Леп дан за издају

Пише Никола Врзић

Србија је, у Бриселу, независном Косову предала пун суверенитет над територијом своје јужне покрајине, признала и устав и законе те државолике творевине, али то није све. Следеће је на дневном реду, стоји у препоруци ЕК да се Србији додели датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ, учлањење Косова у УН. Тај историјски пораз Србије сада може да спречи само народ Србије

Застава независног Косова вијориће се и на (српској, средњовековној) тврђави Звечан, еуфоричан је прошлог петка био Кадри Весели, потпредседник Демократске партије Косова Хашима Тачија. Веселијеву еуфорију изазвао је, у Бриселу парафиран, „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“ између Србије и Косова. Био је, тај петак 19. април 2013. године, леп дан за издају Србије…
И одмах да разјаснимо: подржавали смо актуелну власт, то јест првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића док је говорио НЕ! Бриселском споразуму са Тачијевом Приштином. Тачније, подржавали смо то НЕ!, јер је само та реч значила одупирање даљем цепању Србије, не само на њеном и нашем југу. Истина је, могли смо и да будемо од почетка скептични и да тврдимо како је само питање тренутка када ће се преломити и издати, па да сада, када се то заиста и догодило, будемо врло самозадовољни својом прогнозом која се обистинила. Али уместо таквог приступа, зато што нам је борба за српски Космет ипак важнија од личног задовољства и сујете, определили смо се за храбрији и ризичнији приступ: јасно смо подржали оно НЕ! и Вучића који га је изговорио – јер је од његове речи зависило – надајући се да ћемо га тиме охрабрити, погурати колико је то у нашој моћи, па и обавезати га да остане Србин и човек, за добро Србије и њеног Косова и Метохије. Тим пре што је на оној супротној страни, наговарајући га да направи преокрет! и ипак пристане на нечасни споразум са Тачијем, била читава евроатлантска машинерија у Србији. Вучић је, нажалост, тај преокрет прошлог петка начинио…

СПОРАЗУМНО ПРИЗНАЊЕ Или смо, можда, престроги према онима који су у петак усагласили и парафирали, а у понедељак у Влади Србије и званично усвојили Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између обогаљене Србије и независног Косова? Јер нас они, подржани њиховим медијима и аналитичарима, већ данима убеђују да је тај Споразум – иако им се, ех, не свиђа баш сасвим – најбољи од свих могућих споразума, па и да у њему, тобоже, нигде не пише да Србија признаје независност Косова. Тако је; у њему само пише да признајемо устав и законе тог, независног Косова, и да се обавезујемо да се у унутрашња питања тог независног Косова – као и у случају Мађарске, Литваније или Никарагве – као држава нећемо мешати.
Како смо Бриселским споразумом независном Косову дали суверенитет на читавој његовој територији, истовремено укидајући сопствени суверенитет и институције, јасно пише у 15 тачака тог Споразума, и кристално јасно је у овом броју „Печата“ образложио проф. др Ратко Марковић.
Додајемо томе још неколико напомена; разлика између претходно понуђеног Споразума од осам тачака који смо одбили, и садашњег од 15 који смо прихватили, своди се на разлику између егзекуције вешањем и егзекуције стрељањем. Свих осам тачака оног споразума је, практично до речи, задржано и у новој верзији (тачке 1-6 и 11); додате су Србији у новом Споразуму и нове обавезе (тачке 12-15), док тачке од 7 до 10, које тобоже представљају велику победу српских преговарача, заправо представљају разраду решења већ предвиђених косовским законима о локалној самоуправи, полицији и судовима, заснованих на Ахтисаријевом плану независности Косова.
О заједници/асоцијацији општина, тако, говоре чланови 28-32 косовског Закона о локалној самоуправи („У циљу заштите и промовисања заједничких интереса општине могу оснивати и припадати удружењима која раде у складу са законом. Општине имају право да сарађују и оснивају партнерства са другим општинама Републике Косова. Општина своје послове из сфере изворних и проширених надлежности може извршавати преко општинских партнерстава…“) Надлежности ове асоцијације, из тачке 4 споразума, дефинисане су члановима 17 и 19.3 истог закона. Место заједнице/асоцијације у Саветодавном већу заједница, из 6. тачке споразума, предвиђено је чланом 60 устава Republikës se Kosovës („Консултативно веће за заједнице ће функционисати под окриљем председника Републике Косово, у којем ће бити заступљене све заједнице. Консултативно веће за заједнице ће, између осталих, чинити представници удружења заједница“). Само једна полиција – Косовска полиција – из члана 7 споразума предвиђена је чланом 4.3 њиховог Закона о полицији („Полиција делује посредством јединственог командног ланца на читавом подручју Републике Косово.“), регионални командант полиције и састав полиције који одражава етнички састав (тачка 9 споразума) произлазе из члана 23 њиховог Закона о локалној самоуправи и чланова 32.2, 34.1, 34.2, 35,4 и 42 Закона о полицији. Тачка 10, правосудна, предвиђа да у Северној Митровици буде формирано одељење Апелационог суда из Приштине, иначе задуженог за читаву територију Косова, што је предвиђено члановима 3.1, 5.1 и 2, 8.3, 17 и 21 косовског Закона о судовима („Унутар Апелационог и основних судова могу се оснивати одељења или одсеци у циљу ефикаснијег функционисања дотичног суда…“) Док 11. тачку споразума – „Локални избори биће организовани у општинама на северу у 2013. под покровитељством ОЕБС-а, у складу са косовским законом и међународним стандардом“ – заиста не би требало додатно коментарисати.

[restrictedarea] Што ће рећи да смо их, постигнутим Споразумом, натерали да примене сопствене законе. Заиста фантастичан успех наших преговарача. И никакво чудо што Хашим Тачи, обраћајући се у недељу увече својој скупштини, рече да су „овим Споразумом у потпуности испоштовани устав и закони Републике Косово, и неће се мењати ни у којем тренутку, ама баш ни за шта, Устав Републике, а ни закони“.
Али овај је наш успех заправо још и гори, јер смо се обавезали и на хитру израду плана имплементације Споразума (тачка 12), што је обавеза које у првом папиру није било, и обавезали се уз то (а да претходним папиром ни то нисмо морали), садашњом тачком 13, да до 15. јуна постигнемо договоре о телекомуникацијама и енергетици.
Док тачка 14 – онај највећи наш успех, којим смо неометање Косова да се учлани у међународне организације (Уједињене нације, пре свих) заменили обавезом да Косово не ометамо на његовом путу ка учлањењу у ЕУ – после признања суверенитета независног Косова на читавој територији на коју претендује, које смо постигли претходним тачкама Бриселског споразума, представља и тихо признање његове спољне државности – мастрихтски Уговор о Европској унији, наиме, изричито говори о државама-чланицама (Member States), а не о чланицама-суштински аутономним покрајинама или чланицама-некаквим територијама са незаокруженим државно-правним статусом, што је Тачијево Косово до прошлог петка несумњиво било.
Осврнимо се закратко и на тврдњу да су Срби севера Косова добили гаранцију од НАТО-а да будућа косовска војска у наредних 10 година неће крочити северно од Ибра, осим без оружја и у случају елементарних непогода. Не желимо да тражимо длаку у јајету, али овде је у питању живот људи. И зато, нужно питање: шта после тих 10 година? И још, ако је та гаранција уопште и добијена (јер нисмо ни чули, ни видели иједног представника НАТО-а да ју је показао или јавно изговорио), и ако је НАТО толико решен да своју гаранцију испуни, па зашто гаранција није стављена на папир? Зашто није сачињен званични Споразум?

КОСОВО У УН У сваком случају, после овог „историјског споразума“ (Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије) достојног Вука Бранковића, његови виновници из Владе Србије добили су тапшање по рамену и препоруку ЕК да се Србија, скраћена за своју јужну покрајину, због исказане конструктивности и кооперативности у сопственом убијању на Косову и Метохији, нагр(а)ди датумом на који ће почети преговоре о (евентуалном) учлањењу у ЕУ.
За само додељивање оног датума наше вечите срамоте, као што знамо, ЕК уопште и није надлежна, већ је реч само о препоруци тих 27 бирократа који је чине, док ће на Видовдан, 28. јуна, своју коначну реч о датуму (треба ли да почнемо да га пишемо великим почетним словом?) дати државе-чланице ЕУ, окупљене у Савет ЕУ. А шеф дипломатије најмоћније међу њима, Немачке, Гвидо Вестервеле, одмах после препоруке ЕК рекао је да „не жели ништа да говори о датуму“, при чему би требало још једном подсетити и на посланика Андреаса Шокенхофа и ултиматум Бундестага од седам тачака за доделу датума, од којих већина, и поред Бриселског споразума, још није испуњена. Карактеристично је, и сасвим на том трагу, и запажање „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ да Вестервеле и његових 26 колега јесу, на свом неформалном састанку у Луксембургу, поздравили Споразум Србије и Косова, али да „овим балканским државама нису дали никаква конкретна обећања“.
Али су нам зато, ишчекујући Видовдан који опет желе да нам опогане, дали нове и конкретне услове. Први међу њима убачен је и у сам Споразум, а то је хитро – што је брзо то је и кусо – спровођење постигнутог Споразума, које има да почне већ од овог петка, 26. априла, будући да тачка 12 налаже да до тог датума буде начињен план имплементације.
При чему једнаком брзином на дневни ред стиже и наредни услов: учлањење Косова у Уједињене нације. Да, управо онај захтев који су наши вешти, мудри, искрени и домољубни преговарачи, како су нас обавестили, успели да избаце из првог бриселског споразума. Успут, то је и нова брука овдашњих медија, ухваћених у сакривању истине и прикривању предстојеће предаје; извештавајући нас о извештају Европске комисије о Србији, и истичући да нам је комисија препоручила датум, нису навели оно што у том извештају још стоји: „ЕУ такође очекује да ће две стране, у духу новог разумевања/односа међу њима и без прејудицирања статуса Косова, наставити даљи рад на нормализацији односа међу њима, и да ће у том оквиру размотрити, поред осталих питања, и чланство/учешће Косова у међународним телима.“ А када ће тачно овај услов – да се сагласи са уласком Косова у УН – бити изручен пред Србију, да ли пре или после датума, намерно је у свом извештају ЕК оставила неодређеним. Што ће рећи и да би то могли ултимативно од Дачићеве и Вучићеве владе да затраже у зауставном времену, само неколико дана уочи 28. јуна и одлуке о датуму…

