Недостаје нам Mинистарство естраде

Разговарао Микојан Безбрадица

У околностима у којима сада живимо врло је тешко спроводити културну политику између естраде и уметности. То је један Гордијев чвор који нико не може да размрси. Уколико је естрада у нашем друштву толико присутна, толико битна, вољена и моћна, мислим да је онда потпуно у реду да имамо и Министарство естраде

У свету позоришних илузија и сценске магије, Миодраг Табачки се појавио 1973. године сценографијом за комад Бернарда Шоа „То се никад не зна“, који је на „даскама“ зрењанинског националног театра режирао Љубиша Ристић. Од тада, овај уметник за кога многи тврде да „укида разлике између позоришта и живота“, урадио је сценографије и костимографије за више од 250 представа, а највећи број тих радова овенчан је домаћим и интернационалним наградама и признањима. Крајем марта, изложбом „Документи“, која је отворена у Галерији „Српске академије наука и уметности“, обележио је четири деценије уметничког стваралаштва.
У интервјуу за „Печат“, Табачки, који је прво дипломирао архитектуру, а потом на Факултету примењених уметности у Београду стекао и звање дипломираног сценографа, говори о својим почецима, наградама, педагошком раду, актуелном друштвеном тренутку, пропадању културе…

Поставка која траје до краја априла, прва је на којој један сценограф самостално излаже у овој високој институцији. Шта бисте издвојили као мото и кључну идеју изложбе?
С обзиром на то да је приређена поводом четири деценије уметничког рада, имао сам потребу, без обзира на место на којем се одржава, да све оно што сам урадио у претходном периоду прикажем у више слојева и у некој целовитој форми. Имајући у виду да овај простор није много коришћен за примењене уметности, трудио сам се да веома водим рачуна и о томе да све то што излажем буде примерено намени те галерије. Био сам принуђен да од неких ствари које су позоришно релевантне одустанем, зато што не импонују као галеријски формати. За њих је било неопходно да се уради додатно објашњење или видео снимак на којем се види што одликује тај декор.

Како данас гледате на почетке свог професионалног рада?
За то време вежу ме веома, веома лепа сећања. Вероватно сам један међу ретким срећницима који је имао континуитет у свом раду. Он је врло лепо започео и током свих ових година, односно деценија, није имао великих осцилација.

У магични свет сценографије и костима сигурно се не улази случајно. „Зрно“ талента, апсолутно, мора да постоји?
Наравно. Неке ствари, хтели ми то да признамо или не, одређене су рођењем. Но, без обзира на то, човек би стално требало да истражује себе и да се преиспитује. Да сам поред себе имао неког зналца да ме прати, он би ме, вероватно, већ у неком раном животном периоду усмерио ка том свету. Овако, то је, некако, постепено долазило током мог сазревања, упркос чињеници што сам од најранијег детињства показивао, не само изузетно интересовање, већ сасвим сигурно и дар за визуелну и ликовну уметност.

Увек сте радили сценографије за представе које су биле „крупнији“ репертоарски потез. Ваш рад критика веома цени, а публика воли. То је, заиста, реткост да се ти укуси „поклопе“?
Нисам од оних уметника који раде „из себе“ и „за себе“. Увек имам свест о томе за кога радим и знам шта ми је циљна група. Не мислим да се додворавам било коме, али веома водим рачуна о томе да публика, пре свега, разуме то што ја желим да кажем визуелном компонентом представе. Ако публика „нешто“ разуме, онда се подразумева да ће, тек, критика то знати да прихвати и оцени.

Пре неколико година добили сте и „Стеријину награду за животно дело“. Да ли је она за вас представљала круну каријере?
Мени су, управо, те награде које се најтеже добијају, и најдраже. То је, вероватно, и разумљиво. А, зашто се тешко добијају? Зато што оне нису предвиђене за сценографију и костимографију, него су, једноставно, предвиђене за неке од позоришних аутора. Значи, бити награђен у конкуренцији са неким „виталнијим“ чиниоцима представе, као што су драмски писац, редитељ или глумац, представља заиста велики резултат. Иначе, награде, кад већ причамо о њима, никад нисам доживљавао као нешто што се деси пост фестум или што је неки финални чин. Ево, тренутно, у овој сезони, постоји један креативан рад који није ни позоришна сценографија, ни костимографија. Он је, управо, ова изложба. После „Стеријине награде“ додељена ми је и статуета „Јоаким Вујић“, која је, такође, на одређени начин награда за животно дело. Она ме је понукала да наставим да се бавим професијом, али, овога пута, на другачији начин, јер се у оквиру те награде подразумевало да награђени уметник уради и монографију.

На Факултету драмских уметности у Београду студентима режије преносите своје знање из сценографије и костимографије, предајете на Факултету драмских уметности на Цетињу, а као гостујући професор радили сте на Универзитету „Трент“ у Нотингему, затим на више универзитета у САД-у…
Увек ми је био циљ да студенте учим како да у својим представама користе сценографију и костимографију, како да раде са сценографима и костимографима, како да компонују представу служећи се визуелном компонентом, али их не учим да сами, лично, раде сценографију и костимографију. Међутим, неки од мојих студената су и то, негде, „научили“ и сходно томе успевају да раде и једно и друго. Као професор, морам да признам да сам поносан кад неко од мојих студената режије може то да уради. Но, са друге стране, као професионалац не знам шта да мислим о томе.

[restrictedarea]

Колико су данашње генерације студената талентоване?
Не знам да ли је у реду да користимо израз таленат. Пре свега, рекао бих да њима данас недостаје интересовање и, уз то, поштовање нечега што је већ урађено у позоришту. Мислим да они не могу напредовати само верујући у свој дар, уколико не извуку оно што већ постоји у тој области.

Да ли је већи проблем открити таленат или пројектовати га и направити резултат од њега?
Могу боље да препознам талентованог, могућег, студента режије него што то може да учини редитељ, јер својим сензибилитетом и искуством професионалца, на основу најкраћег разговора, могу веома добро да проценим може ли та особа, својим ауторитетом, да ми нешто сугерише или не. Моја метода, наизглед је једноставна, али се увек показала као тачна. Таленат, уколико није велик, увек је могуће допунити радом, посебно у позоришту. Јер, позоришна представа је колективни чин. Ако неко са мало дара, али са пуно труда, размишљања и рада, као редитељ, односно носилац кључних послова унутар представе, успе да окупи добре сараднике и да се са својим интелектом или образовањем на прави начин односи према глуми, музици или визуелној компоненти, он има шансу да направи велики резултат.

Чини се да позоришта последњих година пролазе кроз фазу минимализма у којој је сценографија сведена на светло, а костими епохе поједностављени. Да ли је то, искључиво, последица финансијске кризе у свету или је нешто друго у питању?
Реч је свакако о последици финансијске кризе. Она је то, у највећој мери проузроковала. Међутим, постоји и нешто што се назива „актуелни тренутак“ или нешто што се може уврстити под појам „модерно“. Али, не би требало пренебрегнути чињеницу да се ту често ради и о решењима која, рекао бих, елиминишу могућу креативност сценографа и костимографа, и на тај начин отварају могућност и неким другим „профилима“ да се тиме баве.

Којим „профилима“?
Конкретно, све чешће, уз незнатно повећани хонорар, сценографије потписују редитељи или већ неко ко је „згодан“ да нешто уради тако да тај његов рад може да „задовољи“ решење сценског простора.

Шта подразумевате под термином „згодан“?
Некога ко је, релативно, одговарајући и ко је безболан, ко неће имати велике захтеве нити у финансијском, нити у радионичком смислу. Дакле, реч је о особи која ће направити неко решење које је безболно за функционисање и које никог не кошта претераног труда, рада и новца.

Новца је, нажалост, све мање и мање. То се одразило и на српску културну сцену која је и због тога, уз друге, сложеније разлоге, у катастрофалном стању, готово на ивици опстанка. На који начин је могуће издејствовати промену стања и обезбедити нови, одрживи оквир деловања?
То је наше опште место. То је наша ситуација и те ствари би требало мењати из корена. Али, не само у позоришту или, уопште, у уметности. Требало би их мењати у свим сегментима живота.

