Живот и смрт „мајстора хаоса“

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Да ли је Березовски, изгубивши новац и све што иде уз сјај и проклетство великог новца, пао на штит од властите или неке друге руке, остаје загонетка од, малтене, само академског значаја

Борис Березовски, одбегли руски мултимилијадер, нађен је мртав у купатилу његове раскошне палате у лондонском предграђу Аскот, у саги која ће се, сви су знаци, исписивати у наставцима и покренути хиљаду и једно питање из мрачног света сумњивог новца руских олигарха, о лавиринтима њихове моћи у зони милијарди долара повезаних са високом политиком.

БЕГ У ЛУКСУЗ Од како је са крезовским богатством побегао из Русије (виа Париз) у Лондон, 2000. године, Борис Березовски је успео да постане, истовремено, ноћна мора Кремља и потентни отров у политичким односима Русије са Британијом која му је великодушно пружила политички азил, под изговором да би му изручење Владимиру Путину угрозило и сам живот.
Некадашњи професор математике са мизерним примањима, Березовски је, у хаосу приватизације после слома Совјетског Савеза, преко ноћи постао један од најбогатијих људи на свету и тим новцем потпомогао „крунисање“ два руска председника, од којих му је један – Путин – убрзо постао заклети непријатељ испред кога је побегао из земље.
Овде у Британији – где је, по многима, захваљујући управо својим милијардама и сукобу са Кремљом, добио политички азил – Березовски је до прошлонедељне смрти живео у свету лимузина, приватних авиона, луксузних палата, гомиле телохранитеља и најскупљих светских адвоката; све док сунце над његовом империјом није убрзано почело да залази. А скривене, невеселе истине о том заласку, топљењу некадашњег богатства и – следствено – некадашње моћи, почеле су брутално да излазе на видело прошле године у Лондону. Догодило се то у лондонској судници, у процесу тужбе Березовског против Романа Абрамовича, некадашњег пријатеља из света контроверзних милијарди, актуелног власника енглеског фудбалског прволигаша „Челсија“.
Березовски је гонио Абрамовича зато што му, наводно, није исплатио дуг из наводног заједничког пројекта преузимања акција нафтне компаније „Сибернефт“. „Веровао сам у њега као у рођеног сина… али ме је на крају преварио“, жалио се Березовски судији на Високом суду у Лондону. Абрамович је, пак, казао, а суд му поверовао, да никаквог дила није било. Признаје да је Березовски био нека врста његовог „духовног оца“ у бизнису тадашњих приватизација, и да му је чак једном приликом исплатио „сумицу“ од 800 милиона долара, али да је то била само врста поклона или захвалности „политичком оцу“. За тај „поклон“ Абрамович каже судији да је био „криша“, у значењу „кров“ или врста „покрића“ и „помоћи“ политичког сина политичком оцу.
Британска штампа је нашироко писала о овом судском процесу, као својеврсној пикантерији из полумрака олигархијских односа руских дисидената у Британији. Березовски је кренуо да судски гони Абрамовича кад је богатство нагло почело да му копни. Док је власник „Челсија“ свој новац инвестирао и множио, Березовски је живео као „пијани милијардер“. Стотине милиона трошио је на гламур, на „вино, жене и песму“; летео својим авионом од Лондона до омиљеног му Израела као да се ради о шетњи између његовог луксузног апартмана на Белгрејв скверу (центар Лондона) и оближњег Хајд парка (сваки лет до Израела и назад коштао је преко 30 хиљада долара). А у међувремену, стотине милиона траћио је на судске трошкове гонећи Абрамовича, да би, на крају, изгубио парницу, а суд га, још, означио као „неубедљивог сведока“.
Процес пред судом одигравао се паралелно са парницом коју је бивша супруга, госпођа Горбунов, после прошлогодишњег развода покренула против њега, и успела да издејствује судску одлуку о замрзавању 200 милиона његовог новца док јој не исплати 25 милиона фунти од продаје једне од њихових кућа. Суд му је замрзнуо тих двеста милиона на рачуну, јер је постајала „основана бојазан“ да Березовски већ тада није имао новца да измирује своје дугове.
По оцени лондонских експерата за „аферу Березовски“, ово је уједно био и знак да су се „бројке окренуле против некада незамисливо богатог човека“.

[restrictedarea]

 

УСПОН ИЗ ХАОСА Према магазину „Форбс“, Березовски је, у златно доба своје моћи, у време када је почео да „влада великим бројкама“ (1997) већ био тежак преко три милијарде долара.
Остатак саге Березовски из тог времена је прича о његовим везама са „жестоким момцима“ и чеченским гангстерима који су жарили и палили по Москви… „Руска гробља пуна су бизнисмена с почетка деведесетих“, пише прошле седмице „Телеграф“, а британска штампа је готово јединствена у закључку да је Березовски један од оних за које ће коментатор Радија Би-Би-Си 4 рећи да је „увек успевао да побегне гробару са лопате“. „Сан“ подсећа да је извукао живу главу из једног ватреног окршаја усред Москве (1994) и да је, годину дана касније, изашао жив из разореног „мерцедеса“ у којем је његовом шоферу буквално одсечена глава.
Лондонски познаваоци руских прилика слажу се да је управо у то време Березовски закључио да му у тадашњем руском хаосу живот и новац може да заштити једино политика. Финансира изборну кампању Бориса Јељцина, па Путина. Али са Путином се преиграо; он није био спреман да, попут слабог, пијаног, прозападног и руинираног Јељцина игра на жици олигархијских милијарди које прете да прерасту у политичку моћ откачену од сваке контроле. И Березовски са својим новцем 2002. бежи из Русије, да би у Лондону окупио и финансирао опозицију против човека за кога је волео да каже да је „његових руку дело“.
Од тада, пошто је добио политички азил у Британији, Березовски је константно „тровао односе“ („Мејл“) између Москве и Лондона. Руска влада је од тада у неколико наврата узалудно тражила од Вајтхола да јој изручи Березовског, због финансијског криминала и оптужби за ликвидације противника у свету бизниса и политике.
Показаће се да и у Британији моћ новца има своје лимите, и да земља „перфидног Албиона“ ипак није херметички затворен рај за дисиденте, ма колика била „куповна моћ“ политике. Смртоносни обрачуни одбеглом руском „елитом“, наиме, почињу да се ређају.
У новембру 2006. Александар Литвињенко, некадашњи агент КГБ-а, умире у мукама пошто је у једном лондонском хотелу, а у друштву другог бившег агента КГБ-а Андреја Луговоја, попио чај затрован радиоактивним полонијумом 210. Луговој, члан руске Думе, оптужен је од британских власти да је убацио отров, али је потерница за њим издата тек када је отпутовао из Лондона у Москву. Пријатељ Литвињенка, Березовски, први је тада уперио прст на Путина и још се пријавио Скотланд јарду за сведока у „афери Литвињенко“.
У новембру 2007. Олег Гордијевски, некадашњи пуковник КГБ-а и дупли агент британске контраобавештајне службе МИ6, отрован је у својој кући у Сарију, на југу Енглеске. Преживео је тровање талијумом, а касније покушај убиства приписао „елементима у Москви“.
У јануару 2008. Бадри Патаркацишвили, грузијски милијардер и пословни партнер Березовског, умро је у својој палати у близини Лондона од „срчаног удара“. Месец дана пред смрт био је кандидат на председничким изборима у Грузији, а довођен је у везу са „сумњивим политичким савезништвима“, финансијским малверзацијама и, такође, ликвидацијама политичких и пословних противника.
Марта прошле године Герман Горбунцов, руски бизнисмен и банкар, нађен је у коми пошто је био оборен рафалом испред куће на британском острву Ајл оф догс.
У новембру прошле године Александар Перепиличниј, руски бизнисмен и полицијски доушник, умро је у Сент Џорџ Хилу док је рекреативно трчао уобичајени јутарњи круг око куће… Перепиличниј је био „сарадник“ у истражном процесу швајцарских власти о путевима прљавог новца везаног за руске политичке функционере. Околности његове смрти и даље су мистерија.

СМРТ ВЕШАЊЕМ Смрт Березовског одиграла се, дакле, у некој врсти „природног миљеа“ у којем су се кретали и скончавали дисиденти који, пак, нису знали да уживају у миру својих богатстава. Званична верзија Скотланд јарда говори – у тренутку док се ово исписује – да је Березовски у купатилу своје палате, окружене свим могућим обезбеђењем, извршио самоубиство вешањем. Напокон, смрт се одиграла у време када „бројке на рачуну“ Березовског нису више биле довољне да покрију његове мегаамбиције, па варијанта о вешању звучи прихватљиво. Приврженици теорија завере имају, међутим, неке друге идеје. По њима, Березовског је стигла она иста рука која је, пре њега, стигла Литвињенка, Годишевског и друге руске одбегле олигархе који су тражили „хлеба преко погаче“.
И док се цела истина не истера на видело, ако се икада истера, стоји чињеница да је Борис Березовски пао на властити штит, да је – говори раширена теза – остао без својих милијарди и следствено – без чаробне моћи некадашњег гламура и политичког утицаја.
У предвечерје смрти Березовски се репортеру магазина „Форбс“, оног истог који га је својевремено означио као најмоћнијег олигарха планете, пожалио да му овакав живот „нема више смисла“ и да жели да се врати у Русију. Портпарол Кремља потврдио је да је недавно писао Путину, тражећи да му заборави раније непријатељство и омогући безбедан повратак у „мајчицу Русију“.
„Тајмс“ пише да су му, после губитка процеса против Абрамовича, лекари установили „клиничку депресију“ и прописали антидепресиве пре него што је, финансијски руиниран, зимус лечен на лондонској клиници „Прајори“.
„Изгубио је оштрину меморије… све је изгубио… Тужна прича… Причао сам са његовим сином, једва може да говори, плаче свако мало…“, сведочи лорд Бел, „спин доктор“ Конзервативне партије и један од бивших саветника Березовског. Још каже: „Све је то тако тешко, изгубио сам великог пријатеља.“
Јелена Горбунова оставила га је прошлог јануара пошто му је замрзла тих последњих двеста милиона на рачуну, а Александар Добровински, његов московски адвокат, открива оно што је, можда, кључ приче о крају Березовског: „У последње време био је у страшном стању, оптерећен дуговима, потпуно сломљен човек… Почео је да продаје слике и све остало.“
Перфектна сага о корелацији великог новца, неомеђених амбиција, политике и криминала. „Волео је власт, интриге и манипулације више него новац, уживао је у стварању хаоса, био је мајстор хаоса“, рећи ће један његов интимус дописнику „Сандеј тајмса“ из Москве.
А сам Березовски, на питање зашто је даноноћно окружен армијом бивших француских легионара, одговара да без њих „не бих био жив… Има много непријатеља који би жарко желели да ме виде мртвог“.
Испунила им се жеља. А да ли је Березовски, изгубивши новац и све што иде уз сјај и проклетство великог новца, пао на штит од властите или неке друге руке, остаје загонетка од, малтене, само академског значаја.
За сада, као мементо и као упутство за размишљање, важи чињеница да Роман Абрамович остаје једини руски олигарх у Британији који зна да ужива у лагодном миру својих милијарди. Али, Абрамович је знао своју меру. Он није гурао прст у око Кремљу. Без обзира на то да ли Кремљ има ишта са смрћу „мајстора хаоса“ у Лондону.

[/restrictedarea]