(НЕ)САГЛАСЈЕ Сва је ова издаја и предаја Косова и Метохије Хашиму Тачију и његовом уставу и законима, исписаним на основу Ахтисаријевог плана за независност Косова, међу српском политичком – ух – елитом изазвала широко сагласје. Чедомир Јовановић, Драган Ђилас, Млађан Динкић, Ненад Чанак, Вук Драшковић, Жарко Кораћ, Д. М. Палма… сви су се они нашли на истој страни. Сагласје о Косову и Метохији у српској скупштини каквог није било још од 2007. године.
Само што се те, 2007, скоро сва српска политика окупила око одбијања Ахтисарија; штрчао је тада само Чедомир Јовановић. Ове, 2013, Ахтисарија у Скупштини Србије одбија само ДСС Војислава Коштунице. Сви други су, подржавши Бриселски споразум, стали на малигно становиште Ч. Јовановића од пре шест година. Ђиласови жути најављују и још жешћу подршку властима, само ако оне признају да су фактички признале независно Косово. Да ли се од 2007. до данас толико променио српски национални интерес, па нам је интерес постало цепање Србије и успостављање независности Косова или су се пак само променили они који су на власти и њихови интереси?
Упоредо с овим сагласјем, очекивано, са издајом земље сагласила су се и сва гласила окупиране Србије. Кренула је операција масовног испирања мозга којој је – операцији – циљ двострук: да нас убеди да је Бриселски споразум одличан за косовске Србе и још бољи за Србију, и да ће нам сада, кад смо се успешно ратосиљали Косова, потећи и мед, и млеко, и инвестиције и повољни кредити.
Све ликовање и најаве светле будућности озбиљно је, међутим, уздрмала јавна оставка Александра Вулина, (досадашњег) директора Канцеларије за Косово и Метохију, који је том оставком показао да и међу политичарима на власти има човека, и при том јавности обзнанио да је Бриселски споразум недопустиво лош. И позвао је на расписивање референдума, да народ донесе одлуку о својој, и будућности своје државе.
И тиме је стао на страну прогнаних и прокажених, оних за које у окупационој јавности има мало места зато што не верују у светлу европску будућност Србије без Косова и Метохије, и верују да нам нема друге него да се за Космет, због своје садашњости, прошлости и будућности, морамо борити. На тој су страни, нашој а не Тачијевој, Јовановићевој и Ахтисаријевој, и Српска православна црква, и Срби са Космета, ДСС, „Двери“, патриотске организације… Србија се, поручују, умирити не може!
Времена је, међутим, мало, опасност који се надвила над нама је огромна, а противник моћан. Значи ли то да би требало унапред да се предамо? Не. Него то значи да морамо да реагујемо енергијом мереном снагом нашег уверења, да реагујемо заједнички, и хитрином њиховог захтева за кидање Србије и нашег срца. Част да поведе ову акцију, али и обавеза која из те почасти проистиче, лежи на јединој парламентарној партији која се бриселском Ахтисарију супротставља, ДСС-у. Наду да се ствари крећу у овом смеру пружио је и протест ДСС-а овог понедељка, већ и зато што су му се прикључиле и „Двери“ и патриотска удружења, и потписивање прогласа ДСС-а „Није готово – народ се пита“, и најаве Војислава Коштунице да ће бити нових акција, и најава потпредседника ДСС-а Милоша Јовановића, ове среде у „Политици“, да ће те, нове акције против бриселске издаје Србије опет бити заједничке. Јер само такве, заједничке и енергичне, имају некакву шансу да успеју.
Хоће ли бити довољне да власт натерају на референдум о Бриселском споразуму? За и против Космета у саставу Србије? Ако власт ипак одлучи да референдум не одржи, значиће да се народне воље уплашила јер зна да то што ради, не ради по вољи свог народа. А таква власт, ненародна, никада није дуго трајала…

Обраћање СПЦ држави Србији и српском народу

У Бриселу је парафиран текст Споразума „о принципима нормализације односа“ између „Београда“ и „Приштине“, што је, свакако, еуфемизам уместо „Србије и Косова”, односно између председника Владе Србије и „председника Владе Косова“, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграција“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама.
Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за Стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петовековног робовања Османлијама (1389- 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав Споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије.
Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст Споразума.
Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.
Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел.
АЕМ и патријарх српски ИРИНЕЈ ср.

Први Споразум о принципима који регулишу нормализацију односа

1. Постојаће Асоцијација/Заједница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову. Чланство ће бити отворено за сваку другу општину под условом да се о томе сагласе чланови.
2. Ова Заједница/Асоцијација ће бити успостављена на основу Статута. До њеног распуштања може доћи само на основу одлуке општина учесница. Правне гаранције ће пружити меродавно право и уставно право (укључујући и правило двотрећинске већине).
3. Структуре Асоцијације/Заједнице ће бити успостављене на истој
основи на којој почива постојећи Статут Асоцијације косовских општина, нпр. председник, потпредседник, Скупштина, Веће.
4. У складу са надлежностима додељеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице ће имати право да сарађују у колективном спровођењу овлашћења кроз Заједницу/Асоцијацију. Асоцијација/Заједница ће имати пун надзор над областима економског развоја, образовања, здравства, урбанизма и руралног развоја.
5. Асоцијација/Заједница ће вршити и друге додатне надлежности које јој могу делегирати централне власти.
6. Заједница/Асоцијација ће имати репрезентативну улогу према централним властима и у том циљу биће представљена у консултативном већу заједница. У циљу испуњавања ове улоге предвиђена је функција мониторинга.
7. На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир Косовске полиције. Плате ће исплаћивати само Косовска полиција.
8. Члановима других српских безбедносних структура биће понуђена
места у еквивалентним косовским структурама.
9. Постојаће регионални командант полиције за четири општине на
северу у којима Срби чине већинско становништво (северна Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић). Командант овог региона биће косовски Србин кога именује Министарство унутрашњих послова са списка који достављају четири градоначелника у име Заједнице/Асоцијације. Састав КП на северу ће одсликавати етнички састав становништва ове четири општине. (Постојаће још један регионални командант полиције за општине јужна Митровица, Србица и Вучитрн). Регионални командант четири северне општине ће сарађивати са другим регионалним командантима.
10. Судске власти биће интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова.
Апелациони суд у Приштини ће успоставити веће које ће бити састављено од већине судија косовских Срба, које ће бити надлежно за све општине у којима су Срби већинско становништво.
Одељење Апелационог суда, које чини административно особље и судије, имаће сталну канцеларију у северној Митровици (Окружни суд у Митровици).
Свако веће споменутог Одељења ће бити састављено од већина судија
косовских Срба.
У зависности од природе случаја о којем је реч, веће ће чинити
одговарајуће судије.
11. Општински избори ће бити организовани у северним општинама
2013. године уз посредовање ОЕБС-а у складу са косовским законом и међународним стандардима.
12. План за имплементацију, укључујући временске рокове, биће
сачињен до 26. априла. Приликом имплементације овог Споразума, поштоваће се принцип транспарентног финансирања.
13. Две стране ће интензивирати разговоре о енергетици и телекомуникацијама и окончати их до 15. јуна.
14. Договорено је да ниједна страна неће блокирати или подстицати
друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ.
15. Две стране ће, уз помоћ ЕУ, основати Одбор за имплементацију.
„Овде потврђујем да је ово текст предлога који ће бити прихваћен или одбачен од обе стране. И. Д.“

„Државоубице“

Тон општег одобравања бриселског парафа на политичкој сцени Србије пореметила је, одмах у петак, само Демократска странка Србије, изразито оштрим саопштењем које је представљало увод у почетак уличних протеста против самоубилачког договора са Приштином.
У овом саопштењу ДСС-а наведено је:
„Ова власт је државоубица, јер је уништила српске државне институције на Косову. По овом споразуму више не постоји држава Србија на КиМ, већ би Срби требало да живе под законима и влашћу лажне државе Косово. Власт је издала државне и националне интересе на Косову и Метохији и тиме нанела Србији кобан ударац са страховитим историјским последицама. Ни НАТО агресија, ни велике западне силе нису могли да нам нанесу толико зла колико данас власти Србије наносе зла сопственом народу и сопственој земљи. Оно што није пошло за руком непријатељима Србије, да униште и укину српске институције на Косову, пошло је за руком актуелној власти. Пошто се власт окренула против Србије и свог народа, потребно је мирним путем супротстављати се отвореном и бесрамном насиљу над Србијом.
Морамо на сваки начин подржати наш народ да одбрани институције државе Србије на Косову, што је он храбро и одлучно све ове године и чинио. И поред овог последњег чина предаје Косова, није све изгубљено. Борба за државу Србију и за Косово као њен саставни део не може и не сме да престане. ДСС се отворено супротставља овом срамном Споразуму и стаје на страну свог народа који се на Косову бори за своју државу Србију.“

[/restrictedarea]