Незаборављена Руска Америка

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Пре 150 година велики део западне обале Северне Америке припадао је Русији и то је била врхунска демонстрација глобалне снаге која је спојила у једну империју Европу, Азију, Америку, па чак и Океанију

Пре тачно 189 година, 17. априла 1824, потписана је руско-америчка Конвенција о одређивању граница руских поседа у Северној Америци. Овај споразум, скоро пола века касније, 1867, постао је основа за много важнији уговор – о продаји Аљаске Американцима. Како се показало веома брзо, само златна грозница која је захватила Аљаску крајем 19. века била је више него довољна да скоро двоструко врати уложених 7,2 милиона тадашњих долара. А у данашње време, када су доказана огромна природна богатства Аљаске и њен изузетан геостратешки значај, Русима преостаје само да жале што су тада ставили потпис на документ. Своју земљу предали су противнику који је то схватио као подстрек да и даље откида делове територије. Практично једина корист од овог ретко виђеног потеза – где једна држава без отпора уступа другој територију и тиме суштински урушава своју позицију – свела се на крпљење рупа у буџету. Једанаест година после пораза у Кримском рату против Запада (1853-1856), у Русији се створила јака струја која је заговарала готово безусловну капитулацију и одустајање од легитимних и виталних интереса. Није прошло много времена, а ова „стратегија“ уступака Западу показала се као дубоко погрешна. Једна од главних полуга америчке глобалне војне моћи данас се налази управо на Аљасци, у виду националног система противракетне одбране (ПРО).

ГОДИШЊИЦА ПРОДАЈЕ И сама годишњица потписивања споразума о продаји Аљаске, односно Руске Америке како се тада званично звала, пада управо ових дана. То је учињено 30. марта 1867. године, а уговор су потписали тадашњи руски посланик у Вашингтону барон Едуард Стекљ и државни секретар САД-а Вилијем Сјуард. У мају исте године, споразум је потписао и император Александар Други, у јуну је ратификован, а 18. октобра по старом календару руска застава је спуштена после скоро сто година владавине Аљаском. Да би Американци, после мање од три деценије, када су били сигурни да се Руси неће вратити, крајем 19. века „изненада“ открили изузетне златоносне реке којима жути метал у тонама дотиче директно из легендарног Клондајка. Но, већ је било касно, Вашингтон је добио тапију над Аљаском.

[restrictedarea] После ослобођења од 250-годишњег монголског ропства, Руси су у 16. и 17. веку почели веома брзо да се шире у свим правцима. Осим на југ, најважније је било кретање на Исток. Најпре је пређен Урал, а онда су се пред њима отворила бесконачна сибирска пространства, где је неколико стотина најодважнијих козака, индустријалаца и одбеглих кметова покорило територију од више милиона квадратних километара. Руски песник и мистик Данил Андрејев овако је описао то посебно стање духа руских авантуриста, који нису умели да стану – све док, идући на исток, нису стигли до места које се данас сматра крајњим западом планете: „Из неког разлога било је немогуће зауставити се. Томе су сметали дивљи мириси непознатих пустара истока, који ударају у ноздрве и опијају, као вино. Томе је сметало кликтање ждралова, рика јелена – напети, страсни, слободни гласови зверињег света. Томе је сметала плавичаста измаглица, прекривајући на истоку дремљиви шумски хоризонт. Томе су сметале бездомне постеље, ватре, лица и приче другова, песме, одважан живот. Чак је и само Сунце томе сметало, подижући се над тајанственим источним просторима, као да ћутке указује пут и циљ. А главно – сметала је сопствена крв, која је учила да се управо тако разумеју гласови ветра и Сунца, звери и птица – крв која је зујала жилама неодољиво позивајући у даљине, неразумним и фаталним хмељом скитања“.
Тако је Русија крајем 18. века спојила у једну империју Европу, Азију, Америку, па чак и Океанију, имајући у виду да се њена застава завијорила и на једном од хавајских острва. Руски предузимачи стигли су на 80 километара од Сан Франциска и основали насеље Форт Рос (Рос потиче од „Росија“). Сви ови поседи изгубљени су после Наполеонових и Кримског рата, али један део Сан Франциска и данас носи назив „Russian Hill“. Пре само 150 година велики део западне обале Северне Америке припадао је Русији и то је била врхунска демонстрација глобалне снаге империје. Руски колонисти остваривали су огромне приходе од лова и трговине крзном, самостално су у новој земљи градили велике бродове, укључујући и оне за прекоокеанска путовања. Осим служењу интересима царске Русије, оваква експанзија имала је и своје негативне стране: лош однос, па и пљачке домородачког становништва и наметање пореза (јасак), као и затирање бројних животињских врста услед немилосрдног лова. Као последица експанзије, појавила се и потреба великих улагања из буџета, јер су нови поседи захтевали изградњу инфраструктуре, формирање бројне администрације и војних гарнизона. И, уместо да се изнађе начин да се проблеми реше, владајућа елита „спас“ је нашла у продаји, односно предаји Аљаске.

КОМПАНИЈА Историја Руске Америке пуна је знаменитих личности, било је то време када су предузимљиви појединци, авантуристи и врхунски царски агенти, могли да „померају свет“. Пре свих, чувени Григориј Шелихов, оснивач „Руско-америчке компаније“ која се бавила изловом дивљачи и трговином крзном. После смрти Шелихова, ова компанија је у име државе фактички владала Аљаском и тихоокеанским приобаљем. Чувен је и зет Шелихова, Николај Резанов, моћна и успешна, али истовремено и трагична фигура, растрзан између служења цару и љубави према лепој Марији Кончити, ћерки гувернера Сан Франциска. Један од челника компаније био је и Александар Баранов, који је имао незваничну титулу владара Аљаске. Баранов је основао град Новоархангељск на острву Ситка, који је у то време био престоница и дуго време највећа лука на Тихом океану.
После пораза у Кримском рату, у Русији је превладао нови државни курс изражен у формули тадашњег министра иностраних послова, кнеза Александра Горчакова: „Русија се усредсређује.“ То је означавало одустајање од спољнополитичких амбиција и скупих пројеката, зарад прикупљања снаге и решавања унутрашњих проблема. Ако би се могле повући историјске паралеле, тај период у извесној мери подсећа на савремену Русију Бориса Јељцина и Владимира Путина. Као што је Јељцин своје „решење“ пронашао у распаду Совјетског Савеза са свим пратећим економским, социјалним и геополитичким последицама, тако је и Александар Други одлучио да прода Аљаску за 7,2 милиона америчких долара. И као што је Јељцин веровао на реч Вашингтону да се НАТО неће ширити на исток, тако је и Александар очекивао да ће му Аљаска бити исплаћена у злату, а не у папирним доларима, наводно због заборавности амбасадора Стекља. Показало се да су обојица погрешно веровали.
Данас је доказано да Аљаска поседује четвртину морских и подземних ресурсних резерви САД-а, укључујући и скоро пет милијарди барела нафте, огромне залихе шуме, природног гаса, бакра… Али, све до 1959, Аљаска чак није ни била званично федерална држава, наводно због „економске заосталости“. Многи верују да се прави разлог крије у томе што су Американци чекали да истекне 90-годишњи период, за који многи и данас верују да је био део уговора из 1867, односно да Аљаска није продата, већ само „изнајмљена“. Ипак, генсек КП СССР, Украјинац Никита Хрушчов, својим нечињењем потврдио је 1957. Американцима право на Руску Америку и две године касније она је и званично постала „федерал стејт“. Има и оних који верују да чињеница да СССР није потписао предају Аљаске оставља отвореним питање ове територије будућим генерацијама. Као што и у САД-у има оних који би Аљаску ипак вратили Русима – у замену за 1.000 милијарди долара!
Аљаска – Руска Америка – није заборављена ни после век и по. О томе сведочи и песма популарне групе „Љубе“, у којој се каже: „Не прави се луда Америко, врати земљу Аљаску, врати рођену назад.“ Управо ових дана, удружење блиско Руској православној цркви „Пчелице“, које одгаја напуштену децу и сирочад, поднело је Московском арбитражном суду званичан захтев за одштету од владе САД-а, којим се тражи поништавање уговора о продаји Аљаске због кршења процедуре и уговорних обавеза. Између осталог и зато што територија није исплаћена ни у злату, па чак ни у новцу, како је потписано, већ чеком који је потом наплаћен у лондонској банци. Осим тога, „Пчелице“ траже и исплату затезне камате Русији, због кршења уговора, у износу од 50 милијарди долара. Наравно, нико не мисли да ће Вашингтон сада да похрли да врати Аљаску са каматом. Али, овакав званичан захтев суду свакако је симптоматичан, поготово зато што га је упутило Удружење за заштиту руске сирочади – који, новим Законом „Диме Јаковљева“, више не смеју да усвајају држављани САД-а. У одређеном тренутку, уместо сиротих пчелица, Американцима захтев за враћањем Аљаске може упутити неко са много већом жаоком.

[/restrictedarea]