Naša je dužnost da se borimo za istinu i pravdu

Iz izlaganja predsednika Srbije Tomislava Nikolića na debati o radu Haškog tribunala

U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku protekle srede održana je rasprava o radu Haškog tribunala i ostalih sudova za ratne zločine, koju je – posle prošlogodišnje odluke Tribunala u Hagu da oslobodi hrvatske generale svih optužbi za zločine u operaciji „Oluja“ – zakazao predsedavajući Generalne skupštine Vuk Jeremić. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je na ovom skupu izložio obiman referat. Kako je uoči rasprave u Njujorku najavio savetnik predsednika Oliver Antić, Nikolićevo izlaganje je „ozbiljna analiza na 42 strane, koja će ostati u arhivama UN i kojom će se dokazati da proces koji je prethodio formiranju, kao i formiranje Haškog tribunala nisu u skladu s pravom“

Reč za govornicom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 10. april 

Dame i gospodo,
Pitanje na koje bi danas trebalo da damo svoj odgovor je suštinsko za mnoge male i nezaštićene države, kao što je Srbija čiji sam predsednik.
Ono glasi:
Da li je pravda, oličena zakonima, civilizacijskim tekovinama i jednakošću, iščezla sa Zemlje? Da li oni u čijim je rukama sva moć i sila zemaljska postupaju pravedno? Ili misle da ne moraju – pošto Bog sile, kome se klanjaju, za slabe i siromašne nije predvideo pravdu već „pravo jačeg“.
Da li je pravda, kako bi rekla Simon Vej, begunac iz tabora pobednika, jer pobednik nije onaj koji je bolji i pravedniji, humaniji i tolerantniji, već onaj koji je jednostavno jači?
Pitanje danas ne postavljam samo u ime svoje zemlje, već u ime svih zemalja kojima su pomirenje i zajednički život u praštanju jedan od državnih prioriteta. Da li je Haški tribunal doprineo miru na Balkanu i koliko su dalekosežne odluke ovog suda u kontekstu misije pomirenja i promocije prava i pravde u svetu? Da li smo jednaki pred ovim sudom kao što smo jednaki pred Bogom?

