Чедомир Антић, историчар: Имамо филмски успешне политичаре, и позоришно трагични народ

Медиа Центар Београд

Разговарала Љиљана Богдановић Фотографије МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

„Наша невоља су данас унутрашње слабости, бесциљност, два супротстављена екстремизма, слабост елита, запуштеност народа… Наше унутрашње стање је јако лоше, много горе него међународни положај у којем смо, мада тај положај и разни притисци већ деценијама отежавају прилике у Србији. Наши преци су много боље знали шта желе и у већој мери су били спремни да стану иза својих тежњи…“

Историчар, сарадник Балканолошког института САНУ, оснивач и председник политичког удружења „Напредни клуб“ Чедомир Антић (1974) живом је и критичком речју присутан у политичком и медијском животу земље дуже од деценије и по. Колико је у овдашњим, нимало лагодним и „лепим“, околностима јавног живота активно учествовање и критичко сведочење о догађајима и појавама на друштвено-политичкој сцени посао захтеван и (не)захвалан? И да ли је уопште, делатнику на домаћој јавној сцени, могуће да буде доследан, кохерентан и како се то каже – „конструктиван“? Део одговора на поменута питања детектујемо у овом разговору вођеном уочи и непосредно по Антићевом повратку из Њујорка, где је учeствовао у дебати о међународним кривичним судовима. Поводом свог иступања за говорницом УН прошле недеље, у ауторском осврту, он је, између осталог, коментарисао: Жао ми је што овај достојанствени крај илузија прате невиђени притисци на Србију и српски народ. После четрнаест година специјалног рата од нас траже кључан допринос стварању албанске косовске државе. Док већина Србије беспомоћно шкргуће зубима, елита се дели на оне који безвољно тврде да им је свега доста (осим да буду власт, директори, службени писци и бајати крем), а други гледају како да подметну противницима кривицу или макар да са њима поделе одговорност. Ипак, нису сви такви. Док постоји Србија, постојаће и нада у боље дане и истинску правду, слободу и демократију.
Уочи бриселске рунде 2. априла, у једном београдском дневнику није објављена Ваша редовна колумна. Њен садржај, доступан иначе на сајту „Напредног клуба“, прожет је дубоким песимизмом. Посредно, закључујете да доброг решења за Србију нема. Како сачувати државу од распада?
Одлуке које би Србија требало да донесе су тешке. Посебно је важно да наша политичка елита престане да злоупотребљава народне мане и слабости. После једног века лутања, за Србију и српски народ нема идеалног решења. Унутрашње тешкоће и недостаци, непријатељски национализми суседних народа подстакнути поремећајем равнотеже међу Великим силама која је дугорочно неповољна по Србију, доводи нас пред потребу доношења низа промишљених тешких одлука. Те болне националне, државне, економске и социјалне реформе немају подршку извана, немају подршку већине и њих би народу требало да представи и придобије га за њих родољубива, демократска и модернизаторска елита. На путу промена, који подсећа на покушај да се на аутомобилу током вожње промени гума, највећи унутрашњи противници биће управо екстремисти у које нас околности постепено све претварају: аутошовинисти и шовинисти.
Пример Косова и Метохије је добар. Ми нисмо интегрисали Косово и Метохију и тамошње Албанце у Србију када смо могли. За то је било потребно велико национално јединство, спремност на жртве (од денационализације, реституције и приватизације у Србији и на КиМ до споразума са доминантним силама у Европи). Данас ми више не говоримо о Косову и Метохији већ бранимо Србе у покрајини. Дакле, нама је у интересу подела КиМ са правима над светињама и аутономијом за енклаве које остану са друге стране границе. Наше власти то нису смеле да поставе као циљ. Плашиле су се екстеремиста са обе стране, великих сила, гледале су страначке интересе. Сада смо сведоци покушаја интеграције северног Косова у постојећу албанску косовску парадржаву, и то ће бити само преседан за даље разарање Србије.
Зато је неопходно поставити реинтеграцију севера у Србији са прелазним раздобљем аутономије као најмањи заједнички садржалац државног циља.
Говорите (у поменутом тексту) и о „мачијем садизму“ међународне заједнице . Странци бране властите интересе, али – као непријатељи Срба – у поступцима често демонстрирају и ирационалне науме: садизам, ругање, бизарна етичка огрешења… Ритуал готово „магијског“ иживљавања над српским колективитетом има дугу традицију, а примери хотимичних увреда нижу се кроз деценије. Како објаснити такав порив?
Није ту реч о традицијама. Ради се о сажимању разних интереса. Најважнији је ту однос САД-а и СР Немачке, све остало је мање битно и било би другачије да се интереси ове две силе нису поклопили на овај начин.
На то се одговара мудрошћу: дефинисањем јасних, изводљивих националних, државних и економских циљева, стварањем функционалне државе, напуштањем југословенства, реалног социјализма, национал-бољшевизма, али и осудом аутошовнизма и евроманијаштва. Немачка је после 1989. тражила простор за империјално ширење, ми смо ту добродошли незаштићени, са илузијама о сопственој величини и снази, заробљени у старим државним и политичким идеологијама, окружени државотоврним покретима нових нација са страном подршком.
Како би Ви гледали на подељену нацију која је годинама бирала особу која је фалсификовала изборе и на телевизији емитовала циркус док туђинске војске газе српске земље; међу чијим реформистима има суманутих особа које отварају кишобране кад у Бриселу пада киша; чији националисти за дан постану безусловне присталице европских интеграција? Државу у којој је већина политичара дубоко корумпирана, где је народ спреман да дугује непријатељу, а благосиља онога ко милијарде од приватизације подели као бесплатне акције? Мене љути србофобија и мржња, али ми немамо ништа од ширења панике и фрустрације. Хајде да покушамо да применимо неке поуке од народа који су били омраженији од нас, а успели су да промене свој положај – рецимо Јевреја.
Када кажете да су за инфериорну преговарачку позицију српске стране одлучујући наши унутрашњи проблеми („елита углавном заинтересована само за власт, богаћење и привилегије, а обичан свет у већини гледа да од свега има неке користи“), не превиђате ли судбинску везу „унутрашње-спољашње“, односно извесност да су деценијама „спољашњи“ утицаји обликовали безмало комплетну унутрашњу сцену и све што се овде „породило“ као општи инвалидитет земље?
Ваша теза је тачна, али делимично. Имали смо неколико прилика да дефинишемо некакав национални и државни програм. Нико нас није терао да бранимо СФР Југославију и ЈНА. Нико нас није прморао да водимо половични и лажни рат. Ето Израела и касније Јерменије – тако се води рат. Нико није власти приморао да одлажу уставно питање и да половично рефоришу државу. Није Запад три пута фалсификовао изборе у Милошевићево време, отимао посланичке мандате 2002. и изазвао политичку кризу претходних година. Да, то је тачно, ми имамо бројне проблеме, али зар није легитимно учити из грешака.
Већина политичара нема мандат и легитимитет да донесе велике промене, али како су четири особе (Милошевић 1988-1993, Коштуница 2000-2003, Тадић 2008-2009. и Вучић 2012) које су у овој држави током претходних 25 година неко време имале плебисцитарну подршку то искористиле? За учвршћивање сопствене власти, траћиле су време на партијске интересе и у једном случају ловиле химере Југославије и међународног права. Ми не можемо мењати наше пријатеље, а камоли непријатеље међу Великим силама, можемо само мењати себе како би се што боље заштитили и што више сачували.

У разговорима о историјском усуду и несрећама српског народа често се, као у слепу улицу, забаса у антрополошко-карактеролошку „анализу“, па се закључује: „Било би нам боље само када сами не бисмо били овако мањкави и проблематични.“ Да ли је ова „самокритика“ потврда етичке супериорности или је, сама по себи, посебна „болест“, немоћ и страх очајника?
Не би требало ићи у крајности. Нисмо најбољи, нисмо ни најгори (крајности су ионако у домену теорије). То је можда наш највећи проблем. Код нас нема малих послова и ситних бољитака: станица подземне железнице биће најдубља у Европи, па макар њоме саобраћао обичан воз и макар постојала само још једна станица под земљом! Наш мост ће бити највиши у Европи, па макар га не завршили годинама, немали прилазних путева, најважнијег тунела и макар да смо били у могућности да за тај новац подигнемо два исправна обична моста који су нам преко потребни.
Шта ће нама Југославија са Црном Гором ако је цена да српски народ нема матичну државу, а Срби у Црној Гори никаква права, а поготово не конститутивност?
Хајде да влада оствари буџетски и спољнотрговински суфицит, па ћемо бити допола спасени. Хајде да влада уведе европске порезе у Србији и разбије монополе. Неће више никада добити изборе, али ће је по добру памтити поколења у наредним вековима. Овако, имамо филмски успешне политичаре, и позоришно трагични народ.
Кажете да бисмо могли да се надамо повољнијем исходу преговора о Косову „да не трошимо више него што производимо, да се не задужујемо без пословне потребе, а посебно не код оних који нас отворено мрзе или презиру“. Да ли је за геостратешке планове наших непријатеља уопште важно какви смо ми „унутра“? Да ли овом аргументацијом и Ви идете у сусрет познатом „методу“ западњачких хегемона који играју на карту (само)убеђивања жртве да је за своје невоље увек сама крива!?
Грдњом нећемо пременити САД и СР Немачку. Очигледно је да можемо да се одбранимо само ако имамо јасан, изводљив програм и довољно новца. Упоредите Србију и Српску, па ћете видети. РС има далеко горе услове од Србије, али тамо све српске парламентарне странке разумеју у чему је проблем. У Србији не постоји осећање угрожености државе, и елита и народ мисле у великом проценту пре свега о личној и страначкој користи. Не верујем да смо ми криви зато што смо Срби, православци, неспособни за модернизацију или са дефектом у култури… Јасно је међутим да смо ми изгубили национални и државни циљ (стално се боримо за очување нечег што не функционише у страху да ће сутра бити још горе, наравно изузетак је Република Српска), да је социјални радикализам код нас највећи у Европи и да је жеља за извесношћу која је повезана са тежњом за успоставом вођа израженија него у највећем делу Европе. Ове појаве би требало превазићи ако желимо да сачувамо државу и нацију.
„Притисци које Србија данас трпи у дијалогу с албанским властима на КиМ могу се посматрати као врхунац агресије из 1999“, закључује наш високи обавештајац генерал Јован Милановић. Ово је став који не „препознаје“ као истину званична политичка и медијска парадигма у Србији. И сада су (мада мање резолутно него раније) на снази стереотипи о „погрешној политици“ која је скривила „све“: и НАТО агресију и губитак Косова.
Објективно, ми смо имали погрешну политику. Она не само да је била погрешна, она је била и неуспешна. Хајде да погледамо статистике: Срби на КиМ су деведесетих година живели боље него осамдесетих, али их се и даље исељавало више него Албанаца, а наша држава је оптуживана за прогоне, апартхејд итд.
Желим да говоримо о одговорности. Одговорност рецимо Ангеле Меркел или В.Џ. Клинтон имају етичког значаја, али немају важност за вођење наше политике. Хајде да пружим један мање болан пример кад је реч о одговорности: Државна Заједница Србија и Црна Гора. У политици није важно шта желите, већ шта постигнете. Та заједница нити је била држава, нити је била српска, целокупна српска политичка елита (са малим и недовољно искреним изузецима) узела је очување ДЗ СЦГ (коју је дефинисао углавном сам Ђукановић) за свој циљ. Коначно поражени смо, а Срби у Црној Гори данас не уживају ни права националне мањине. И… ? Да ли је неко у Београду прихватио одговорност? Наравно да није. Одмах су се окренули чудотворном уставу којим ће одбранити суверенитет над Косовом и Метохијом. Данас већина тих који су тада на уставној причи добили изборе тврде или мисле да им је тај „устав сметња“.
Под утиском недавног фасцинантног иступања немачких парламентараца, слушамо ових дана бројне коментаре о томе да је „условљавање Немаца сада теже него 1914, јер се данас од нас тражи не само промена граница, већ промена свести“. Реч је о „демократском фашизму незабележеном у историји“ чује се са говорнице у нашем Парламенту. Шта ви кажете о томе, да ли је у овом примеру наговештена будућност међународних односа?
Наравно да је понашање немачких парламентараца узнемирујуће. Али, зашто тако нешто не кажу неком другом? Мислите ли да нема и других држава и народа којима би испоставили такве захтеве? Спомињете 1914. годину. Србија је 1914. дочекала јединствена, са споразумом са елитама свих балканских народа осим Бугара и Турака (дакле Хрватско-српска коаллиција у Загребу, припрема уједињења са Црном Гором, споразум са Есад-пашом у Албанији, Грчком…) Пашић је одбио ултиматум тек када је постало јасно да Србија неће од Русије бити остављена на цедилу… Србија је имала вишак у буџету, победила је у два балканска рата и у Царинском рату (тада српска влада није изазивала инфлацију и отимала штедне улоге, већ је из царинског одмеравања снага са Аустроугарском изашла економски независна и са 50 милиона златних франака зараде), Србија је припремила војску и наоружала је по цену највећих кредита у дотадашњој историји Србије…
О чему данас говоримо? Први потпредседник наше владе рече да „има пријатеље“ у политичкој елити СР Немачке?! Да не говоримо о ДС-у раније… Па Милошевићев режим је Европској економској заједници поверио посредовање око будућности бивше СФР Југославије, па је тек после неколико месеци постао свестан односа снага и политике СР Немачке.
Дорис Пак тврди: „Када Београд исправно протумачи знаке времена и сходно томе почне да дела, доћи ће до датума за почетак преговора са ЕУ. Ако то не уради, ми нећемо бити одговорни за то одуговлачење, него искључиво власт у Београду.“ Како овом небивалом политичком лицемерју одговорити? Није ли, помињући „знаке времена“ и гђа Пак у дослуху са већ поменутом идејом да се ментални инжењеринг над Србима подразумева?
Ако постоји држава у којој се нико није побунио када је било могуће чековима трошити 1.000 долара, а зарађивати 10 долара – све то без страха од казнених камата; ако су се малобројни побунили после пада Крајине или слављења „победе“ 1999. године; коначно, ако су инвестиција у ФИЈАТ-у и потписивање ССП-а били довољни да буде створена нова владајућа већина, напуштене резолутне одлуке Скупштине и да се распадне највећа странка у земљи… онда је гђа Пак у праву. Ипак, мислим да би ми требало да се мењамо набоље, а гђа Пак је очигледно уверена да би требало да се мењамо нагоре.
Као историчар присутан и активан у политичком животу, можете ли садашње политичке и друге околности у којима је Србија да упоредите са неким тренутком из наше прошлости?Да ли је, изузимајући време ратова, било тежих периода и већег насиља моћних?
Нема поређења са 1813, 1914. и 1915, са 1941… Шта рећи о 1929, 1939, 1972, 1974, 1981…? Наша невоља су данас унутрашње слабости, бесциљност, два супротстављена екстремизма, слабост елита, запуштеност народа… Наше унутрашње стање је јако лоше, много горе него међународни положај у којем смо, мада тај положај и разни притисци већ деценијама отежавају прилике у Србији. Наши преци су много боље знали шта желе и у већој мери су били спремни да стану иза својих тежњи…
„Уместо бомбама сада се наступа перфиднијим, сложенијим стратегијама, а дезинформацијама се производи ‘вештачка стварност’ којом је и злочиначко деловање могуће представити као његову супротност – ‘демократски’ и ‘цивилизацијски’ помак.“ Овако гласи опомена којом нас експерти упозоравају на карактер актуелног деловања Запада и облике окупације коју трпимо. Има ли доброг одговора на производњу виртуелне стварности у медијима, без чега ни поменута стратегија не би била могућа?
„Свако има онолико информација колико жели “ – да парафразирам једног аутократу из суседства. Ово је време информатичке револуције. О каквој вештачкој стварности говоримо? Да ли је омађијан онај који је од балканског касапина постао фактор мира, па се поново преметнуо у касапина? Или онај други који је прво тврдио да је ЕУ занимљив експеримет, па онда имао кампању „изводљиво је“ (поводом добијања Студије изводљивости придруживања ЕУ), да би данас био против ЕУ? Можда трећи, који је 2003. позвао полицију на устанак против демократски изабране владе, а онда 2008. изјавио како се „патриотизам не сипа у трактор“? Четврти, који је до 2008. хтео „велику Србију“, а данас тврди да не зна када ће бити председнички избори у Црној Гори и да би две цркве Српска православна црква (Светог Саве) и невладина организација под називом „Црногорска православна црква“, требало да се договоре…
Шта је стварно значење начела о залагању „за европску Србију“, које у политичким поставкама „Напредног клуба“ заузима видно место? Каква то, осим европске, Србија још уопште може да буде? Да ли би у другим земљама Европе, па и балканског региона, ова напомена звучала умесно и разумно – осим као географски појам?
Ми не желимо Србију која би негирала достигнућа наше отаџбине из времена 19. и 20. века. Има данас заговорника Србије без демократије, без Вукове реформе, без Доситеја… они су у народу популарнији од мрзитеља цара Душана и краља Александра Карађорђевића. Наши су политички узори јасни и налазе се пре свега на Западу. Ми се не залажемо за ауторитарног председника него за модерну парламентарну монархију. Нећемо федеративну већ регионалну државу, ми желимо да будемо део економског простора Европе. Хоћемо да обједином свој народ на начин на који су то учинили Хрвати и Мађари (свакако се нећемо према Србима изван граница односити као Руска Федерација према Русима у Естонији или Украјини). Не желимо да будемо део Немачке у било којој форми, али ни тема неке „нове Византије“, пашалук Османског царства или руска губернија. Да, ми желимо близак савез са сродним државама, пре свега у региону (Црна Гора, Република Српска/БиХ, Македонија, Грчка, Бугарска, Румунија… Руска Федерација).
Видно место заузима и наш став да смо „против бирократије Европске уније“?
Шта је за Вас најбитнији моменат идеје модернизације коју иначе чврсто заступате у програмским аксиомима „Напредног клуба“? Избегнимо набрајање, већ појасните шта се уочава као отпор процесу који разумете као „модернизацију“? (Извесно је, наиме, да је ова прича, са понешто различитим нијансама, током два века актуелна у нашем народу, па се слободно може поставити и питање: Јесу ли Срби кадри да буду „модерни и прогресивни“?)
„Промена је неоходна, у напредним друштвима промена је стална.“ Ово је мисао Бенџамина Дизраелија, познатог британског политичара из 19. века. Ако не напредујете осуђени сте на пропаст. Тако је то било кроз историју. Проблем је историјски: рецимо у Великој Британији је модернизација ишла у континуитету, у уређеном друштву. У јако лошим условима становништво је из феудализма ушло у нерегулисани, нехумани капиталистички систем, а онда се постепено изборило за своја права и раст стандарда… свему томе помогли су и империја и ратови. Такво становништво није правило питање кад је реч о функционисању државе и њеним трошковима.
Код нас је ослобођење у 19. веку отворило велико питање о томе да ли је држава нешто друго осим непријатељ и трошак. Ратови и социјализам уништили су елиту која је напорно настојала да спроведе некакву, па макар и мањкаву, модернизацију. Велика држава и планска економија усложниле су овај проблем. Данас капитализам прихватамо тамо где морамо и део нашег народа (посебно елита и „заштићене“ категорије грађана, становништво појединих градова и области) живи и даље у старом систему, док други део живи у нерегулисаном капитализму. Фрустрација је општа. Решење је у реформи државе, штедњи, јефтиној, али ефикасној администрацији, пуној приватизацији, реформи пореза, пензионог система, спровођењу закона (које би моћни требало прво да примене на себе)…
Омиљена фраза и замка којом се „заскаче“ и декласира политички противник на домаћем терену је указивање да он не добацује до зрелости да поведе Србију на „Eвропски пут“. Чини се да ова „мајка свих путева прогреса“ ипак није једини модус да се испуни национална и грађанска обавеза на коју у „Напредном клубу“ често упозоравате – да сачувамо државу коју су нам изборили преци својом мудрошћу и ратовима. Зар нам управо „европски пут“ данас не дроби државу!?
Ствари се мењају. ЕУ је била оптимално решење у једном раздобљу, за њу је вредело поднети – наравно јасно дефинисане и добро измерене – жртве. Данас то није случај. Оно што је важно, то је да ЕУ за нас не би требало да буде циљ (Земља Дембелија), већ средство (да ујединимо Српство, да модернизујемо државу, учинимо привреду снажнијом, а народ богатијим). Без државе нема чланства у ЕУ. Али која је то држава? СФР Југославија коју смо бранили до 1992, конфедерална СР Југославија, ДЗ СЦГ или Србија са две аутономне покрајине? Брозово наслеђе које бранимо више него државно наслеђе из свих прошлих векова?
Холандска краљица Беатрикс одликовала је Краљевско војно ваздухопловство за бомбардовање Србије, пре 14 година, окачивши врпцу с написом „Косово 1999“ на њихов барјак, пренели су холандски медији. Ви сте реаговали оштрим коментаром. Да ли земља која има самопоштовање сме (са званичног нивоа) да прећути овакав догађај?
На нама из НВО-а је да реагујемо. Држава би требало да реагује достојанствено и снажно у мери у којој може да буде успешна. Док су наши споменици запуштени, док славимо пропалице, а заборављамо јунаке, дотле неће бити користи све и да се неки наш министар сам спали пред холандским краљевским двором.
Наше реакције су често немуште и нејасне. Ево, рецимо, српска партија у Македонији је издејствовала да Србија и Македонија заједно прославе Стогодишњицу Кумановске битке. Уређен је, за ту прилику, простор споменика Зебрњак. Говорили су председник Републике и Владе… Присуствовала је министарка македонске владе, била је постројена македонска гарда. Фронт клеветника Србије је тиме сломљен. Главна „жртва“ ратова препознала је Србију као ослободиоца. Критика Балканских ратова свела се на Турску и Албанију. И, шта је Србија урадила… Добро, председник је лепо читао говор, али да ли је српска страна платила свој део трошкова за обнову Зебрњака? Да није неко можда, случајно, правио тешкоће око исплате договорених трошкова радова? Да ли нама чиновник средњег ранга може све да упропасти?

 


3 коментара

  1. Elita je podbacila koja je trebala da povede narod u ovakvim situacijama,ali je izgleda njima samo jedan cilj:da se najedu i da zive dobro,a za drzavu i narod briga ih…..ni elita nije ono sto je nekada bila.

    • Господине Антићу, Ваша анализа и сугестија -мора се признати – неби имала шупљина када би Србија била нека од Скандинавских земаља. Да би садашња популација – како она из „герентолошког“ завода па све до будућих академика – достигла националну свест земаља на које би требало да се угледамо, потребно је применити турски модел, а то је ВОЈНИ ДРЖАВНИ УДАР. Пожељан вођа војног удара морао би бити просвећени диктатор који би владао све дотле, док српска политичка свес не сазри. Са овом садашњом једнојајачном „елитом“ испале из Брозових гаћа, Срби немају чему да се надају.

  2. Istoricar Antic u svom obimnom intervjuu argumentovano iznosi cinjenice o unutrasnjim razlozima propadanja srpske drzave. On ne zanemaruje ni znacaj evroatlantskog pritiska na Srbiju, ali na pitanje:”da li mozda ne previdja sudbinsku vezu izmedju unutrasnjeg delovanja u Srbiji i spoljasnjeg pritiska, on odgovara:”Vasa teza je tacna, ali DELIMICNO”. I nastavlja:”niko nas nije terao da branimo SFRJ,.. niko nas nije primorao da vodimo polovicni i lazni rat”! Taj stav da su posledice po Srbiju uslovljene prvenstveno srpskom unutrasnjom politikom tesko je odbraniti.
    “Ratovi” za SFRJ bi bili stvarno besmisleni da separatisti nisu neposredno ugrozavali srpski narod na njihovim teritorijama. Uostalom, krivac za te ratove ne moze biti Srbija i srpski narod na otcepljenim teritorijama, zato sto se srpski narod BRANIO, a odbrana nastaje samo POSLE napada. Kad izazivac napadne, kad stvori rat, branilac se ne moze izjednaciti sa napadacem. Bez napadaca – rata ne bi bilo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.