Исламистички фронт на Косову и Метохији

Пише Стеван  Стевчић

Територија АП КиМ тренутно представља идеалан простор за регрутацију, обуку, скривање и деловање исламистичких терориста

Блиска будућност могла би да покаже да пројекат независног Косова, као део мултифазног великоалбанског пројекта, садржи у себи и снажну исламистичку компоненту која се успешно прикрива од стране албанских вођа. Иако се тежње Албанаца са њихове стране представљају, а од многих тако и перципирају, искључиво у етничком контексту жеље за стварањем „велике Албаније“, постоји основа да се верује да би учвршћивањем једнострано проглашене косовске независности ојачао и радикални исламистички фактор на овом простору.

ОД НАЦИЈЕ КА ВЕРИ Албанци су одувек имали изражено осећање припадности нацији, које је било доминантно у односу на осећање верске припадности. Ни сам албански национални корпус у вези са питањем верског идентитета није монолитан. Поред ислама који је доминантан – иако поред већинских сунита има и суфија из редова Бекташа и Алевита – значајан проценат Албанаца су и хришћани. Међутим, у последњих неколико деценија уочава се тенденција приближавања религији, и померања перцепције сопственог идентитета од националног ка верском. То се првенствено односи на већинску муслиманску верску групацију у оквиру албанског националног корпуса, и то онај део муслимана који су сунити. Албанци исламске вероисповести овде не одударају од једног општег тренда у исламском свету, који се огледа у повећаном интересовању за актуелна питања своје вере. Истовремено, хришћанска мањина долази у незавидан положај да бира – између постепене исламизације и деградирања. На то указују и појаве као што је учестали долазак Албанки хришћанске вероисповести које се удају за српске момке у руралним областима Србије, пре него да заснују брачну заједницу у оквиру своје етничке групе.
Кризне ситуације пак, као што је рат, посебно одговарају радикалним исламистима, којима се у датим околностима отвара простор за ефикасан активизам. Питање које буди интересовање јесте – да ли ти радикални исламистички елементи уживају подршку званичног албанског вођства?
Без обзира на сервилност која прелази границу доброг укуса, а огледа се у давању улицама у косметским градовима имена америчких промотера њихове независности, да ли се албанско вођство заиста дистанцира од структура радикалних исламиста на КиМ? Може ли се тако нешто очекивати од људи који су производ миљеа организованог криминала и тероризма, при чему су на простору на којем тренутно врше фактичку власт доживели трансформацију, од терориста који су вршили терористичке акте против државних органа и цивила до политичара који спроводе терор коришћењем полуга власти којима располажу? Наравно, све са лажним осмехом „младе демократије“ која тежи стварању „мултиетничког косовског друштва“.
Да бисмо утврдили основаност тврдње о повезаности појединаца из албанског вођства са радикалним исламистима размотримо неке чињенице.

[restrictedarea]

 

ИСЛАМИСТИЧКИ СИГНАЛ ЗА ПОГРОМ Да етничко чишћење Срба са АП КиМ из марта 2004. године представља чин организованог терора реализованог са позиција власти је, за сваког објективног посматрача, ноторна чињеница коју није потребно доказивати. Интересантан нам је, међутим, начин на који је покренут тај механизам етничког чишћења.
Наиме, сигнал за почетак мартовског погрома била је лажна вест на радио- станици из јужног дела Косовске Митровице, по којој су Срби извршили напад на албанску децу. Ово се уклапа у начин реализације сличних операција, и не би будило посебну позорност да поменута радио-станица није била под директном контролом Убеида Гашија, једног од истакнутих чланова вехабијског покрета и припадника муџахидских јединица у рату на КиМ. О улози вехабија у овим догађајима је својевремено писао и амерички новинар Расел Гордон, по коме су циљеви, како их он назива „насилног албанског национализма и исламског џихадизма“ на Косову комплементарни.
За време рата на КиМ, у саставу терористичке организације ОВК деловала је и муџахидска јединица „Абу Бекир Сидик“, у чијим се редовима борио и Убеид Гаши, а чији је командант био Екрем Авдија, такође вехабија и Гашијев сарадник из Косовске Митровице. Уколико се бавимо повезаношћу албанског вођства са исламистичким терористима, можемо ли да занемаримо чињеницу да су они имали значајну улогу у тако озбиљним и комплексним операцијама као што је овај планирани погром Срба? Намеће се логично питање, да ли ће Хашим Тачи, услед притиска домаће јавности и покрета као што је „Самоопредељење“ Аљбина Куртија, поново посегнути за услугама исламистичких терориста у покушају сламања отпора Срба на северу КиМ? Коришћење експлозивних направа против деце и цивила у северном делу Косовске Митровице, чега смо већ сада сведоци, код њих свакако спада у прихватљиве методе деловања.
Територија АП КиМ тренутно представља идеалан простор за регрутацију, обуку, скривање и деловање исламистичких терориста. Непосредни извршиоци убиства невине деце и једне старије особе у Македонији тек су ових дана постали доступни органима гоњења, пошто су уточиште потражили на КиМ.
Примера повезаности косметских Албанаца са радикалним исламистичким терористима има још.
После акције снага безбедности БиХ у вехабијском упоришту у Горњој Маочи, сматра се да је на КиМ побегао и Идриз Билибани. Исто се претпоставља и за Неџада Балкана, алијас Ебу Мухамеда, који се на КиМ склонио пошто се догодио терористички напад Мевлида Јашаревића на амбасаду САД-а у Сарајеву. Истрагом напада у Сарајеву утврђено је да је Јашаревић, иначе држављанин Републике Србије, боравио у вехабијској заједници у БиХ. На другом крају Европе, у Немачкој, истрага вођена после напада Арида Уке, Албанца пореклом из околине Косовске Митровице, показала је да је и он у релативно кратком временском размаку у односу на Јашаревића боравио у вехабијској заједници у БиХ. Иначе, Арид Ука је у терористичком нападу на аеродрому у Франкфурту, марта 2011. године, убио два припадника америчких оружаних снага, а двојицу ранио. Муаз Ахмети из Великог Трновца, који је студирао у Египту, погинуо је недавно као добровољац у борби са владиним снагама у Сирији.
Ако би се акције ових људи могле, евентуално, и окарактерисати као насумични акти насиља појединаца, иза којих не стоји нека група или организација, следећи случај оповргава такво гледиште и показује да би посматрање феномена на тај начин представљало један крајње поједностављен и наиван приступ. Фуад Рамићи, лидер покрета „Bashkohu“ („Заједништво“), али и бивши припадник ЈНА који је прешао у Армију БиХ и учествовао у рату против Срба, био је ухапшен у акцији израелсих снага безбедности маја 2010, пошто се налазио на турском броду „Мави Мармара“ приликом покушаја пробијања поморске блокаде појаса Газе, успостављење ради пресецања канала за дотур наоружања терористима на палестинским територијама. Рамићи је био у групи са Албанцима из Македоније – Самијем Еминијем, Јасмином Реџепијем и Сеадом Асипијем. Поред „Заједништва“, Фуад Рамићи је и представник Европске муслиманске мреже на Косову, чији је један од вођа и исламски теолог Јусуф ал-Карадави, који (уз испуњене одређених услова) оправдава и предузимање терористичких аката коришћењем бомбаша-самоубица.
Ово су само неки примери повезаности исламистичких терориста са КиМ и југом Србије, али и њихове повезаности са глобалном исламистичком терористичком мрежом, а сигурно је да се наведеним случајевима списак ни приближно не завршава. Јасно је колико боравак оваквих лица на КиМ, где се очигледно осећају сигурно, може допринети стварању „мултиетничког косовског друштва“.
Размотримо, ипак, и могућност да ова лица бораве у јужној српској покрајини без сагласности албанских вођа, који у својим рукама држе полуге власти. Ако знамо, примера ради, да су сведоци у поступку против Рамуша Харадинаја скончали под врло неразјашњеним околностима, без обзира на то да ли су покушали да се сакрију на територији јужне српске покрајине или у иностранству, колики степен наивности је потребан да би се поверовало да у друштву као што је албанско, са својим специфично уређеним односима, постоји могућност деловања радикалних исламиста, а да албанско вођство са тим не буде повезано? И док у својим јавним наступима користе добро научену политичку реторику, очигледно је да они у свом стварном деловању и даље верују у опробане насилне методе из времена свог отвореног терористичког ангажовања. Оно што чуди јесте кратковидост субјеката из међународне заједнице, који не виде или не желе да виде, да им се у обланди етничког пројекта подмеће и један радикални састојак који може озбиљно утицати како на безбедност балканског простора, тако и читаве Европе.
А да ове сумње и бојазни не представљају само субјективни приступ заинтересоване (српске) стране, коначно, показује и недавно писање бечког дневника „Стандард“ о радикалном исламизму као „бомби која откуцава на Косову“. Колико је време темпирања ове бомбе, видећемо.

[/restrictedarea]