POLITIČKI KARAKTER TRIBUNALA Pre dvadeset godina Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ustanovio je, Rezolucijom 827 (1993), Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije posle 1991.
Neophodnost formiranja ovog tela dokazivana je političkim stavom, da formiranje takvog Tribunala „doprinosi pomirenju i povratku i očuvanju mira“ u „posebnim okolnostima“ bivše Jugoslavije. U želji da ti ciljevi budu ostvareni, verujući da je smisao osnivanja pravda i pomirenje, nemajući šta da krije, Srbija je među prvima podržala osnivanje Tribunala i do današnjeg dana sa njim sarađuje.
Srbija danas oseća da je nepravedno dala legitimitet tom sudu u nadi da će primenom istih merila pravda biti zadovoljena za sve žrtve sukoba. Nažalost, osećanje nezadovoljenja pravde prisutno je kod srpskog naroda. Pristrasnost suda je uticala na ponovno otvaranje rana nezadovoljene pravde još iz Drugog svetskog rata, kada je samo u Hrvatskom „Aušvicu“ – zloglasnom logoru „Jasenovac“, ubijeno 700 hiljada Srba i mnogo manje Jevreja, Roma i drugih, od čega 50 hiljada dece i posejano seme nezadovoljstva koje će opteretiti buduće generacije…
… 3. Ne bi trebalo zaboraviti ni to da sama Rezolucija kojom je Tribunal osnovan otkriva njegov politički karakter. U toj rezoluciji izričito stoji da je Tribunal osnovan da bi doprineo okončanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji!
4. U zvaničnom nazivu Tribunala sadržana je i reč prosecution – „progon“, odnosno (krivično) „gonjenje“, što apsolutno odudara od evropske pravne tradicije. Naime, sud ne može biti instrument progona (to je tužilaštvo), već, naprotiv, nezavisni organ koji nepristrasno, bez ikakve diskriminacije, vaga argumente kako tužilačke strane, tako i odbrane okrivljenog, kao druge (ravnopravne) strane. Haški procesi su od samog početka do sada pokazali da takve ravnopravnosti nema, jer je tužilačka strana, u svim postupcima i u svakom smislu, bila favorizovana na štetu (odbrane) okrivljenog…
… Ako se, uz to, okrivljeni drži godinama u pritvoru (suštinski u zatvoru jer je jedna privremena mera pretvorena u krivičnu sankciju kaznu – pri čemu je slučaj optuženog Vojislava Šešelja, koji provodi jedanaestu godinu u pritvoru, bez presedana u svetskoj istoriji, a da se ne otpočinje sa suđenjem, jer tužilačka strana nije bila u stanju da pribavi dokaze za svoju unapred, dakle bez dokaza, sačinjenu optužnicu, onda tu nije nužna visoka nauka da pokaže i dokaže da su u pitanju najgrublje povrede ljudskih prava okrivljenog koje čini kako tužilaštvo, tako i Tribunal…
… 6. Akt o osnivanju Tribunala ograničava njegovu nadležnost i u pogledu vremena: samo za događaje posle 31. decembra 1991. godine. Razlog za to je isključivo političke prirode, jer se na taj način isključuje pitanje zločina protiv mira. Zločin protiv mira, logično, prethodi svim drugim zločinima koji se mogu učiniti u ratnom sukobu, pa je zato i teži i opasniji. Međutim, u zločin protiv mira prema bivšoj SFR Jugoslaviji nesumnjivo su upletene i velike sile, pa bi suđenje koje bi obuhvatilo i zločin protiv mira razotkrilo nesumnjivo učešće sila koje su i najviše zaslužne za formiranje Tribunala…
… 12. Pojam „Zajednički zločinački poduhvat“ Haški tribunal je uveo tek šest godina posle otpočinjanja sa radom, kada je uvideo da tužilac, i pored svih prednosti koje su mu u postupku pružene, nije u stanju da dokaže odgovornost najviših funkcionera koji su se borili protiv secesije i koji su stali u odbranu naroda (trebalo bi napomenuti da mnogi od tih političkih i vojnih funkcionera nisu Srbi).
Da parodija bude veća, zajednički zločinački poduhvat je u Nirnberškom procesu, vođenom protiv nemačkih političkih i vojnih glavešina, upotrebljen isključivo u smislu dela zločina protiv mira, odnosno planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresivnog rata, delo koje je u haškim procesima isključeno iz nadležnosti! Ta konstrukcija „Zajednički zločinački poduhvat“ je u Tribunal uvedena iz angloameričkog trgovinskog prava (zajednički poduhvat), vezana je za imovinsku odgovornost i nema nikakvog pravnog utemeljenja u krivičnim stvarima.
12. Trebalo bi dodati da je Tribunal uveo i komandnu odgovornost, kao vrstu objektivne krivične odgovornosti, po kojoj bi se mogao osuditi svaki visoki političar ili vojni starešina. Čl. 7 Statuta Tribunala govori o individualnoj odgovornosti, a zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost prirodno upućuju na kolektivnu odgovornost. Cilj je očigledan: da se ako ne neposredno, a ono posredno, preko povezivanja najviših državnih i vojnih funkcionera, okrivi država (odnosno državni entitet) i to, u slučaju haških procesa, samo Republika Srbija i Republika Srpska. Dokaz je jednostavan, po ovom osnovu su osuđeni samo srpski funkcioneri, a drugi ako su i optuženi, bili su na kraju oslobođeni (npr. Ante Gotovina, Mladen Markač, Ramuš Haradinaj).
Pa ipak, Haški tribunal radi i pokrenuo je procese protiv više od 160 lica…

PRESUDE KOJE NEMAJU SMISLA … Kako objasniti da skoro niko, osim u jednom slučaju u Bosni i u jednom slučaju na Kosovu, nije bio pravnosnažno osuđen za zločine nad Srbima. Pokazuje se da je Dejvid Harland bio u pravu kada je u decembru 2012. u „Njujork tajmsu“ napisao citiram: „Nije u redu da samo Srbi snose odgovornost za zločine u ratovima u Jugoslaviji. Presude koje se izriču samo Srbima nemaju smisla ni u pogledu pravde, ni u pogledu realnosti, ni politike. Mnogo je loše biti srpska žrtva nekog zločina na području bivše Jugoslavije. Tokom proteklih ratova na Balkanu, Srba je raseljeno – etnički očišćeno više nego ijedne druge zajednice. Najviše Srba je ostalo etnički raseljeno dan-danas. Gotovo niko za to nije odgovarao, a kako stoje stvari niko i neće“, kraj citata.
To ni na koji način neće doprineti da do istine dođe i da bude uspostavljeno istinsko pomirenje na prostorima bivše SFRJ. Kod Hrvata i Bošnjaka ovakve presude Haškog tribunala podstiču egzaltiranost i trijumfalizam, koji preti da se nekada u budućnosti ponovi, dok kod Srba one izazivaju frustriranost i depresivnost…
…Ukupna visina kazni do sada izrečenih Srbima je oko 1.150 godina, dok su predstavnici drugih naroda za zločine nad Srbima osuđeni na ukupno 55 godina…
… Skoro sve presude Haškog suda pokazuju da javno postavljeni zadaci nisu ispunjeni, a nepokretanje postupaka protiv nekih lica dokazuje da se, možda, nije ni želelo ostvarenje misije zbog koje je Tribunal, navodno, stvoren…
… Kao predsednik Srbije dužan sam da branim svoj narod. S druge strane, ne želim, niti sam u obavezi da štitim one njegove pripadnike koji su u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili u Srbiji prekršili zakone. Moja zemlja, tokom slavne prošlosti, ratovala je dugo i teško braneći svoju, i ne samo svoju slobodu. Nikada na njenu borbu nije pala sumnja da je bila nepravedna ili da su tokom sukoba srpski vojnici ugrožavali život nedužnih, ili da su se nedostojno odnosili ni prema neprijatelju, ni prema civilima sa druge strane. Kada je, prvi put u istoriji, pala sumnja za zločine i na neke pripadnike naše armije i policije, odnosno na njihove civilne zapovednike, Srbija ih je – čim je to bilo moguće – uhapsila i isporučila Haškom sudu. Neki od njih dobrovoljno su se predali.
Kao predsednik Srbije, nemam, međutim, ni pravo da ne ukažem da su nekadašnji lideri Hrvata, Bošnjaka i kosovsko-metohijskih Albanaca, takođe, odgovorni za stradanje Srba.
Hiljade ubijenih, raseljenih i poniženih traže pravdu i istinu koju Haški sud nije želeo da pokaže svetu.
Hrvatski generali Markač i Gotovina oslobođeni su odgovornosti za ubijanje i proterivanje civila iz Srpske Krajine, iako su zločini nad njima dokazani i u samom Haškom sudu. Ako oni za njih nisu krivi, ko onda jeste, zapitali su se i međunarodni posmatrači posle izricanja presude Žalbenog veća.
Hrvatske trupe proterale su preko 300.000 Srba iz krajeva koje su vekovima nastanjivali njihovi preci. Pomirenja bez povratka onih koji žele da se vrate u svoje domove – od kojih je veliki broj, nažalost, srušen – ne može biti, a nekažnjavanje i, još opasnije, glorifikovanje zločinaca, ne doprinosi pomirenju, zadatku koji je pred sobom, u velikoj meri, imao i Haški tribunal…
…Srbi sa Kosova i Metohije organizovano su kidnapovani, a potom su im vađeni organi koji su prodavani na crnom tržištu. Istorija ne pamti takve zločine. Haški sud, umesto da ih procesuira, nemarno se odnosio prema dokazima o njima i dozvolio da propadnu. Ili ih je, možda, sâm uništio?
Stotine hiljada proteranih, hiljade ubijenih i kidnapovanih na Kosovu i Metohiji nisu bili dovoljan razlog Haškom sudu da komandante i pripadnike tzv. Oslobodilačke vojske kazni, nego je, tokom postupka, Haradinaju, što je slučaj bez presedana, dozvolio da se bavi politikom. A dozvolio mu je, zapravo, da uklanja i zastrašuje svedoke…

KAZNA NE BI TREBALO DA BUDE ODMAZDA …Neko pokušava da utemelji konstataciju da je srpska strana bestijalno, orgijastički ubijala i sprovodila genocid, dok je druga sedela skrštenih ruku i bavila se svakodnevnim poslovima i humanitarnim radom.
Nisu u tom ratu koji nas je sve uništio jedni samo ginuli, a drugi samo ubijali.
Možda je sve bilo uvertira za otimanje Kosova i Metohije od Srbije koje je sada na delu, i u koje je umešana organizacija najmodernijih i trebalo bi da bude, najpravednijih zemalja. Da, ali i najmoćnijih, iz čijih redova je pravda pobegla.
Jasno proizlazi da je u vezi sa žrtvama, sa brojem nastradalih, pa i u vezi sa svim ratnim zločinima, u medijskoj, ali i ne samo medijskoj sferi bilo vrlo mnogo preterivanja. Medijska demonizacija Srba urađena je tako brzo, i sa neverovatnim jednoumljem i nekritičnošću zapadnih medija, koji čitave dve decenije nisu dozvoljavali da se pojavi bilo kakvo drugačije mišljenje i tumačenje događaja…
… Haški tribunal trebalo je da ima, makar formalno, glavnu ulogu u procesuiranju ratnih zločina na prostorima bivše Jugoslavije. Međunarodno učešće u tom zadatku trebalo je da osigura nepristrasnost. Ako u tome nije uspeo Haški sud, uspeo je, donekle, Savet Evrope.
Specijalni izvestilac te najstarije evropske organizacije Dik Marti, senator iz Švajcarske, dokazao je, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope potvrdila je da su neki od sadašnjih albanskih prvaka sa Kosova i Metohije organizovali, potkraj XX i početkom XXI veka, kidnapovanja i ubijanja Srba kojima su organi vađeni i prodavani. Kada je Srbija, onemogućena da sama sprovede sudski postupak za te zločine koji, do sada, nisu viđeni nigde na svetu, zatražila da Savet bezbednosti, osnivač Haškog tribunala, bude nadležan za istragu, međunarodna zajednica nije za to imala sluha. Valjda zato što su žrtve bili pripadnici mog naroda, Srbi, kojima je, izgleda, dozvoljeno uzimati srca i bubrege, i njima trgovati kao da su roba…
… Prikrivanje istorijske istine ne daje dobre plodove. Niko ne pominje da je na današnji dan, 10. aprila 1941, formirana prohitlerovska nacistička „Nezavisna Država Hrvatska“. U vihoru Drugog svetskog rata, hrvatski fašisti, uz pomoć Trećeg Rajha, stvorili su zločinački poredak koji je, za četiri godine, ubio više od milion Srba, Jevreja i Roma. Ta istina skrivana je zarad lažnog bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, a istorija se, posle 50 godina, u jugoslovenskim ratovima ponovila.
Međunarodni sudovi, stoga, trebalo bi da utvrde istinu. Bez istine nema ni pomirenja. A do istine se, najčešće, ne dolazi preglasavanjem, kako su, po pravilu, donošene presude i druge odluke u Haškom tribunalu. Još manje u tom naporu pomažu politički pritisci, ucene, zastrašivanja i podmićivanja – svedoka, optuženih, tužilaca ili sudija, svejedno je…
… Svrha kažnjavanja, međutim, ne bi trebalo da bude odmazda. Prosvećeni narodi davno su prestali da o kazni misle kao o osveti. Osveta je, kao i milosrđe, od Boga. Kazna, ako je pravedna, trebalo bi da zločinca spreči da delo ponovi. I da drugima ukaže da će se suočiti sa pravdom ako izvrše ratne zločine. Ali svrha kažnjavanja je i resocijalizacija učinilaca. Ne oprost, već, koliko je moguće, ponovno vraćanje u normalan život.
Izdržavanje kazne zatvora u stranoj zemlji, daleko od porodice, u nepoznatom okruženju i bez znanja domaćeg jezika ne doprinosi naznačenim zadacima.
Moja zemlja garantuje da Srbi koji su osuđeni pred Haškim sudom, ako im se dozvoli da kazne zatvora izdržavaju u Srbiji, neće imati povlašćeni tretman i spremna je da prihvati međunarodni nadzor. Nijedno lice ne bi bilo pušteno na privremenu slobodu bez odluke Haškog suda, Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale ili nekog drugog tela Ujedinjenih nacija koje bi bilo nadležno za ta pitanja.
Apelujem, stoga na Haški sud i na generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, da iznađu formalni način i dozvole osuđenim Srbima da na odsluženje kazne budu poslati u Srbiju…
… Međunarodna pravda je danas prekopotrebna, ali legalna i legitimna. Međunarodnu pravdu može da sprovede isključivo stalni Međunarodni sud pravde.
Dokaz za to je, pored ostalog, i prisustvo predsednika stalnog Međunarodnog suda pravde, a odsustvo predsednika ili bilo kog predstavnika Haškog tribunala. Ako ne poštuju najdrevnije pravno pravilo, „Audiatur et altera pars“ (saslušajmo i drugu stranu) kako da od njih očekujemo i minimum prava i pravde?
Dame i gospodo,
Himna moje zemlje – Republike Srbije – je molitva. Svaki put kada je pevamo obraćamo se Božjoj pravdi, da nas sačuva, spase i da čuje naš glas istine.
Srbiji se danas spočitava da je isuviše posvećena istoriji i da preterano inklinira patriotizmu. Mi ne osećamo potrebu da se pravdamo zato što imamo istoriju. Da se pravdamo zato što smo tokom istorije bili na strani istine, na strani saveznika, braneći domovinu. Mi nemamo čega da se stidimo, već imamo na šta da budemo ponosni.
Da, bili smo izvrgnuti ruglu, podsmehu, uvredama… Mi se takvoj nepravednoj slici suprotstavljamo kako najbolje znamo i umemo. Naša snaga je u istini za koju se borimo i od te borbe ne želimo da odustanemo. Pravda je možda slepa, spora i možda su njeni tasovi čas gore, čas dole, ali naša je dužnost da na tas istine neprekidno dodajemo činjenice i dokaze, koji će doprineti da se ona dosegne.
(Oprema teksta redakcijska)