Курцио Малапарте између ратовања и легенде

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Крајем марта 1941,славни Италијан стигао је у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… Између 10. априла и 9. маја 1941, за лист „Коријере дела сера“ написао је 12 чланака о страдању југословенске престонице

Један од најоспораванијих италијанских аутора XX века, књижевник и новинар Курцио Малапарте, одликовао се екстраваганцијом, безобзирним индивидуализмом и недоследношћу. Често је мењао „страну“: од фашисте са републиканским коренима на крају се преобразио у симпатизера комунизма. Стога не чуди што су га многи, због његових парадоксалних поступака и променљивих идеолошких опредељења, сматрали опортунистом. Светла и сенке непрестано су се смењивале у животу ове разуздане људске и литерарне величине. Велики авантуриста, мајстор за интриге, заводљив и лажљив, понекад чак и шарлатан, стално се делећи између национализма и космополитизма, био је, у зависности од околности, противник и присталица рата, елитистички настројен и популиста, суви хроничар и барокни приповедач. Истовремено опчињавајући и контроверзан, Малапарте је дуги низ година уживао у огромном успеху да би потом био бачен у запећак италијанске културе. Приватно познат по нарцизму (прича се да је образе „учвршћивао“ стављајући, током ноћи, свеже бифтеке на лице, депилирао је читаво тело, изузетно је полагао пажњу на фризуру и гардеробу) и бројним љубавним авантурама (веза са удовицом власника торинског „Фијата“ Едоарда Ањелија својевремено је изазвала велики скандал), понекад помешаним са суровошћу, Малапарте је био човек који је изузетно волео живот.
Овом приликом, на годишњицу нацистичког бомбардовања Београда априла 1941, контроверзног јунака се сећамо и поводом његовог узбудљивог репортерског извештавања из престонице Краљевине Југославије у којој је боравио управо у тим данима, оставивши у листовима за које је као дописник радио, важно сведочанство о нападу немачке авијације којим је започела инвазија на Југославију.

Страшни април у Београду Крајем марта 1941, Малапарте је стигао у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… На Малапартеовим снимцима ситуације су често окрутне, нема реторике и тријумфализма, само усмерена пажња за јадне и унесрећене људе који се достојанствено суочавају са тешким ратним несрећама. На већини фотографија нема сунца, само црни облаци. Свуда рушевине, реалност која се противи свакој логици. Курцио снима грађане који отклањају рушевине, чак и један писаћи сто и столицу напуштене насред улице, региструјући, са готово службеном тачношћу, прелаз у ништавило. Нема жртава на улици, оне су у јаругама надомак града.
Између 10. априла и 9. маја 1941. Малапарте је написао 12 чланака за „Коријере дела сера“. „Дуж улице знакови рата су били очигледни и ужасни. Аутомобили и таљиге преврнути у јамама, чопори изгладнелих паса сурово комадају коњске стрвине…“, известио је 11. априла. У тексту „Тајни архив између трамвајских шина“, објављеном 23. априла 1941, новинар је написао: „Исте особе: та жена са празном котарицом обешеном о руку, тај старац са наочарима, са чврстим шеширом, отеклим рукама завученим у вунене рукавице, те две девојке које ходају држећи се подруку и смеју се хистеричним смехом, показујући беле зубе, црвена уста, с времена на време несвесним покретима сређујући рашчупане и прљаве чуперке који се надносе над челом и образима, ван изгужваног шеширића. Увек исти: обилазе кварт, увек исту градску четврт. Без циља, без мете, не знајући где иду“.

[restrictedarea]

