Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Стефан Каргановић
Суштинска неравнотежа у Хашком трибуналу између осуђујућих и ослобађајућих пресуда, које су одређене скоро непогрешивом применом етничког кључа, и јесте непосредан повод расправе у Генералној скупштини УН о раду Трибунала, на којој је његов председник Теодор Мерон фарисејски одбио да се појави
Бићу искрен. Да сам на месту председника Хашког трибунала Теодора Мерона, и да сам позван на дебату коју је у Генералној скупштини УН у Њујорку уприличио Вук Јеремић, вероватно се ни ја не бих одазвао. То је као када би ћурану упутили позив да дође на прославу Дана захвалности или прасету да гостује на пикнику где се припрема ражањ.
МЕРОНОВЕ ВРЕДНОСТИ Према Радију „Слободна Европа“, судија Мерон је своје неприсуствовање образложио тиме што „то није расправа где би моје учешће знатно допринело вредностима до којих ми је стало“. Мерон је потпуно у праву. Сврха расправе коју је заказао Вук Јеремић – у којој ће упркос притисцима и уценама учествовати представници „само“ око девет десетина становника ове планете – сигурно није да „допринесе“ Мероновим вредностима, већ да их раскринка и жигоше. Страх од таквог фијаска вероватно и јесте главни разлог за Меронов изостанак. У поштеној и неконтролисаној расправи он не би имао ништа убедљиво да изнесе у њихову одбрану.
Времешни Мерон из своје хашке куле од слоноваче то вероватно не примећује, али време некажњене ароганције неумитно пролази. Он свакако да није био постављен за политичког комесара Хашког трибунала у знак признања за правничку бриљантност, него као поуздани експонент структура међународне моћи које су Трибунал илегално створиле и чијим интересима та корумпирана установа и њен (по други пут) председник Мерон служе. Разумљиво је што је ненавикнут да ико њему поставља мучна питања, и да суди његовим пресудама. Али време је да почне да се прилагођава динамичној стварности и да припреми одговоре на питања која ће му неизбежно бити упућена када се буде нашао на истој клупи где су сада принуђени да седе Војислав Шешељ, др Радован Караџић и генерал Ратко Младић, а та питања он тада неће моћи да избегне простим одбијањем да купи авионску карту до Њујорка. Како се ствари у свету развијају нешто нам говори да такав обрт не само да је могућ већ и вероватан, и то сигурно пре Мероновог коначног пресељења у Ад.
Виновна професионална савест судије Мерона провејава из његове недавне изјаве пред престижним Институтом „Брукингс“ у Вашингтону: „Ослобађајуће пресуде, исто као и осуђујуће, доказ су здравља система.“ Мада не прецизира о каквој је ослобађајућој пресуди реч, алузија је јасна. У формалном смислу Мерон је у праву. Међутим, његов покушај прања професионалног досијеа Хашког трибунала не делује убедљиво, с обзиром на суштинску неравнотежу у Хашком трибуналу између ове две врсте пресуда, које су одређене скоро непогрешивом применом етничког кључа. Та чињеница заправо и јесте непосредан повод расправе у Генералној скупштини УН на којој је Мерон фарисејски одбио да се појави.
Да, да. У Мероновој званичној биографији, на сајту Трибунала, за њега стоји да је „ентузијаста Шекспирових дела, и аутор неколико текстова о законима рата и витешком понашању у Шекспировим историјским комадима.“ Можда, али Шекспир би на ово сигурно рекао, „the gentleman doth protest too much, methinks.“
ПОРАЗНА СТАТИСТИКА Проблем са Мероновим домишљатим објашњењем је, пре свега, у томе што је 96,8 одсто пресуда које је донео Хашки трибунал изречено Србима. Структура тих пресуда је поразна. На пример, за злочине над Србима у Хрватској није осуђен нико, али је за злочине над Хрватима осуђено 26 Срба на укупно 429,5 година затвора. У целини, до сада у Трибуналу којим председава судија Мерон оптуженици српске националности осуђени су на 1.112.5 година (рачунајући и четири максималне казне од по 40 година), хрватске на 137 година и шест месеци, а бошњачке на 124 године. Да ли је то само одговорност тужиоца, који оптужнице селективно подижу, а беспомоћна судска већа би да правично расподељују казне, али услед једностране политике коју води Тужилаштво – не могу? Ако Мерон тако мисли, зашто не изађе из своје канцеларије и не пређе преко пута ходника, да Тужилаштву изложи замерке које има на њихов рад? То би било врло једноставно пошто интимно кохабитирају у истој згради, на истом спрату. (Ох да, као што на другом спрату Трибунала заједно пију кафу, у истој кафетерији).
Ето Мерону прилике да изврши снажан морални и професионални утицај на посрнуло Тужилаштво, и да га својим ауторитетом приволи да коришћењем јачих доказа против несрпских оптуженика судским већима омогући да правичније суде. Доказао би се не само као љубитељ Шекспира, већ би пружио свима и узбудљив пример витешког понашања у шекспировском стилу.
Сувишно је доказивати да се од свега овога неће догодити ништа. Теодор Мерон није јуристички геније, али јесте довољно промућуран да цени да су му професионални и морални пропусти толики да је од питања, на која не може дати одговор, безбедан једино на „својој“ територији у Хагу или под брижним окриљем пријатељских, удворичких установа као што је Институт „Брукингс“ у Вашингтону. Како је у тренутку несхватљиве искрености сам јавно признао, он нема шта да тражи на скупу часних људи, који је сазвао Вук Јеремић, да расправљају о међународној правди.
Својим извештаченим изговорима за неучествовање на расправи међународне организације од које прима плату – само да би на такав кукавички начин избегао полагање рачуна за свој незадовољавајући рад – Теодор Мерон показује да из Шекспирових дела није упио никакве озбиљне лекције, а најмање у вези са витешким понашањем. Шекспир је засигурно баш такве као што је Мерон имао на уму када је принцу Хенрију ставио у уста следеће речи: „Што се мене тиче могу стидећи се Рећи да сам био за витештво стран“ (Вилијам Шекспир „Хенри IV“).
