Павелић и Хитлер досолили пљачку

текст и фотографије Милан Тимотић

„Печатов“ репортер у руднику у селу Aлтаузе код Салцбурга

Недавно откривена, али још увек широј јавности недоступна документа у Вашингтону отварају нове увиде у то шта се пре шездесет осам година догађало са пленом нациста скриваним у аустријском руднику соли

Приче о опљачканом и скривеном благу нацистичког вође Адолфа Хитлера за време Другог светског рата ни после 68 година не губе актуелност и узбудљивост. Ништа мање нису интересантна казивања и сазнања о усташком поглавнику Анти Павелићу и његовом крвавом плену отетом од Срба који су, на монструозан начин, побијени или протерани из ,,Независне Државе Хрватске“. Злато, драгоцености и уметнички предмети били су уосталом заједнички мотив и „надахнуће“ Хитлера и Павелића у суровом походу и убијању широм Европе и Балкана.
Недавно откривена документа у Вашингтону отварају нове увиде у оно шта се тада – пре шездесет осам година – дешавало са пленом који су пљачком стекли Павелић и Хитлер.
Сазнаје се како су, слутећи брзи крај Трећег Рајха и НДХ,
фирер и Поглавник ,,своја богатства“ пребацили у Аустрију у рудник камене соли у селу Алтаузе, 80 километара југозападно од Салцбурга. Непрегледни руднички ревири били су идеално место за скривање непроцењиво вредних уметничких дела и злата. Анексијом Аустрије 1938. године фирер је започео остварење свог сна да од Линца, главног града Горње Аустрије у којем је провео младост, створи културни и уметнички Центар Трећег Рајха. У плану је била изградња огромног културног градског језгра са, како се најављивало, највећим музејом на свету који би надмашио све сличне културне установе Европе. За тај наум, по Хитлеровој процени, биле су потребне десетине хиљада вредних експоната. Док су војне хорде тенковима продирале и рушиле Холандију, Белгију, Пољску, Русију и друге европске земље, фирерове специјалне јединице пљачкале су музеје, галерије, манастире и богате грађанске куће. Усташки вођа Павелић није имао тако велику територију и избор, те је морао да се задовољи пљачком Срба и Јевреја по Хрватској и Босни. ,,Роба“ је на крају завршила у руднику камене соли Алтаузе у аустријским Алпима, одакле је велики део, како је утврђено, нестао без трага по окончању Другог светског рата. Откриће из Вашингтона можда и разреши енигму где се деде део блага (које није ни до данас пронађено) по доласку у Алтаузе америчке војске средином априла 1945.

„КУЋНА ИМОВИНА“ ПАВЕЛИЋА Посебно је занимљиво шта се догодило са 18 сандука који су припадали усташи Павелићу. Поглавникова „заоставштина“ по извештају Команде америчке јединице од 1. маја 1946. која је чувала ,,рудничко благо“ види се да је реч о 14. сандука и четири ојачане кутије које су означене као имовина Анте Павелића из Загреба. Сандуке су прегледали и представници Југословенске војне мисије за ратну репарацију – капетан Милеуснић и поручник Тунгуз. Официри Југословенске армије установили су ,,да 14 сандука садрже предмете који се могу сматрати делом кућне имовине породице Павелић“. На списку су се налазили ситни сребрни предмети, постељина, грамофонске плоче, пиџаме, кошуље, делови личне гардеробе, фотоалбуми… а као највреднији део наводи се порцелански сервис за ручавање за који се тврдило да је поклон који је Анте лично добио од министра спољних послова Трећег Рајха Рибентропа.
У извештају пуковника Мек Кија наведено је упутство да се заплењени сандуци што пре предају властима ФНРЈ, јер се, наводно, ради о небитним стварима и да би састављање листе инвентара био „губитак времена“. На тај извештај, шеф војне Мисије Југословенске армије у Линцу пуковник Водопивец у свом писму је одговорио. На Мек Кијев документ, он је узвратио детаљним пописом ствари које су биле спаковане у 14 сандука, али и констатацијом да преостале четири велике кутије нису отваране, и да се не зна шта се налази у њима. Није познато ко је из Југославије забранио пуковнику Водопивецу да отвори и прегледа садржину запечаћених кутија. Убрзо после тога, кутије и сандуци су нестали без трага из ревира рудника, без икаквих сазнања где се данас налазе.

ПРИЧА „ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ“ У разговору са старијим мештанима Алтаузеа који иначе нису били претерано расположени за причу ,,званична“ верзија Американаца, Енглеза и Титових тајних служби о пронађеном благу и Павелићевим сандуцима „топи“ се у обичне „причице за лаку ноћ деци“.
За стари отмени хотел на језеру – „Hotel am See“ особље каже да „кад би могао да прича ко је све и како у њему одседао могао би да се сними филм који би сигурно добио десетине ‚Оскара‘“. У једном од сепареа репортер „Печата“ сусрео се са „официром за везу“, упућеним познаником, који га је провео врлетима и шумама изнад 1.000 метара надморске висине планине Редобут. Његову живу и документарну причу преносимо готово без „дотеривања“.
„Погледај горе, рудник се налази изнад 1.000 метара у дубокој шуми, опасно је сад ићи тамо, снега има преко два метра и постоји опасност од лавина тако да се морамо веома опрезно кретати кад сиђемо са пута. Имао сам шест година кад је завршен рат, тако да се не сећам добро тадашњих догађаја. Отац и рођаци су причали како су почетком маја 1945. године амерички војници ушли у село и постројили све мештане, и жене и децу, и тражили од њих да кажу ко је од нациста долазио у место и рудник, и да пријаве уколико скривају неког војника или официра. Тачно су знали имена официра који су боравили у то време у нашем округу. Фелдмаршал Геринг и Адолф Ајхман су им били на врху листе. Убрзо су у околини ухапсили Ернста Калтенбрунера, генерала и шефа тајне полиције Адолфа Ајхмана, вођу СС јединица одговорног за смрт шест милиона Јевреја, као и Франца Штангла, команданта логора смрти Треблинка… Геринг је ‚пао‘ у Куфштану“.
Тихо и лагано ,,отварао“ се тако репортеру „Печата“ коштуњави мештанин снажне грађе који се представио као пензионер Јаков. Успешни посредник и тумач у разговору је била ,,Жујка“ српска шљивовица из околине Мионице која некако „зна“ све језике. Шетња са мученицом ,,Жујком“ по врлетима планине у потрази за благом била је права милина. Румени образи официра за везу што од хладног ветра и шљивовице били су добар знак да ће много занимљивих података и фотографија док грабимо узбрдо по снегу бити у неком од наредних бројева „Печата“. После доброг цуга из чутурице он наставља причу:

[restrictedarea] „Камарад, много догађаја је овде занимљиво. Велико је питање шта су овде радили амерички војници до 1952. године. Руске официре и војнике Американци су пустили да уђу у наше место и рудник тек крајем августа 1945. Шта су они скривали од Црвене армије три месеца никад није објављено. Данима и ноћима су тутњали амерички транспортери по планини, а јато гњураца истраживало дубине језера. Тек кад су се њихове активности примириле, пустили су Русе у складишта и ходнике рудника соли“, прича Јаков док застаје и скида вунену капу и раскопчава кожну доламу. Каже да му је врућина. Мионичка шљивка греје и на Алпима, нови цуг не одбија. Гутљај ,,отвара“ на крају и „досије Павелић“.
„Чим су каубоји отишли 1952. године одмах за њима су се појавиле југословенске тајне службе, али и појединци који су долазили из Аргентине, Шпаније и Италије, и представљали се као туристи. Највише су времена проводили у околини рудника где су нацисти крили опљачкано благо и гњурили по језеру. Оно што је ту најзанимљивије је да нису говорили шпански него југословенски. Чак су поједини отварали и грађевинске фирме како би могли да изводе неке ‚радове‘ и мотају се по околини рудника. Не прође ни данас дан, а да се не виде аутомобили са хрватским таблицама. Сад је мртва сезона,туристе можеш на прсте да избројиш, али Хрвати су сваки дан овде“, загонетно окончава своју причу ,,официр за везу“ руменог лица.

Пацовски канали

Павелић и већина његових доглавника избегла је руку правде. Уз помоћ појединих моћника из Ватикана усташка врхушка успела је добро организованим везама и путевима званим „пацовски канали“ да напусти Југославију и однесе главнину опљачканог српског злата и других драгоцености у избеглиштво. Добро обавештени официри ондашње тајне службе ФНРЈ тврдили су да у спорним сандуцима није било ни блага, ни Павелићевог покућства, већ да је то била супертајна архива о сарадњи усташа, партизана и комуниста, као и детаљна евиденција о усташким логорима смрти и помору преко 700.000 Срба и 80.000 Јевреја и Цигана којим су усташки крвници уцењивали Тита, плаћајући тако своју слободу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *