Izgubljena veština mirenja

Piše Džon Lokland

Govor na tematskoj debati „Uloga međunarodnih krivičnih sudova u pomirenju“, Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Njujork, 10. april 2013. godine

Kao predsednik Generalne skupštine Vuk Jeremić je u pozdravnom govoru rekao da se danas srećemo povodom 20. godišnjice od stvaranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju 1993. Taj događaj označio je početak modernog doba u međunarodnom krivičnom pravu, u kojem je broj međunarodnih krivičnih sudova naglo porastao.
Međutim, 2013. obeležava se još jedna važna godišnjica, koja se direktno tiče teme o kojoj ćemo diskutovati ovog popodneva, a to je pomirenje. Radi se o 50. godišnjici potpisivanja Jelisejskog ugovora između Francuske i Nemačke, događaja koji mnogi smatraju ključnim trenutkom u procesu pomirenja dve evropske velesile čiji su ratovi u 19. i 20. veku čitav svet gurnuli u haos.
Želeo bih da ove dve godišnjice upotrebim kao povod da iznesem dve primedbe u vezi sa sudovima i pomirenjem. Prva se odnosi na poredak, a druga na istoriju.

PROJEKAT BEZ BUDUĆNOSTI Primedba koja se odnosi na poredak je ova. Duboko sam uveren da je projekat međunarodnih krivičnih sudova osuđen na propast. Kao što sam već rekao u svojim knjigama, predavanjima i člancima, verujem da na putu ka cilju – a to je da se međunarodnim sudovima dodeli uloga da sprovode zakone ratovanja – stoje nepremostive ustavne, moralne i političke prepreke. Takođe smatram da se krivično pravo prosto urušava pod težinom suđenja političkim vođama, jer nije moguće sjediniti državne postupke i zločine pojedinaca, a verujem i da su ad hoc sudovi i MKS prekršili najosnovnije principe međunarodnog zakona, odnosno prekršili zakon. Ovo se dogodilo ili zbog toga što njihov pravni osnov nije dovoljno čvrst (kao što je slučaj sa ad hoc sudovima, pošto krivični sud nužno nastaje kao posledica zakona, a ne izvršnih akata kao što su rezolucije Saveta bezbednosti), ili zbog toga što su prevazišli svoje moći (ovo je slučaj sa MSK, koji je podigao optužnice protiv građana, pa čak i protiv šefova država koje ne priznaju Rimski statut).
Verujem da su brojne kritike koje su danas upućene na račun funkcionisanja postojećih sudova, pre svega od strane predsednika Srbije i ministra pravde Ruande, neizbežna posledica ovih suštinskih, ustavnih problema. Loše funkcionisanje ovih sudova i njihova očigledna pristrasnost nisu finese koje se mogu doterati, kako tvrde njihove pristalice, uz argumente da su međunarodni sudovi još u povoju i da im je potrebno vreme da se razviju. Ne, osnovni ustavni problemi će ostati i nastaviće da iz osnova ometaju i sabotiraju ovaj projekat.
Naglašavam da svakako verujem da bi ratnim zločincima trebalo suditi, i da se to mora činiti uz najstrože poštovanje vladavine zakona, onako kako ju je definisao Dajsi (Dicey): „Podrazumevamo (pod vladavinom zakona), pre svega, da se nijedan čovek ne može kazniti, niti naterati da trpi fizičke ili materijalne posledice izuzev zbog izričitog kršenja zakona utvrđenog na osnovu uobičajenog prava pred uobičajenim sudovima te zemlje.“ Upravo iz ovog razloga ja tvrdim da su međunarodni krivični sudovi, koji krše ove osnovne principe, greška i da bi ih trebalo ukinuti ili radikalno izmeniti.
Verujem, štaviše, da je usled ovakvog razvoja događaja i uspona tog intervencionizma otelovljenog u vidu međunarodnih krivičnih sudova ugrožen sam sistem Ujedinjenih nacija. Ovakav razvoj događaja pojačava neravnotežu moći koju u rukama ima Savet bezbednosti, za šta verujem da se ne može održati na duge staze, a uz to slabi principe suverene jednakosti i nemešanja istaknute u Povelji UN, ali i u brojnim rezolucijama Generalne skupštine donetim tokom mnogo decenija i brojnim presudama Međunarodnog suda pravde.
Zato ne verujem da međunarodni krivični sudovi imaju ikakvu ulogu u pomirenju. Verujem da se ustavni i politički problemi međunarodnih krivičnih sudova ne mogu rešiti. Štaviše, smatram da je uspon međunarodnih krivičnih sudova sam po sebi simptom jednog suštinskog problema, a to je da se uloga države u konceptualnom smislu više ne shvata na pravi način, što negativno utiče na našu predstavu o ratu, pa samim tim i o miru.

[restrictedarea]

POSTHLADNORATOVSKI FENOMEN Ovo neodgovarajuće shvatanje uloge države u suštini je posthladnoratovski fenomen. U periodu posle pada SSSR-a došlo je do drastičnog porasta broja rezolucija Saveta bezbednosti UN, porasta broja i širenja ovlašćenja nadnacionalnih organizacija poput EU, STO i, naravno, međunarodnih sudova. U mnogim krugovima, a sada i u zakonima o ratu i miru, pretpostavlja se da su internacionalne organizacije bolje od nacionalnih.
Verujem da je to pogrešno. Međunarodni krivični sudovi na najbolji način ilustruju tu grešku, jer je zakonsko pravo da se deli pravda – da se zločinci tuže i kažnjavaju – upravo suštinska odlika državnosti. Ona čak u većoj meri definiše državnost od ostalih tradicionalnih odlika državnosti, kao što su pravo objave rata ili pravo izdavanja moneta. Zakonsko pravo da se kazne zločinci najjasniji je izraz suvereniteta, pošto je pravo na upotrebu nasilja u zakonskom smislu neotuđivo. U razlici koja postoji između države koja hapsi zločince i jednog kidnapera naći ćemo upravo definiciju državnosti.
Ovo neopozivo pravo na primenu kazne država uživa pod veoma jasnim uslovima, naime, u zamenu za korišćenje tog prava, građanima koji poštuju zakon država pruža zaštitu. Drugim rečima, ovo pravo potiče iz društvenog ugovora. Međunarodni sudovi sistematski krše taj društveni ugovor, pošto ne pružaju zaštitu u zamenu za kazne koje određuju, jer nisu deo države i nemaju policiju. Međunarodni zločinci, pošto nisu uključeni u državne strukture, savršen su primer za moć bez odgovornosti. Ova naizgled jednostavna ustavna zavrzlama u biti je svih ostalih defekata koji me uveravaju da međunarodni sudovi ne mogu da funkcionišu.
Ovo nerazumevanje za – ili želja da se prenebregnu – osnovne činjenice o državnosti takođe je iskrivilo naše poimanje rata i mira. Verujem, naprotiv, da ratovanje jeste politička aktivnost, kojom se bez izuzetka bave države ili njihovi opunomoćenici, ili grupe koje teže da se late državne vlasti. Činjenica da se ratovanje danas uglavnom, možda najpre, posmatra u svetlu krivičnog zakona, a ne u svetlu politike i državnosti, upravo je jedna od posledica pogrešnog shvatanja državnog poretka. Ali rat se ne može poistovetiti sa ponašanjem jednog zločinca, kao što se često čini ne bi li se osudili politički i vojni lideri, uz nove teorije o odgovornosti poznate kao zajednički zločinački poduhvat. Ove teorije ne odgovaraju ni političkoj, ni antropološkoj realnosti rata, koji je javni i kolektivni čin.
Po istom principu, mir je – ili bi trebalo da bude – državni posao. Uspostavljanje mira je veština, veština koju su evropske sile vekovima s mukom usavršavale i koja čini osnov modernog međunarodnog prava. A ključna stvar koju ću vam danas saopštiti o ovoj viševekovnoj tradiciji sklapanja mira jeste, prvo, da su na nju bacili senku („progutali je“ može biti pravi izraz) svetski ratovi 20. veka i, drugo, da se ona suštinski zasniva na konceptu amnestije.

ISTORIJA I MEĐUNARODNO PRAVO To me dovodi do drugog dela mog izlaganja, koji se tiče istorije. Tokom čitavog poznog srednjeg veka, ranog modernog i savremenog doba, to jest od barem 14. veka, pa do prvih decenija 20. veka, države su mirovne ugovore zaključivale na osnovu amnestije. Istoričari međunarodnog prava često pominju amnestiju koju je Atina dobila 403. godine p.n.e. posle proterivanja Trideset tirana, a siguran sam da doba antike i rani srednji vek pride kriju još mnoštvo primera. Istoričari se, međutim, takođe slažu da je ova tradicija tokom četiri veka od recimo 1300. do 1918. postala važeća norma. Klauzule koje su nalagale da sve strane zaborave bilo kakvu pretrpljenu štetu i sprečavale pojedince da pokrenu sudske postupke ne bi li ispravili nepravde iz prošlosti, postale su uobičajene do kraja 15. veka i mogu se naći u ranijim sporazumima. Jorg Fiš (Jorg Fisch) stvarno je zabeležio da je u čitavom srednjem veku učestalost reči koje se odnose na zaboravljanje bila veća.
Da bismo nagovestili kako je otprilike izgledala klauzula o kojoj govorimo, citiraćemo francuskog kralja Žana II (Jean le Bon) koji je u Sporazumu iz Bretinjija (1360) zahtevao da „od sada, posebnom milošću našega kraljevstva, svim našim podanicima bude oproštena svaka krivica i prestup, krivičan ili građanski, kojim su nas mogli uvrediti time što su bili na suprotnoj strani.“
Amnestija je obično obznanjivana u vidu „opšteg ukidanja“ svih dažbina ili kazni koje bi mogle prispeti za dela počinjena tokom rata.
Godine 1465. u Francuskoj, na primer, Luj XI naložio je svom general-poručniku Žanu Burbonskom da pripadnicima poražene strane da „pomilovanje i aboliciju, i sve ostalo što je potrebno i prikladno, i u neophodnoj meri.“
Pojam amnestije bio je, naravno, veoma blizak konceptu oproštaja. U proglasima su često spajani različiti pojmovi, kao 1419. u Miru iz Puili le Forta (Pouilly le Fort) kada je kralj dekretom obznanio: „ Pomilujemo, praštamo i poništavamo krivicu.“ U istoriji međunarodnog prava nalazimo bezbroj sličnih primera, počev od 15. veka, pa sve do 1918, kako kaže Nikolas Ofenštat (Nicolas Offenstadt) u srednjem veku se verovalo da se „mir u kraljevstvu gradi samo na opraštanju“. Opraštanje može biti vertikalno – suveren poklanja oprost poraženom vazalu ili nekom drugom neprijatelju – ili horizontalno, između prinčeva: prilikom sklapanja mira u Oseru (Auxerre) 1412. strane su se složile: „Da će od sada postati dobri prijatelji, a to isto i svi njihovi rođaci i sluge, i da nikada nijednu stvar neće zahtevati jedni od drugih… i da među njima nikada neće biti smutnje, rasprave ili podele jednih protiv drugih.“
Učestalost ovakvih klauzula o amnestiji očigledno je bila plod hrišćanstva. Za tvorce ovih sporazuma, opraštanje (ili bar zaboravljanje) bilo je nužan preduslov za mir. Naravoučenije Deset zapovesti bilo se duboko ukorenilo u njima, a njihov drugi deo, kako je istakao Rene Žirar, sadrži spisak, sastavljen obrnutim redosledom, sukoba ili svađa koje predstavljaju ili vode ka nasilju: ne ubij, ne čini preljubu, ne kradi, ne svedoči lažno, ne poželi tuđe. Želja za tuđim i lažno svedočenje (lažne optužbe) okidač su koji pokreće ciklus nasilja, koji kulminira ubistvom; stoga je neophodno, ako se želi očuvati mir, negovati duh prijateljstva koji po tradiciji propagiraju svi mirovni sporazumi, kako se proklamovani mir ne bi smesta urušio pod teretom međusobnog optuživanja. Zbog toga je nekim mirovnim sporazumima iz ovog perioda čak bio regulisan govor: sporazum iz Arasa (Arras) 1435, na primer, zahteva da „povrede“ (uvrede – danas bismo to nazvali „govorom mržnje“) budu „ zaboravljene i poništene“. Ovakva praksa posledica je uverenja da verbalno nasilje lako može prouzrokovati fizičko nasilje i da je ključ za mir iskorenjivanje problema.
Iako je dodeljivanje amnestija očigledno bilo nadahnuto hrišćanskom etikom, važno je naglasiti da se nije radilo o ličnom činu opraštanja, već o javnom ili političkom činu zaboravljanja. Najviša vlast u zemlji donela bi odluku da u budućnosti neće biti uzajamnog optuživanja za zla nanesena u prošlosti. Svakako da je bilo poželjno oprostiti, ali amnestija je bila politička odluka da se postigne ishod opraštanja bez potrebe za konkretnim praštanjem, što u svakom slučaju nije moguće obaviti dekretom. Stranama bi bilo naloženo da prošla zla pokriju velom zaborava: etimološki, „amnestija“ znači „zaboravljanje“, a ne „opraštanje“. Koncept amnestije i/ili oproštaja bio je dakle srodan konceptu mira i prijateljstva koji su, po definiciji, propagirali svi mirovni sporazumi. Kako piše Hajnhard Štajger, klasična amnestija bila je povezana sa opštim zaboravom… To je značilo da, pošto se ugovori mir, neće biti daljih posledica, neće se preduzimati zakonski koraci i, iznad svega, neće se započinjati novi rat kao odgovor na bilo šta što se dogodilo pre ili tokom rata. Mir se svodio na novi početak. Mir ne bi trebalo da bude opterećen starim dugovima. Krivični postupci su takođe bili isključeni… Takođe, u pogledu amnestije, bilo je jasno da se pod „mirom“ podrazumevalo materijalno stanje zasnovano na reciprocitetu, jednakosti, uvažavanju i orijentaciji ka budućnosti. Mir, prijateljstvo i amnestija u svom međusobnom odnosu bila su tri glavna sastojaka svih klasičnih mirovnih sporazuma.
Zaista, klauzule o amnestiji postale su toliko uobičajene i čak standardizovane da su početkom 17. veka, tj. pola veka pre Vestfalskog ugovora, smatrane za neodvojiv deo svakog mirovnog sporazuma i stoga su se podrazumevale u svakoj mirovnoj nagodbi. Grocijus je 1625. vrlo jasno napisao da bi se u slučaju kolebanja trebalo okrenuti amnestiji:
„Ako nije sklopljen drugačiji sporazum, u svakom miru trebalo bi smatrati dogovorenim da neće biti pozivanja na odgovornost za štetu koja je izazvana u ratu. Pod ovim se misli i na štetu koju su lično pretrpeli pojedinci; jer takva šteta je takođe posledica rata. Ako dođe do kolebanja, pretpostaviće se da su zaraćene strane smerale da postignu takav sporazum da se nijedna ne može optužiti da je kriva za nepravdu.“
Stotinu godina kasnije, Emerih de Vatel (Emmerich de Vattel) pisao je isto što i Grocijus:
„Amnestija je potpuno zaboravljanje prošlosti; a kako je cilj mira da se ukinu sve teme razdora, ovo bi trebalo da bude vodeći član sporazuma: a s tim u skladu, takva je trenutna praksa. Čak i da u sporazumu nema ni reči o tome, amnestija, zbog same prirode mira, nužno se u njemu podrazumeva… Sva šteta nanesena tokom rata takođe tone u zaborav; i nikakav postupak ne mogu povesti oni za koje sporazum ne nalaže odštetu: smatra se da nikada nije naneta.“
Vestfalski mir je svakako potvrdio ovakvu praksu. Mir sklopljen u Minsteru i Osnabriku (1648) u tom smislu ne predstavlja prekretnicu u međunarodnim odnosima. Klauzule o amnestiji koje sadrži bile su izrazito tradicionalnog karaktera: u Članu 2 sporazuma iz Osnabrika potpisanog 24. oktobra 1648. stoji sledeće: „Neka na obe strane bude večni zaborav i oprost za sve što se dogodilo od početka ovih nesuglasica…tako da niti zbog tih stvari, niti iz bilo kojeg drugog uzroka ili izgovora, neće biti neprijateljskih postupaka ili uznemiravanja bilo kakve vrste…itd… nego da će sve povrede, nasilja, neprijateljstva i šteta prouzrokovani od bilo koje strane, kao i uvrede rečima ili pismima, biti u potpunosti zaboravljeni… tako da će sve što bi po ovom osnovu jedni mogli tražiti od drugih biti zauvek zaboravom pokopano.“
Važno je naglasiti da se ovakve klauzule o amnestiji kose sa teorijom pravednog rata, prema kojoj druga strana nema pravo da ratuje. „Nepravedni“ ratni vođa nije imao ius ad bellum i stoga bi mu se teško mogla dati amnestija. Kako kaže Rendal Lesfer (Randall Lesaffer): „Prema kasnosrednjovekovnom poimanju, rat je bio sredstvo za sprovođenje zakona, zamena za sudski postupak pomoću kojeg će suveren nametnuti svoje pravedne i pravične zahteve neprijatelju koji je navodno povredio njegova prava.“ Prema doktrini pravednog rata, pravda je uvek i isključivo na jednoj strani.

PROPAST IDEJE PRAVEDNOG RATA Procvat klauzula o amnestiji je dakle paralelan propadanju ideje pravednog rata. Istoričari međunarodnog prava preuveličavaju, rekao bih, činjenicu da se propadanje teorije pravednog rata odvijalo istovremeno sa jačanjem ideje državnog suvereniteta. Lično verujem da je teorija pravednog rata manje-više samu sebe iscrpela, da tako kažem, jer su uslovi nametnuti od strane teologa poput svetog Tome Akvinskog ili možda pre svetog Avgustina, u vezi sa konceptom pravednog rata, bili toliko strogi da su gotovo sasvim onemogućili njegovo postojanje. Sveti Avgustin čak kaže da koncept pravednog rata čini ratovanje još gorim nego što je bilo. Tako da postoji sklonost ka preterivanju u pogledu jačanja uloge suvereniteta u ovakvom razvoju događaja; u svakom slučaju, verujem da se jačanje suvereniteta samo po sebi može bolje objasniti na druge načine.
Po istom principu, sa povratkom teorije pravednog rata u obliku koncepta „rata protiv terorizma“ i „humanitarnog rata“ često se previđa jedan od ključnih aspekata tomističke teorije pravednog rata, a to je da se radi o formalno definisanom odnosu između država koji je zvanično priznat od strane legitimne vlasti: teorija pravednog rata stoga naglašava javnu i političku – preciznije, međudržavnu – prirodu ratovanja, dok moderna teorija pravednog rata posmatra rat kao policijsku akciju obračunavanja sa zločincima.
Državni suverenitet, štaviše, nije doktrina ili ideologija, već jedna analiza realnosti – realnosti da je svet podeljen na različite nadležnosti i da, stoga, nije moguće, prema pozitivnom pravu, da jedan suveren sudi drugome jer par in parem imperium non habet. Kako kaže Rendal Lesfer, „Ni u jednom analiziranom mirovnom sporazumu iz perioda između 1454. i 1648. ne može se naći klauzula u kojoj se odgovornost za rat pripisuje samo jednoj od zaraćenih strana.“
Čak i u slučajevima pobune vazala protiv suverena, gde bi se najpre moglo očekivati da se jednoj strani da za pravo, postoje primeri da se suveren koji je pobedio usteže da primeni kaznene mere po osnovu navodno nepravedne pobune.
Zbog toga se ova tradicija nastavila čak i u modernom dobu, tačnije do početka 20. veka. Bez obzira na to da li su sadržali specifične klauzule o amnestiji, sporazumi su obično proklamovali „mir i prijateljstvo“, što je očito isključivalo mogućnost tužbi posle potpisivanja primirja. U Članu 16 Pariskog mirovnog sporazuma iz 1814, na primer, koji su pre kratkotrajnog Napoleonovog povratka na vlast potpisale Francuska i Britanija, obznanjuju se „trajni mir i prijateljstvo“ između dveju zemalja, navode razni teritorijalni ugovori i nagodbe, a zatim se kaže ovo:
„Ugovorne strane, željne da zaborav sasvim prekrije razmirice koje su potresle Evropu, objavljuju i obećavaju da nijedan pojedinac, ma kog ranga ili stanja bio, u zemljama obnovljenim i ustupljenim ovim sporazumom, neće biti gonjen, uznemiravan, niti mučen, lično, niti materijalno, ni pod kakvim izgovorom, bilo na osnovu ponašanja ili političkih stavova, privrženosti bilo kojoj od ugovornih strana, niti ma kojoj vladi koja više ne postoji ili iz bilo kojih drugih razloga, osim zbog ugovorenih dugova prema pojedincima, ili dela koja su usledila posle datuma potpisivanja ovog sporazuma.“
U tom smislu, Član 5 Pariskog mirovnog sporazuma iz 1856. koji je označio kraj Krimskog rata, takođe sadrži detaljna i eksplicitna uputstva za amnestiju:
„Njihova veličanstva car Francuza, kraljica Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, car svih Rusa, kralj Sardinije i sultan pružaju potpunu i sveobuhvatnu amnestiju svim svojim podanicima koji su učestvovali u ratnim delatnostima bilo kakve vrste na neprijateljskoj strani.“
„Izričito se podrazumeva da se ova amnestija odnosi na podanike svih ratujućih strana koji su, tokom neprijateljstava, bili u službi bilo koje strane u sukobu.“
Postoji još mnogo primera iste vrste amnestije: Član 9 Mirovnog sporazuma u Nankingu između Britanije i Kine, potpisan 29. avgusta 1842; čak je i sporazum u Brest-Litovsku iz marta 1918. obavezivao obe strane da žive u miru i prijateljstvu (Član 1), i zabranjivao neprijateljsku propagandu između dve nekada zaraćene strane (Član 2). Sve do efemernog Mirovnog sporazuma u Bukureštu koji su 7. maja 1918. potpisale Sile osovine i Rumunija, gde su se ugovorne strane uzajamno odrekle obeštećenja za gubitke pretrpljene u toku rata (Član 13), dok je Član 29 priznavao upravo dekret o amnestijama. Čak i u sporazumima iz 19. i sa početka 20. veka gde nema klauzula o amnestiji, a to potvrđuje savremena literatura, većinom se pretpostavljalo da su one integralni deo svakog mirovnog sporazuma, te nije bilo potrebe da se izričito navode.
Drugim rečima, postoji neprekinuta tradicija koja se proteže sigurno od kraja 15. veka, pa sve do 1918. Uprkos onome što Karl Šmit (Karl Schmitt) piše u Der Nomos der Erde, dekriminalizacija rata koja je nasledila tradiciju pravednog rata (o kojoj se i onako pričaju besmislice) nije bila fenomen 17. veka i nije povezana sa usponom moderne suverene države. U stvari, to je tradicija koja je trajala bar pola milenijuma i koja u svakom slučaju ima ishodište u antici.

KRAJ POSVEĆENOSTI MIRU I AMNESTIJI Svemu ovome naglo je došao kraj sa pariskim mirovnim ugovorima kojima je okončan Prvi svetski rat. Iznenada je nestalo posvećenosti miru; nestalo je i posvećenosti amnestiji. Umesto toga, ostala je čuvena optužnica protiv Kajzera i ratna odšteta nametnuta Nemačkoj. Versaj, u tom smislu, uopšte nije bio „mirovni“ sporazum. Moralna osuda Nemačke bila je na neki način zamena za to što, u realnosti, ta zemlja nije bila vojno pobeđena (bar na njenoj teritoriji nije bilo okupatorskih vojnika) i upravo je ta moralna osuda, uz zajedničku saglasnost, dovela do gorčine i besa koji su bili inicijalna kapisla za Hitlerov uspon i izbijanje Drugog svetskog rata. Veština mirenja bila je zaista izgubljena ili zaboravljena, što dodatno ističe činjenica da Drugi svetski rat takođe, kao što je poznato, nije okončan mirovnim sporazumom već, kao i Prvi, prestankom ratnih dejstava.
Pomirenje, međutim, jeste došlo, isprva korak po korak, uz stvaranje panevropskih institucija poput Saveta Evrope (1949), Evropske zajednice za ugalj i čelik (1951), Evropske ekonomske zajednice (1957). Međutim, Jelisejski sporazum iz 1963, uz međusobnu saglasnost, a naročito sastanak De Gola i Adenauera, koji su zajedno prisustvovali misi u Katedrali u Remsu, obeležili su iskreno pomirenje između Francuza i Nemaca. To što su dvojica državnih vođa uspeli da se sretnu i zajedno prisustvuju hrišćanskoj službi bilo je u najboljem mogućem smislu tradicionalan gest – čak bi se moglo reći srednjovekovan. Obeležio je definitivni politički kraj francusko-nemačkog rivalstva koje je uzburkavalo evropsku političku scenu još od Napoleonovih ratova, i to političko pomirenje, začeto na državnom vrhu od strane dvojice tadašnjih lidera, do danas nije dovedeno u pitanje. Ovaj događaj pokazuje važnost javnog političkog čina pomirenja kao pokretačke snage mira. Na um dolaze i drugi primeri, recimo Vilija Branta, koji je klekao na kolena ispred spomenika herojima varšavskog geta.
Čak se i Povelja UN može tumačiti u ovom smislu. Povelja UN napisana je sa punim uvažavanjem ratnih strahota, koje su opisane već na samom početku. Njeni tvorci su znali da više ne sme biti izgovora za rat, izuzev samoodbrane. Zbog toga sama Povelja, kao i mnoge rezolucije Generalne skupštine i presude MKS koje sam pomenuo, ukazuju na nemešanje i suverenu jednakost država kao na temelj mirovnog sistema UN. Dvadeset godina, pošto je jedan novi i žalostan iskorak u međunarodnom pravu počeo da podriva ove istine, neophodno je, uveren sam, da svet ponovo otkrije ovu izgubljenu veštinu mirenja.

[/restrictedarea]