravni akt Ustav nigde ne predviđa), u koji bi trebalo da se prespe sadržina briselskog sporazuma. Tek bi to bio nacionalni skandal. Srbija bi valjda bila jedina država u svetu koja bi zakonom donesenim po ustavotvornom postupku (pogrešno je nazivati ga ustavnim zakonom) legalizovala otcepljenje dela svoje teritorije i proglašenje na njoj nezavisne države. I našta bi to ličilo da jedna država svojim zakonom uredi odnose u drugoj državi (bez obzira na to što je ne priznaje). Posle 19. aprila 2013. samo organi Kosova („Skupština Republike Kosovo“) mogu doneti zakon o pravima i dužnostima ZSO i izmeniti nekoliko važećih zakona u skladu s činjenicom da bi ZSO trebalo da se konstituiše s pravima i dužnostima predviđenim briselskim sporazumom.
Od 19. aprila 2013. samo u Ustavu Srbije stajaće da Republika Srbija ima (…) Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju“, koja „ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije“. Tačno je da u Ustavu Srbije još piše: „Suštinska autonomija Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.“ Ali, od 19. aprila 2013. sve su to ustavne uobrazilje. Srbija više nema Kosovo, pa nema ni potrebe da donosi zakon o suštinskoj autonomiji na Kosovu. Posle briselskog sporazuma kosovski Srbi postaju građani Kosova, sa prebivalištem na Kosovu. Dvojno državljanstvo im neće pomoći da svoj status promene. Dok su na Kosovu, oni će biti subjekti prava u pravnom sistemu Kosova.
Narod u Srbiji se možda i može zamajavati pričom političara da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Ko god bude pročitao briselski sporazum, biće mu jasno o čemu je reč. Zaključivanjem briselskog sporazuma, Srbija je prihvatila da na prostoru njene nekadašnje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija postoji drugi ustavni i pravni sistem, koji nije ni u kakvoj vezi s njenim ustavom i zakonima. Više ni delić teritorije Kosova i Metohije nije područje važenja srpskog ustava i zakona. Srbija je 19. aprila 2013. priznala da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija postala Republika Kosovo. Zvanična Srbija će reći da je ne priznaje kao nezavisnu državu, ali to ni najmanje ne menja suštinu stvari. Za utehu je Srbiji što tu Republiku Kosovo nisu stvorili kosovski Albanci, nego Amerika (NATO) i EU. Toj vojnoj sili teško da bi se uspešno odupro i ujedinjeni ostatak sveta. I taj NATO, koji je, da bi stvorio Republiku Kosovo, ubijao Srbe širom Srbije, biće sada u paradoksalnoj situaciji – da u Republici Kosovo brani Srbe od nasrtaja kosovskih Albanaca, one žive u njihovim kućama i na njihovim imanjima, one mrtve na srpskim grobljima.
Srbija možda nije imala drugi izbor, možda je stvarnost izbrisala njenu istoriju, možda su se srpski političari vodili narodnim saznanjem da ruku koju ne možeš da slomiš moraš da poljubiš, ali narod u Srbiji ne bi trebalo lagati, ni dovoditi u zabludu. Oni koji govore da Srbija briselskim sporazumom nije priznala teritorijalni integritet i suverenost Republike Kosovo, a to znači nezavisnost Kosova od Srbije, jednostavno – ne govore istinu. A pedagozi odvajkada govore da ni malu decu ne bi trebalo lagati. [/restrictedarea]

2 komentara

  1. Hvala vam na ovakvom jasnom prevodu gosn Ratko!

  2. Dva smesna lika Stanlio i Olio izbrisali su istoriju svojih predaka. Narod je u strasnoj zabludi ovakvi problemi se izborima ne resavaju, svi lazu, dok ne zajasu. Pravi konji svog nepodnosljivog jahaca zbace iz sedla. Dal su ovo mnogo dobri jahaci il smo mi oni drug konji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *