ОПАСНОСТИ ЕВОЛУЦИЈЕ

Пише Драгомир Антонић

О симболима нацртаним  и недавно „објављеним“ у Београду не би требало само Срби да воде рачуна, већ и други народи, јер нису православни Срби једини оглашени од стране „Великог Рајха“ за припаднике ниже расе

Свашта се човеку може десити. Обично кад се најмање нада. Пођеш на представљање књиге о народним обичајима и догоди се нешто што ни у сну ниси могао помислити. У петак, 29. марта, у Заводу за проучавање културног развитка на њихов позив требало је да представим „Српски народни календар“.

ЗАБРАНА КРШТЕНИЦЕ? Кад сам стигао, уредник трибине Душан Ч. Јовановић ми је дао плакат који најављује представљање, уједно се извињавајући што није смео да га стави на огласну таблу која се налази на спољњем зиду зграде. Кад сам га упитао за разлог одговорио је: „Забранила директорка“ и додао: „Није задовољна вашом биографијом“. Оно истину говорећи нисам ни ја одушевљен сопственим животописом, али је организатор тражио да за поменути плакат напишем своју кратку биографију. Једноставно нисам смео да напишем туђу, јер без обзира на све неки ме људи познају и одмах би открили превару. Душан је затим додао да је њој засметало што у биографији пише „Србин, православне вере“ и да зато забрањује да се плакат стави на уобичајено место.
Сазнање ме је повредило и одмах сам отишао у канцеларију код директора, али госпођа није била на свом радном месту. По казивању чиновнице, директор је био службено ван зграде. Трибина је прошла у најбољем реду, али је мене чињеница да неко може да забрањује објављивање делова јавне исправе, државног документа, то јест крштенице у изворном облику, стварно запањила. Мене су моји покојни родитељи пријавили државној матичној служби у Чачку и крстили у Српској православној цркви. У обе, тад и данас важеће крштенице пише да сам по народности Србин, а у црквеној и да сам православне вере. Крштенице до сада, бар колико је мени познато, нико још није оспорио или прогласио неважећим. Кад нису проглашене неважећим онда значи да важе. Други документ који је такође сачињен од стране државне институције Републичког завода за статистику и по којем је одржан попис становништва 2011. године, такође је садржао одредницу о националној и конфесионалној припадности. Ко је хтео могао је да одговори. Ја сам одговорио, а пописивач записао, да сам Србин, православне вере. Зашто овај детаљ из моје биографије смета поменутом директору, не знам и не интересује ме. На своје порекло и веру православну сам поносан и не пада ми напамет да у том погледу било шта мењам, нити ћу дозволити другима да то чине. Да се зна.

[restrictedarea]

 

ЈУНАШТВО СЕ НАСЛЕЂУЈЕ У исто време, што ћу сазнати у недељу 31. марта, одигравала се на Дунаву драма. Шетајући поред надошле реке на Дорћолу, жена од четрдесетак година, оклизнула се и пала у Дунав. Речна матица је понела према средини реке, почела је да се дави, сигурно би се удавила, да није наишао млађи пролазник, скочио у набујалу реку, запливао и успео да је полумртву изнесе на обалу. Хитна помоћ је брзо стигла и пребацила утопљеницу у болницу, где је уз лекарску помоћ враћена у живот. Један људски живот је спасен. Ово сам сазнао у Храму св. Александра Невског, после недељне Свете литургије, кад смо се окупили у службеним просторијама, да са свештеницима попијемо кафу и међусобно прозборимо неку реч. Догађај нам је испричао свештеник Вајо Јовић и уједно нас упознао са стаситим момком који је и јунак приче. Млади човек се зове Петар, а презива Узунмирковић и потомак је чувеног српског јунака Узун Мирка, претече данашњих специјалаца, из Првог и Другог српског устанка. Јуначка крв не умире.

УЧИНАК УЛТИМАТУМА Недалеко од Храма налази се пијаца Бајлони. Пијаца је добро снабдевена, а суботом и недељом се на њој и око ње створи и велика гужва. На пијаци се поред осталих налази и месара коју држе Ђура и његова жена Мара. Зид месаре је окренут према трамвајској станици и погодан за исписивање разноразних парола и порука. На ударном је месту и многи пролазници, хтели или не хтели, видеће шта је на зиду написано или нацртано. У недељу сам приметио и за читаоце „Печата“ направио фотографију коју видите на овој страни. По казивању продаваца са пијаце графит или како се већ ово чудовишно и увредљиво недело зове, освануо је у ноћи између петка и суботе. Репати мајмун који у једној руци држи крст, а у другом показује три прста, са потписом испод „слике“ еволуирај већ једном, не само да је увредљив за Србе и хришћанску веру, већ показује каква нас судбина чека ако не прихватимо ултиматум који су нам у писаној форми доставили човеколики чланови Немачког парламента. Њихов захтев, наредба, да Срби промене свест, то јест еволуирају је очито подстакао пету колону да се охрабри и сликовито покаже каква се промена свести тражи од Срба. Сад сте репати мајмуни и требало би вас спалити у пећима немачке производње, а они који забораве сопствено име, православну веру и порекло, временом ће постати прави Аријевци. О нацртаним симболима не би требало само Срби да воде рачуна, већ и други народи, јер нису православни Срби једини оглашени од стране „Великог Рајха“ за припаднике ниже расе. Еволуција носи и ризике. Замислите, колико би свет био мирнији и срећнији да Ото фон Бизмарк није еволуирао и од Србина постао Немац.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *