Април је … Знамо: суров месец

Пише Васа Павковић

Фатаморгане (придруживања) које је друштво из ЕУ распиривало дванаест протеклих година, поново су искрсле, а онда нестале, докле и како, видећемо. Ако бисмо из ове клопке изашли свесни да морамо да се организујемо, да радимо, да се хитно модернизујемо и да имамо пријатеље у целом свету – кренули бисмо ка бољем времену

Долазак пролећа

Како тако, преко пљускова и кишица, стигло је пролеће у првој декади априла. Нагло је кренула трава, жбуње, шибље, процвале су форзиције, магнолије, брескве, џанарике… Као да природа чини одлучан потез да сакрије све оно што смо током зиме бацали из аутомобила дуж путева Србије, своје једине земље. Као да се стиди уместо нас, па би да зеленим осмехом сакрије хаос јавашлука…

Са срцем за Тијану

Невероватно брзо и срећом благовремено сакупљен је повелик новац да би мала Тијана могла да отпутује у Хјустон на деликатну операцију срца. Хиљада анонимних и знаних људи је учествовало у овој акцији, показујући да још имамо срца. Испод те племените акције крију се, међутим, два друштвена фантома.
Један, који нас подсећа да је пре месец дана једна млада девојка умрла, јер смо били спори и незаинтересовани. И други, још утицајнији, да држава Србија никако не предузима организовану, озакоњену акцију у којој би болесници са проблемима које не може да реши српска хирургија, системски били слати у одговарајуће светске клинике. О трошку државе, односно осигураника.

[restrictedarea]

Убица

У време кад је Србија бринула о тзв. Д-дану и добијању фамозног датума, један човек невероватно помраченог ума, побио је у селу Велика Иванча тринаест људи. „Очистио“ је, како кажу мештани читаве породице. Убио је своје прве комшије, међу њима и двогодишњег дечака на мајчиним грудима. Будући да је манијак у међувремену умро, вероватно никада нећемо дознати шта је овог непоменика подстакло да почини масакр. Велико је питање да ли ће његова тешко рањена супруга, која је некако преживела хице намењене њој, моћи и смети да открије део истине о узроцима трагедије. Намерно користим глагол „смети“ – јер овакви злочинци вероватно долазе и у снове преживелих да би наставили започето…

Инсистирање на гнусоби

У броју од суботе наш тиражни дневник објављује при дну тзв. парне стране одлуку Савета за штампу по којој је прекршио Кодекс новинара у вези с једним злочином у Војводини; а на насловници, огромним словима, уз слику са сахране у Великој Иванчи, пласира наслов „Давид сахрањен с плишаним медом“, истичући сасвим непримерено делић огромне трагедије. Зашто и како је то могуће, вероватно се не може објаснити.

Прође Д-дан

Неколико дана пре одлуке српске владе у вези (не)потписивања уговора са косовским органима власти записао сам на „Фејсбуку“ да ће чак иако не буде договора, после уторка доћи среда. Изненада смо, међутим, и у задњи час дознали, да дан одлуке није уторак него понедељак. Али, иако се нађосмо у организованом цајтноту, после понедељка је освануо уторак, после њега среда, а док записујем ове редове, већ је субота… Чак се и време пролепшало, а о датуму и уговору/договору, потписима, гђи Ештон итд. итсл. ретко ко више говори. Фатаморгане (придруживања) које је друштво из ЕУ распиривало дванаест протеклих година, поново су искрсле, а онда нестале, докле и како, видећемо. Ако бисмо из ове клопке изашли свесни да морамо да се организујемо, да радимо, да се хитно модернизујемо и да имамо пријатеље у целом свету – кренули бисмо ка бољем времену.

„Кућа“ и „Фарма“

Као и хиљаде наших ТВ гледалаца и ја повремено бацим поглед према Фарми или Кући. У хијату између непредвидљивости односа међу учесницима и режије ситуација оба ријалитија привлаче погледе ексцесима – реалним сукобима, мањим тучама, псовкама (од јутра до сутра) и хињеним сексизмом. Велике пролећне кише отежале су посао фармерима и цео серијал приближили житкости терена по којем бауљају незнани хероји. Определивши се за екстравагантније друштво и више „режије“, Велики брат ове сезоне ипак није освојио више гледалаца и њихових емоција од „конкуренције“. Било-како-било показује се да ће се „формати“ Фарме и Куће и даље одржавати на овдашњим телевизијама с националном фреквенцијом, без обзира на било какве обзире.

Анђелија и Јела

Једна од најлепших едиција које је „Службени гласник“ покренуо у протеклим годинама свакако је Сопствена соба, намењена књигама наших и иностраних списатељица које су из различитих разлога остале у тами књижевне историје. Издвојио бих две које сам имао задовољство да читам протеклих седмица. Прва је Говор ствари Анђелије Л. Лазаревић, а друга Чежње Јеле Спиридоновић Савић. Укусно опремљене, ове за српску белетристику незаобилазне књиге, доносе у првом случају сабране списе кћерке Лазе К. Лазаревића, а у другом избор из песничког дела и приповедака Јеле Спиридоновић Савић. Прву је, иначе, приредила Зорица Хаџић, а другу Јована Реба. У оба случаја – узорно. Када сам прочитао деликатну колекцију Говор ствари, наклонио сам се и рекао: „Хвала Вам, Анђелија“; а када сам прочитао Чежње рекох: „Хвала Вам, гђо Јело.“ Јер: Паланка у планини, кратки роман Анђелије Лазаревић нимало не уступа Беспућима Вељка Милићевића, рецимо, а најбоље песме и приче Јеле Спиридоновић Савић могу у сваку антологију.

„Мали Немо“

Нигде, чини се, као у стрип издаваштву тзв. приватне иницијативе нису донеле више плодова. Од некадашњег прирепка богатих продукција из Новог Сада и Горњег Милановца, приватни издавачи из престонице преобразиле су Београд у надмоћни центар продукције стрипа на Балкану. Фантастичну продукцију Дарквуда остављамо за други пут, а сада напомињемо само да је кућа Макондо кренула у објављивање класика Мали Немо у Земљи Снова Винзора Мекеја. Почев од самог почетка, од 1905. године, власници Маконда намеравају да кроз неколико томова, у колорном отиску представе капитални Мекејев стрип, стар преко једног века. Свака табла, као приказ фантастичног сна главног јунака, дечака Нема, визуелни је празник сецесијског графизма, а спона лиричности и суреалистичког хумора, чини овај класик темељом целокупне девете уметности.

Ближи се мај

Док смо се борили са кишама, са високим водостајима, са Д-даном и датумом, док смо остајали неми због масакра у околини Младеновца и размишљали какве ће бити последице Декларације и Митинга у Новом Саду, април се усмерио према мају, најлепшем месецу у години. Много тога ћемо заборавити, као што више не знамо шта је афлатоксин од пре петнаест дана, али ће у свести остати неко расцветано дрво крај пута, усамљено као што је већ лепота усамљена.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *