Наша је дужност да се боримо за истину и правду

Из излагања председника Србије Томислава Николића на дебати о раду Хашког трибунала

У Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку протекле среде одржана је расправа о раду Хашког трибунала и осталих судова за ратне злочине, коју је – после прошлогодишње одлуке Трибунала у Хагу да ослободи хрватске генерале свих оптужби за злочине у операцији „Олуја“ – заказао председавајући Генералне скупштине Вук Јеремић. Председник Србије Томислав Николић је на овом скупу изложио обиман реферат. Како је уочи расправе у Њујорку најавио саветник председника Оливер Антић, Николићево излагање је „озбиљна анализа на 42 стране, која ће остати у архивама УН и којом ће се доказати да процес који је претходио формирању, као и формирање Хашког трибунала нису у складу с правом“

Реч за говорницом Генералне скупштине Уједињених нација, 10. април 

Даме и господо,
Питање на које би данас требало да дамо свој одговор је суштинско за многе мале и незаштићене државе, као што је Србија чији сам председник.
Оно гласи:
Да ли је правда, оличена законима, цивилизацијским тековинама и једнакошћу, ишчезла са Земље? Да ли они у чијим је рукама сва моћ и сила земаљска поступају праведно? Или мисле да не морају – пошто Бог силе, коме се клањају, за слабе и сиромашне није предвидео правду већ „право јачег“.
Да ли је правда, како би рекла Симон Веј, бегунац из табора победника, јер победник није онај који је бољи и праведнији, хуманији и толерантнији, већ онај који је једноставно јачи?
Питање данас не постављам само у име своје земље, већ у име свих земаља којима су помирење и заједнички живот у праштању један од државних приоритета. Да ли је Хашки трибунал допринео миру на Балкану и колико су далекосежне одлуке овог суда у контексту мисије помирења и промоције права и правде у свету? Да ли смо једнаки пред овим судом као што смо једнаки пред Богом?

ПОЛИТИЧКИ КАРАКТЕР ТРИБУНАЛА Пре двадесет година Савет безбедности Уједињених нација установио је, Резолуцијом 827 (1993), Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије после 1991.
Неопходност формирања овог тела доказивана је политичким ставом, да формирање таквог Трибунала „доприноси помирењу и повратку и очувању мира“ у „посебним околностима“ бивше Југославије. У жељи да ти циљеви буду остварени, верујући да је смисао оснивања правда и помирење, немајући шта да крије, Србија је међу првима подржала оснивање Трибунала и до данашњег дана са њим сарађује.
Србија данас осећа да је неправедно дала легитимитет том суду у нади да ће применом истих мерила правда бити задовољена за све жртве сукоба. Нажалост, осећање незадовољења правде присутно је код српског народа. Пристрасност суда је утицала на поновно отварање рана незадовољене правде још из Другог светског рата, када је само у Хрватском „Аушвицу“ – злогласном логору „Јасеновац“, убијено 700 хиљада Срба и много мање Јевреја, Рома и других, од чега 50 хиљада деце и посејано семе незадовољства које ће оптеретити будуће генерације…
… 3. Не би требало заборавити ни то да сама Резолуција којом је Трибунал основан открива његов политички карактер. У тој резолуцији изричито стоји да је Трибунал основан да би допринео окончању сукоба у бившој Југославији!
4. У званичном називу Трибунала садржана je и реч prosecution – „прогон“, односно (кривично) „гоњење“, што апсолутно одудара од европске правне традиције. Наиме, суд не може бити инструмент прогона (то је тужилаштво), већ, напротив, независни орган који непристрасно, без икакве дискриминације, вага аргументе како тужилачке стране, тако и одбране окривљеног, као друге (равноправне) стране. Хашки процеси су од самог почетка до сада показали да такве равноправности нема, јер је тужилачка страна, у свим поступцима и у сваком смислу, била фаворизована на штету (одбране) окривљеног…
… Ако се, уз то, окривљени држи годинама у притвору (суштински у затвору јер је једна привремена мера претворена у кривичну санкцију казну – при чему је случај оптуженог Војислава Шешеља, који проводи једанаесту годину у притвору, без преседана у светској историји, а да се не отпочиње са суђењем, јер тужилачка страна није била у стању да прибави доказе за своју унапред, дакле без доказа, сачињену оптужницу, онда ту није нужна висока наука да покаже и докаже да су у питању најгрубље повреде људских права окривљеног које чини како тужилаштво, тако и Трибунал…
… 6. Акт о оснивању Трибунала ограничава његову надлежност и у погледу времена: само за догађаје после 31. децембра 1991. године. Разлог за то је искључиво политичке природе, јер се на тај начин искључује питање злочина против мира. Злочин против мира, логично, претходи свим другим злочинима који се могу учинити у ратном сукобу, па је зато и тежи и опаснији. Међутим, у злочин против мира према бившој СФР Југославији несумњиво су уплетене и велике силе, па би суђење које би обухватило и злочин против мира разоткрило несумњиво учешће сила које су и највише заслужне за формирање Трибунала…
… 12. Појам „Заједнички злочиначки подухват“ Хашки трибунал је увео тек шест година после отпочињања са радом, када је увидео да тужилац, и поред свих предности које су му у поступку пружене, није у стању да докаже одговорност највиших функционера који су се борили против сецесије и који су стали у одбрану народа (требало би напоменути да многи од тих политичких и војних функционера нису Срби).
Да пародија буде већа, заједнички злочиначки подухват је у Нирнбершком процесу, вођеном против немачких политичких и војних главешина, употребљен искључиво у смислу дела злочина против мира, односно планирање, припремање, започињање или вођење агресивног рата, дело које је у хашким процесима искључено из надлежности! Та конструкција „Заједнички злочиначки подухват“ је у Трибунал уведена из англоамеричког трговинског права (заједнички подухват), везана је за имовинску одговорност и нема никаквог правног утемељења у кривичним стварима.
12. Требало би додати да је Трибунал увео и командну одговорност, као врсту објективне кривичне одговорности, по којој би се могао осудити сваки високи политичар или војни старешина. Чл. 7 Статута Трибунала говори о индивидуалној одговорности, а заједнички злочиначки подухват и командна одговорност природно упућују на колективну одговорност. Циљ је очигледан: да се ако не непосредно, а оно посредно, преко повезивања највиших државних и војних функционера, окриви држава (односно државни ентитет) и то, у случају хашких процеса, само Република Србија и Република Српска. Доказ је једноставан, по овом основу су осуђени само српски функционери, а други ако су и оптужени, били су на крају ослобођени (нпр. Анте Готовина, Младен Маркач, Рамуш Харадинај).
Па ипак, Хашки трибунал ради и покренуо је процесе против више од 160 лица…

ПРЕСУДЕ КОЈЕ НЕМАЈУ СМИСЛА … Како објаснити да скоро нико, осим у једном случају у Босни и у једном случају на Косову, није био правноснажно осуђен за злочине над Србима. Показује се да је Дејвид Харланд био у праву када је у децембру 2012. у „Њујорк тајмсу“ написао цитирам: „Није у реду да само Срби сносе одговорност за злочине у ратовима у Југославији. Пресуде које се изричу само Србима немају смисла ни у погледу правде, ни у погледу реалности, ни политике. Много је лоше бити српска жртва неког злочина на подручју бивше Југославије. Током протеклих ратова на Балкану, Срба је расељено – етнички очишћено више него иједне друге заједнице. Највише Срба је остало етнички расељено дан-данас. Готово нико за то није одговарао, а како стоје ствари нико и неће“, крај цитата.
То ни на који начин неће допринети да до истине дође и да буде успостављено истинско помирење на просторима бивше СФРЈ. Код Хрвата и Бошњака овакве пресуде Хашког трибунала подстичу егзалтираност и тријумфализам, који прети да се некада у будућности понови, док код Срба оне изазивају фрустрираност и депресивност…
…Укупна висина казни до сада изречених Србима је око 1.150 година, док су представници других народа за злочине над Србима осуђени на укупно 55 година…
… Скоро све пресуде Хашког суда показују да јавно постављени задаци нису испуњени, а непокретање поступака против неких лица доказује да се, можда, није ни желело остварење мисије због које је Трибунал, наводно, створен…
… Као председник Србије дужан сам да браним свој народ. С друге стране, не желим, нити сам у обавези да штитим оне његове припаднике који су у ратовима у Хрватској, Босни и Херцеговини или у Србији прекршили законе. Моја земља, током славне прошлости, ратовала је дуго и тешко бранећи своју, и не само своју слободу. Никада на њену борбу није пала сумња да је била неправедна или да су током сукоба српски војници угрожавали живот недужних, или да су се недостојно односили ни према непријатељу, ни према цивилима са друге стране. Када је, први пут у историји, пала сумња за злочине и на неке припаднике наше армије и полиције, односно на њихове цивилне заповеднике, Србија их је – чим је то било могуће – ухапсила и испоручила Хашком суду. Неки од њих добровољно су се предали.
Као председник Србије, немам, међутим, ни право да не укажем да су некадашњи лидери Хрвата, Бошњака и косовско-метохијских Албанаца, такође, одговорни за страдање Срба.
Хиљаде убијених, расељених и понижених траже правду и истину коју Хашки суд није желео да покаже свету.
Хрватски генерали Маркач и Готовина ослобођени су одговорности за убијање и протеривање цивила из Српске Крајине, иако су злочини над њима доказани и у самом Хашком суду. Ако они за њих нису криви, ко онда јесте, запитали су се и међународни посматрачи после изрицања пресуде Жалбеног већа.
Хрватске трупе протерале су преко 300.000 Срба из крајева које су вековима настањивали њихови преци. Помирења без повратка оних који желе да се врате у своје домове – од којих је велики број, нажалост, срушен – не може бити, а некажњавање и, још опасније, глорификовање злочинаца, не доприноси помирењу, задатку који је пред собом, у великој мери, имао и Хашки трибунал…
…Срби са Косова и Метохије организовано су киднаповани, а потом су им вађени органи који су продавани на црном тржишту. Историја не памти такве злочине. Хашки суд, уместо да их процесуира, немарно се односио према доказима о њима и дозволио да пропадну. Или их је, можда, сâм уништио?
Стотине хиљада протераних, хиљаде убијених и киднапованих на Косову и Метохији нису били довољан разлог Хашком суду да команданте и припаднике тзв. Ослободилачке војске казни, него је, током поступка, Харадинају, што је случај без преседана, дозволио да се бави политиком. А дозволио му је, заправо, да уклања и застрашује сведоке…