Похвале и критике Несумњиво, Малапарте је био сјајан новинар – пријатељ младе новинарке Оријане Фалачи и доказани непријатељ легенде италијанског новинарства Индра Монтанелија – и писац, који је доживео бројне суноврате и понеки изузетно срећни тренутак, у двосмисленим односима са колегама, почев од Д’Анунција до Моравије: иако их је уважавао, повремено их је боцкао и провоцирао, највероватније због комплекса ниже вредности. Мада су неки критичари истицали да би, да је, којим случајем, остао само писац, створио нешто непредвидљиво и велико, Милан Кундера је пре неколико година, у силовитом есеју (у књизи „Сусрет“), написао да је Курцио Малапарте, двадесет година пре Сартра, већ био ангажовани писац, а његову „Кожу“ дефинисао је савршеним романом.
Међу жестоким критичарима Малапартеа истицао се италијански политичар и филозоф Антонио Грамши (један од оснивача Комунистичке партије Италије), који му је приписивао необуздани каријеризам, бескрајну таштину и камелеонски снобизам. После смрти књижевника појавило се неколико биографија које, у покушају да разјасне мистерију његове несумњиво комплексне личности, нису прихватиле суд Малапартеовог савременика и политичког противника. Тако је његов први биограф Франко Вељани, убрзо после смрти писца, написао да је Малапарте био „један од најкохерентнијих људи које је икада имао прилику да сретне“, јер је увек остајао веран лику „који је он желео или прихватио да буде“.
Међутим, задатак Малапартеових биографа да одговоре на питања да ли је био идеалиста или опортуниста, бунтовник или камелеон, протагониста или пак само разметљивац, није био лак. Поред тешкоће да схвате и објасне разлоге за његове често неочекиване животне потезе, збрку у њихову потрагу за објашњењима унео је сам Малапарте. Пишући о свом животу, мењао га је уз помоћ измишљотина, претеривања и лажи, највероватније у жељи да пружи бољу слику о себи. Нарцис италијанске литературе представљао се као слободан и неустрашив дух који је презирао моћне и бранио понижене.
У домовини потцењен (можда и зато што се у Италији и даље сматра десничарским интелектуалцем, иако, у поређењу са Селином и Паундом, није био писац деснице), у Шпанији, Француској, САД-у и Латинској Америци радо је читан, о њему се и данас дискутује, а дела поново преводе и коментаришу. Ипак, последњих година у Италији, Малапартеов животни и књижевни пут налази место у истраживањима, а његова дела се поновним публиковањем враћају из заборава. О томе сведоче и недавно објављени есеј „Малапарте, ратни писац“ историчара Енца Лафорџе, као и обимна биографија „Малапарте. Животи и легенде“ (више од 600 страна), из пера италијанског дипломате Мауриција Сере (прво објављена у Француској – награда Гонкур за биографију – потом у Италији), те ново издање недовршеног Малапартеовог романа „Бал у Кремљу“ (први пут постхумно објављен 1971) у којем, потпомогнут личним искуством, књижевник приказује московску „комунистичку аристократију“, коју, само неколико година после Лењинове смрти, затиче огрезлу у корупцији.
Легенда каже да је Курт Ерих Зукерт (1898-1957), по наговору Мусолинија, 1925. године променио немачко име и презиме у Курцио Малапарте (парономазија базирана на речи Бонапарте). Рођен је у тосканском градићу Прато, као син Италијанке и немачког фарбара, пореклом из Саксоније који је, у потрази за послом, стигао у Прато, тадашњу „светску престоницу“ за рециклажу тканина и крпа. Како бележи Малапартеов биограф Ђордано Бруно Гуери, Курцио је као дечак био стидљив и изузетно осетљив, а када је одрастао постао је рафиниран, елегантан, образован, бриљантан, леп и јак, са слабошћу према дуелима (против било кога) и свакојаким глупостима. Добровољац у Првом светском рату и ратни херој, после рата почиње да ради у дипломатској служби. Дипломатска каријера је кратко трајала – новинарство и литература су га звали. Малапарте је горео од жеље за писањем, али и славом.

Нерегуларни живот „проклетог Тосканца“ Несумњиво, живот овог контроверзног и свестраног интелектуалца –дипломате, писца, новинара и режисера (поменимо да је Малапартеов филм „Забрањени Христос“, награђен на фестивалу у Берлину 1951. године) – био је прилично нерегуларан. „Рођен“ као републиканац, одрастао је као фашиста. У његовом „пливању“ у фашистичким водама смењивали су се мирни и узбуркани периоди, понекад са неочекиваним вртлозима из којих је, ипак, успевао да исплива.
Учествује у маршу на Рим 1922, али касније пада у немилост код фашистичког режима. Због антифашистичких назора 1933. одстрањен је из торинског дневника „Стампа“ и протеран на острво Липари, и само захваљујући пријатељству са грофом Галеацом Ћаном, прво министром за штампу и пропаганду, потом министром спољних послова у време Мусолинијеве владавине, вратио се новинарском послу у листу „Коријере дела сера“.
Иако је Малапарте на политичком плану прилично тумарао, на ужареном пољу политике он има несумњиве вредности: већ почетком тридесетих година јавно је денунцирао нацизам и Хитлерову идеологију. Са Мусолинијем је ипак био знатно блажи, прогласивши га опсенаром (вештаком у прерушавању). У Малапартеовој политичкој активности смењивала се подршка и неповерење у Дучеа; ипак, његов издавач Гобети сматрао га је не само писцем „бизарног духа“ већ и „најснажнијим пером фашизма“.
Једно од првих Малапартеових дела „Техника државног удара“, објављено у Паризу 1931. године (у Италији је изашло тек 1948), наишло је на неодобравање и Мусолини је забранио публикацију. То је био есеј који се није никоме допао: ни тоталитарној власти, ни либералима, ни револуционарима зато што се могао читати не као приручник за одбрану државе већ управо супротно.

Идеолошки аполид? За време Другог светског рата, 1943, осумњичен за фашистичку шпијунажу и ухапшен од стране савезника, по завршетку рата заведен могућношћу да приступи Комунистичкој партији (која се реализовала тек када је писац био на крају свог животног пута), Малапарте је почео да сарађује са комунистички оријентисаним листом „Унита“.
Малапартеова животна авантура тешко да се може уоквирити у чисти опортунизам. Од почетка до краја епопеје, код Малапартеа је присутна константна склоност ка уживању у моћи. Та стално присутна жеља је највероватније била једина права идеологија човека који је презирао све идеологије и који би се, чак, могао прогласити идеолошким аполидом. Међутим, у свесрдном трчању у сусрет победницима, писац се скоро увек позиционирао на погрешној страни, „са љубављу за изгубљене битке“, како коментарише Малапартеов биограф Сера. Међутим, током Другог светског рата, присуствујући дантеовској поворци зверстава, Малапарте заузима ону праву, праведну страну.
Тако, на пример, док је био у пратњи немачких трупа у Бесарабији и Украјини, Малапарте је описивао тотални рат на дисонантан начин у односу на немачке и фашистичке ратне билтене. У његовим хроникама осећа се самилост, хуманост и хероизам руског „непријатеља“ који одолева разарајућој машини нацифашистичког рата. Оно што као новинар није могао да исприча, због резова и манипулација режимске цензуре, послужило му је као материјал за књижевни рад. Рат је био идеална тема за његово перо, терен на којем његова литерарна зрелост избија у први план. Тада је изнедрио Kaputt који представља, са сваке тачке гледишта, преокрет у Малапартеовом стваралаштву.
Мада га је почетак Другог светског рата затекао као војника (капетана) на фронту, убрзо је ратовање заменио извештавањем са европских ратишта (у складу са својом изјавом: „Рођен сам да пишем лепе странице, а не да умрем у рату“). Као што је увек чинио за време новинарске каријере, Малапарте се ни за време ратног извештавања није раздвајао од фотографског апарата. Са „Лајком“, реализовао је око 2.000 фотографија, почев од колонијалног рата у Етиопији, а током Другог светског рата, као ратни дописник дневника „Коријере дела сера“, у Француској, Грчкој, Југославији, Финској, Русији, и, на крају, 1956, у Кини. Као странице сензационалног визуелног дневника, његове фотографије сведоче о страхотама рата у измученој Европи, жртвама и искиданим пејзажима испуњеним смрћу.После немачке окупације Малапарте се обрео у Хрватској где је пратио стварање и организовање НДХ. О том периоду сведоче и потресне странице његове књиге Kaputt (објављене 1944. у Напуљу под бомбама), у којима описује сусрет са поглавником Антом Павелићем који је, „нудећи“ писцу пихтијасту и љигаву чорбу, казао: „Ово је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.“
После Другог светског рата, његова политичка метаморфоза се наставља. Тада се приближава комунистима. Тољати (коме Малапарте признаје да је „комунизам био доминантан мотив у његовој читавој интелектуалној активности“) га поштује, али партијски интелектуалци га прогоне. Разочаран, повлачи се на Капри (у прекрасну вилу коју је сам пројектовао и назвао „Вила као ја“), 1946. постаје антикомуниста (1948, уместо комуниста, на изборима подржава Демохришћанску партију Алчида де Гасперија), да би на крају животног пута пригрлио кинески комунизам.
Ипак, упркос тада владајућем мишљењу – Малапартеа су многи сматрали једном врстом сноба и дендија који се, због велике жудње за популарношћу и успехом, делио између јасних политичких ставова и удвориштва и живео изнад својих способности и образовања – писац, по свој прилици, није придавао нарочиту пажњу амбивалентном ставу Италијана у односу на његову контроверзну природу. „Зашто хоћете да ме занима шта Италијани мисле о мени? И фашисти и антифашисти су ме мрзели. Па шта онда? Много је значајно што за мене показују велики интерес како једни, тако и други“, изјавио је Малапарте 1948.

Последња авантура Крајем 1956. из Русије одлази за Кину да би написао једну репортажу (о револуцији у Мађарској не пише, неодређен је и кад помиње „Стаљинове грешке“) . Кина га одушевљава. Као да не осећа дах сурове диктатуре, код кинеског народа одмах све воли. Љубазност, доброту и једноставност у понашању. Тамо се његово здравствено стање погоршава, дијагноза је поразна: карцином бронхија.
„Проклети Тосканац“ је умро у Риму, али је, по сопственој жељи, сахрањен у родном, неизмерно вољеном Прату. На надгробном споменику, између осталог, пише: „Ја сам из Прата, а да нисам рођен у Прату, волео бих да нисам ни дошао на свет.“ Поред дела, иза Малапартеа је остала величанствена вила на Каприју, коју је, екстравагантан до краја, оставио у наследство Влади Народне Републике Кине.

Корпа са остригама
„У априлу 1941, ја сам из Београда отишао у Загреб. Рат против Југославије се завршио пре неколико дана, Слободна држава Хрватска је тек рођена, у Загребу је већ владао Анте Павелић са својим бандама усташа. Кад сам видео Анту Павелића први пут, оценио сам да је добар, да је основни елемент његовог карактера била људскост, једноставна и племенита, сачињена од стидљивости и хришћанске љубави према ближњем. Његов глас је био дубок, музикалан, веома пријатан. Причао је на италијанском, полако, са незнатним тосканским акцентом: причао ми је о Фиренци, Сијени, где је дуги низ година био у егзилу. А ја сам мислио, слушајући га, да је управо тај био терориста који је проузроковао убиство југословенског краља Александра, да је управо тај био човек коме је на терету убиство Бартуа. Анте Павелић ме је гледао са својим црним и продорним очима, и покрећући своје монструозне уши, говорио ми је: ‚Ја ћу владати мојим народом са добротом и праведношћу‘ Неколико месеци касније, на крају лета 1941, ја сам се враћао из Русије, уморан, болестан, после дугих месеци проведених у прашини и блату бескрајне равнице између Дњестра и Дњепра. Зауставио сам се у Букурешту да се одморим који дан. Напустио сам Букурешт, у Будимпешти сам се задржао само неколико сати и наставио сам за Загреб… Прошло је подуже времена од како нисам видео Анту Павелића. Када сам ушао у његов студио, приметио сам да је променио место намештаја. Док смо разговарали, ја сам посматрао корпу од врбовог прућа, постављену на његовом столу, на левој страни од Поглавника. Поклопац је био подигнут, видело се да је корпа била пуна морских плодова, тако су ми изгледали, рекао бих остриге, али извађене из љуштуре … ‚То су остриге из Далмације?’, упитао сам Поглавника. Анте Павелић је подигао поклопац корпе и показујући те морске плодове, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рекао је, осмехујући се, са тим својим добрим и уморним осмехом. ‚То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.’ “

(Из XIII поглавља Малапартеовог Kaputta)

Пророчанство о декаденцији Европе
„Мало интелектуалаца његове епохе су предсказали са тако великом прецизношћу и денунцирали са толико снаге пропадање Запада“, запажа Маурицио Сера. Проналазећи у Малапартеовом животу и делу „интимну кохеренцију и модерност“, Сера га сматра пророчанским интерпретатором декаденције Европе насупрот нових глобалних сила (Совјетског Савеза, Америке и Кине) и масовних идеологија: фашизма, комунизма, трећег света. Малапарте био посматрач и сведок без предрасуда. За њега је Европа, корумпирана и декадентна, погођена ратовима и револуцијама, била неизбежно осуђена на пропадање сопствене цивилизације. То је Европа која се назире у његовим књигама „Kaputt“ и „Кожа“, а која је описана и у недовршеном роману „Гнојна мама“: Европа, као леш који труне, која се не може спасти. „Европа није ништа друго до породица убица, сводника, кукавица. Треба имати храброст да се то призна… Већ је готова, она је трули континент. Већ има црве, покривена је црвима“. Управо стављајући у центар Малапартеову тему о декаденцији Европе, Сера је подвукао оригиналност пишчевог дела, оценивши да је он био „велики писац и човек, упркос свему, супериорнији од своје репутације“.

[/restrictedarea]