Како, на који начин? Одакле кренути?
То је веома тешко питање за мене, с обзиром на моје интересовање и на моја знања.

Ако се само мало вратимо у прошлост, чињенице ће нас подсетити да је у време Слободана Милошевића улагање у културу било шест одсто, током мандата Војислава Коштунице – четири, а данас је спало на свега 0,6 процената. Ко је одговоран за то?
Онај ко је на власти. Наравно, одговорни су и једни и други, како власт на републичком, тако и на локалном нивоу. Али, није ту само у питању новац. Ту је реч и о моралу.

Као, на пример?
Ево, рећи ћу „само“ један пример. Директор у једном позоришту, поред режије, доделио је себи да ради и сценографију. Дакле, мало је то што прима плату као директор, па онда добије хонорар као редитељ, а потом своје „знање“ наплати и као сценограф. Да се разумемо, уопште нећу да се бавим тиме да ли је његово сценографско решење уметнички релевантно, али чињеница је да то што он поред те две „улоге“ ради и сценографију која није његова професија говори о моралу, без обзира на крајњи резултат свега тога. Значи, не ради се о, евентуалном, уметничком промашају, него, просто, о недостатку честитости и морала.

Нека позоришта која су на градском буџету, укључујући и „Атеље 212“, у којем сте радили многе представе, чини се да су дотакла само дно. Као помоћ тој позоришној кући, двојица истакнутих стваралаца српске културе, Матија Бећковић и Петар Божовић, кренули су са акцијом одржавања донаторских вечери. Може ли такав модел да донесе позитиван помак?
Када бих могао да проценим да ли је то исправан пут и када бих имао неко мишљење и идеју о свему томе, онда бих се и ја, вероватно, ангажовао заједно са њима.

Дакле?
Хајде да видимо, бар после извесног времена, како ће се то одразити, какве ће донети резултате. У сваком случају, ја сам увек „за“ и гледам позитивно на све ствари које могу да поправе садашњу ситуацију. Но, са друге стране, не мислим да се ту ради искључиво о средствима, иако је то чињенично стање, јер су она све мања и врло се тешко ради. Али, ако је негде могуће превазићи финансијски проблем и слагати да је нешто богато, онда је то могуће урадити на позорници. Међутим, свему дође крај. Не може стално да буде овако. Но, чињеница је да стварно има много проблема. Између осталог, они се односе и на непостојање Закона о позоришту, потом на непрепознавање ауторства… Пазите, ауторске агенција раде искључиво текст и музику. Ми смо потпуно незаштићени, непризнати, а да не говорим о томе да не постоји никакав синдикат који би нас објединио. Ту, наравно, не мислим само на костимографе и сценографе, него генерално на примењене уметнике. Дакле, ту нешто под хитно мора да се уради, невезано од финансијске ситуације.

Да ли сте оптимиста?
Како тренутно ствари стоје, мислим да су сценографија и костимографија веома, веома угрожене категорије. Зашто? Зато што још увек немају довољно специфичну тежину да би се кренуло у освајање неког простора или у борбу за некаква права.

Но, пре свега тога, и ако кренете, сачекаће вас примена Закона о јавним набавкама…
То је, просто, онако, да се људи мало позабаве, да се нешто ради, да се око нечега нервирају. То је потпуно илузорно и немогуће радити, бар не у високој уметности.

Да ли је прецизне финансијске параметре уопште могуће спровести у уметничком раду?
Па знате шта… Нешто је за неког прецизно, а за неког апроксимација. Нека наша позоришта су основана пре више од стотину година. Ту већ можемо говорити о искуству. Ипак, ту се зна шта је утопија, а шта није. Наравно, једино ако смо скроз формалисти, онда се може десити да се „навучемо“ на некакво расписивање тендера. Јер, знате у чему је проблем? У томе што се овде ради о дисциплинама у које је потребно уложити огроман рад и огромна средства да би се дошло до некакве суме. Али, зашто улагати толика средства, ако у позориштима већ постоје савети и управни одбори који, ваљда, могу да процене колико, на пример, Бихнерова „Дантонова смрт“ има промена декора, костима… Можете само претпоставити колико они, у свему томе, уопште могу да се снађу. Сматрам да је то апсолутна утопија и да од тога неће бити ништа.

Имате ли идеју како, на који начин, конципирати културну политику за нову улогу културе у друштву, јер она не може да се сведе на „културну индустрију“ пошто није ни забава, нити начин за стицање новца?
Мислим да је за тако нешто, изнад свега, потребно имати једно, рекао бих, образовано и васпитано друштво. У овим данашњим околностима, у којима ми живимо и радимо, врло је тешко спроводити политику између естраде и уметности, односно културе. Просто, то је један Гордијев чвор који нико не може да размрси. Уколико је естрада у нашем друштву толико присутна, толико битна, вољена и моћна, мислим да је онда потпуно у реду да имамо и Министарство естраде. Требало би бити поштен и признати то. Министарство културе већ једном мора да разграничи из којег фонда, уз све поштовање естраде, се издвајају националне пензије за естраду, а из којег за раднике у култури. Јер, не можемо стално мешати жабе и бабе, и онда око тога правити дебате, свађати се, замерати и стално тапкати у месту. То мора већ једном да се разграничи.

Када?
Оног момента кад будемо били једна цивилизована и образована средина.

Да ли је уметност увек рефлексија социјалних и политичких параметара?
Јао, ја бих морао бар још 40 година да се бавим уметношћу, да бих о томе могао нешто да кажем. Неминовно је да ту има одређених односа и неких реминисценција. Међутим, уколико је уметност потпуно у служби било које друге идеје, осим идеје креатора и уметника, онда то није оно што ја поштујем у њој.

У последњих деценију и по, архитектура бројних српских градова, а нарочито Београда, изгледа поприлично хаотично, без икаквих правила и без поштовања према осталим објектима у окружењу. С обзиром на то да сте по образовању и архитекта, видите ли начин како се одупрети свему томе?
Решење би већ морало да се нађе, зачне, у изради пројектних задатака. Они су, из мог личног искуства, врло проблематично састављени од стране лица која су неупућена и непрофесионална, јер немају однос према архитектури. Чим се направе пропусти у пројектним задацима, то се увек искористи на овај или онај начин, и добије се то што се добије…

Рецимо, „поплава“ разних тржних центара?
На ту вашу констатацију, само бих кратко рекао: „Има се, може се.“

Наш нобеловац Иво Андрић, неких давних дана, казао је да „дођу тако понекад времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.“ Наша тренутна „слика и прилика“, зар не?
Ништа од тога што је Андрић рекао, не бих доводио у питање. Само могу да станем иза тих његових речи. То је, ваљда, све тачно…

И после толико година актуелно само тако?
Па, добро… Неке истине су старе стотинама година и више, а у лажи су увек кратке ноге.

Визуелна компонента је веома моћан сегмент сваке представе. Да ли она, ако се простор правилно и добро искористи, може да направи значајан и доминантан утисак тако да гледаоцу „говори“ више него режија или глума?
Може, наравно. Међутим, то зависи од саме композиције представе, али и о величини простора који редитељ допусти сценографу или у решењу које сценограф понуди редитељу, свеједно. У сваком случају, сасвим је сигурно да кубатура простора, уколико је адекватно искоришћена, може пуно тога да каже и допринесе једном утиску.

Где у свему томе има места за „утисак“ о костиму. Он, свакако, није само „парче крпе“, како многи сматрају?
Неки теоретичари, под сценографијом, подразумевају заједничко „дејство“ сценографије и костима. Костим може, увек, некако, да се издвоји, иако нешто што се „говори“ костимима може да се потврди и понови сценографијом, али и не мора. Ради се, једноставно, о подели задатака. Костимом можемо казати нешто о времену, о месту где се радња дешава или о ликовима, а сценографијом можемо дати одређену атмосферу, а не понављати чињеницу да је то, рецимо, рококо или неки други уметнички стил. Све то, наравно, зависи од композиције представе, мада, када сам ја у питању, костимографију никад не раздвајам лично од сценографије. Ни онда када оба посла радим заједно, ни када то делим са колегиницама или колегама са којима сам, увек, имао успешну сарадњу.

[/restrictedarea]