КАЗНА НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ОДМАЗДА …Неко покушава да утемељи констатацију да је српска страна бестијално, оргијастички убијала и спроводила геноцид, док је друга седела скрштених руку и бавила се свакодневним пословима и хуманитарним радом.
Нису у том рату који нас је све уништио једни само гинули, а други само убијали.
Можда је све било увертира за отимање Косова и Метохије од Србије које је сада на делу, и у које је умешана организација најмодернијих и требало би да буде, најправеднијих земаља. Да, али и најмоћнијих, из чијих редова је правда побегла.
Јасно произлази да је у вези са жртвама, са бројем настрадалих, па и у вези са свим ратним злочинима, у медијској, али и не само медијској сфери било врло много претеривања. Медијска демонизација Срба урађена је тако брзо, и са невероватним једноумљем и некритичношћу западних медија, који читаве две деценије нису дозвољавали да се појави било какво другачије мишљење и тумачење догађаја…
… Хашки трибунал требало је да има, макар формално, главну улогу у процесуирању ратних злочина на просторима бивше Југославије. Међународно учешће у том задатку требало је да осигура непристрасност. Ако у томе није успео Хашки суд, успео је, донекле, Савет Европе.
Специјални известилац те најстарије европске организације Дик Марти, сенатор из Швајцарске, доказао је, а Парламентарна скупштина Савета Европе потврдила је да су неки од садашњих албанских првака са Косова и Метохије организовали, поткрај XX и почетком XXI века, киднаповања и убијања Срба којима су органи вађени и продавани. Када је Србија, онемогућена да сама спроведе судски поступак за те злочине који, до сада, нису виђени нигде на свету, затражила да Савет безбедности, оснивач Хашког трибунала, буде надлежан за истрагу, међународна заједница није за то имала слуха. Ваљда зато што су жртве били припадници мог народа, Срби, којима је, изгледа, дозвољено узимати срца и бубреге, и њима трговати као да су роба…
… Прикривање историјске истине не даје добре плодове. Нико не помиње да је на данашњи дан, 10. априла 1941, формирана прохитлеровска нацистичка „Независна Држава Хрватска“. У вихору Другог светског рата, хрватски фашисти, уз помоћ Трећег Рајха, створили су злочиначки поредак који је, за четири године, убио више од милион Срба, Јевреја и Рома. Та истина скривана је зарад лажног братства и јединства југословенских народа, а историја се, после 50 година, у југословенским ратовима поновила.
Међународни судови, стога, требало би да утврде истину. Без истине нема ни помирења. А до истине се, најчешће, не долази прегласавањем, како су, по правилу, доношене пресуде и друге одлуке у Хашком трибуналу. Још мање у том напору помажу политички притисци, уцене, застрашивања и подмићивања – сведока, оптужених, тужилаца или судија, свеједно је…
… Сврха кажњавања, међутим, не би требало да буде одмазда. Просвећени народи давно су престали да о казни мисле као о освети. Освета је, као и милосрђе, од Бога. Казна, ако је праведна, требало би да злочинца спречи да дело понови. И да другима укаже да ће се суочити са правдом ако изврше ратне злочине. Али сврха кажњавања је и ресоцијализација учинилаца. Не опрост, већ, колико је могуће, поновно враћање у нормалан живот.
Издржавање казне затвора у страној земљи, далеко од породице, у непознатом окружењу и без знања домаћег језика не доприноси назначеним задацима.
Моја земља гарантује да Срби који су осуђени пред Хашким судом, ако им се дозволи да казне затвора издржавају у Србији, неће имати повлашћени третман и спремна је да прихвати међународни надзор. Ниједно лице не би било пуштено на привремену слободу без одлуке Хашког суда, Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале или неког другог тела Уједињених нација које би било надлежно за та питања.
Апелујем, стога на Хашки суд и на генералног секретара Уједињених нација, да изнађу формални начин и дозволе осуђеним Србима да на одслужење казне буду послати у Србију…
… Међународна правда је данас прекопотребна, али легална и легитимна. Међународну правду може да спроведе искључиво стални Међународни суд правде.
Доказ за то је, поред осталог, и присуство председника сталног Међународног суда правде, а одсуство председника или било ког представника Хашког трибунала. Ако не поштују најдревније правно правило, „Audiatur et altera pars“ (саслушајмо и другу страну) како да од њих очекујемо и минимум права и правде?
Даме и господо,
Химна моје земље – Републике Србије – је молитва. Сваки пут када је певамо обраћамо се Божјој правди, да нас сачува, спасе и да чује наш глас истине.
Србији се данас спочитава да је исувише посвећена историји и да претерано инклинира патриотизму. Ми не осећамо потребу да се правдамо зато што имамо историју. Да се правдамо зато што смо током историје били на страни истине, на страни савезника, бранећи домовину. Ми немамо чега да се стидимо, већ имамо на шта да будемо поносни.
Да, били смо извргнути руглу, подсмеху, увредама… Ми се таквој неправедној слици супротстављамо како најбоље знамо и умемо. Наша снага је у истини за коју се боримо и од те борбе не желимо да одустанемо. Правда је можда слепа, спора и можда су њени тасови час горе, час доле, али наша је дужност да на тас истине непрекидно додајемо чињенице и доказе, који ће допринети да се она досегне.
(Опрема текста редакцијска)