Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta…

Piše Branko Stojanović

Skica za prigodnu paralelu Peter Handke – Momo Kapor

Obilazio sam ova mesta uzduž i popreko, pamtio pejzaže, sedeo u zadimljenim kafanama, upoznavao ljude, osetio sam puno toga, to je oživelo moju maštu, stvorio se raspon između stvari koje poznajem i onih o kojima je tek trebalo nešto da naučim. Knjiga se na kraju pojavila kao srednjovekovna epopeja – smeštena u sadašnje vreme. Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava…“, rekao je Handke u intervjuu „Srbija je najvernije ogledalo sveta“, objavljenom 7. oktobra 2012. u „Novostima“.
Ako je Peter Handke (1942), pet godina mlađi od Mome Kapora (1937-2010), poznat i kao pripadnik bit-generacije, onda je Kapor, kao jedan od začetnika i najboljih protagonista džins-proze, koja je, tokom devedesetih prošlog veka, ponešto se maskiravši, promenila kroj, pristalica džez-hit generacije – uprkos činjenici šta je o Kaporu napisao urednik Biblioteke Hit zagrebačkog „Znanja“. I Handke i Kapor bez kompleksa pominju imena mnogih umetnika (pisaca, slikara, muzičara) – da se oduže svojim uzorima iz predmeta zvanog sentimentalno vaspitanje. I jedan i drugi pokazuju izuzetnu osetljivost za nijanse, pišu protiv struje, a protivnici su „žalosnih stereotipa“ u životu i u literaturi. Obojica afirmišu huserlovski (Edmund Huserl) pojam „svet života“, a u njihovim knjigama o odjecima ratova devedesetih dobili smo zolinski istinoljubivu odbranu istine i sliku „uvređenog naroda“ (Handke), što znači da su oba umetnika bila protiv diktiranog, uniformnog i cenzurisanog, za sve obavezujućeg mišljenja. Zbog toga su ih mrzeli, a Handke i o tome ima rečenicu: „Bio je naviknut na mrsce.“ Te reči neviđene mržnje – parafraziramo Handkeovog eksautora – izgovarane su tako „kao da je svakim slogom trebalo da bude zgnječen jedan insekt“. Ni Handke, ni Kapor nisu mrzitelji, ali sama činjenica da misle i pišu i u korist srpske stvari, i kod nas i u svetu, bila je dovoljna da ih osvedočeni mrzitelji svega srpskoga napadaju taman koliko i Emira Kusturicu, prvog dobitnika Nagrade Momo Kapor. Smrt je zaista neproverena glasina, a mržnja, nažalost, nije. Znao je to dobro Kapor, a znaju i Kusturica i Handke. I te kako. („Undeground je – pisao je Handke u knjizi „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ – sav sačinjen… od brige i bola i jedne snažne ljubavi; čak su i njegove grubosti i njegova buka deo toga – iz čega na kraju proizlazi ono vidovito, ponekad čak proročanstvo ove druge jugoslovenske priče ili pak iskonsko bajkoliko, kao na kraju filma u sceni sa ostrvom što se odmiče od kontinenta, gde se junak filma, koji odjednom nije više tako zbunjen, a kamoli blesav… poput pravog pripovedača bajki, obraća gledaocima rečima ‚Bila jednom jedna zemlja.‘“) I Kapor i Handke – čitavim svojim delom, ali i delovanjem, a delovanje podrazumeva ne samo putovanje (avionom, vozom, autobusom) nego i pešačenje hodanje, odlaženje na mesta gde se događa istorija – znaju da „nema ljubavi bez samilosti“, bez stalnog podnošenja računa sebi o svojoj i tuđoj krivici: „Zašto li mučiš oduvek samo sebe i svoje, bitango jedna, vucibatino, poslednji pametnjakoviću i pogrešni saosećajniče“ – tim rečima se majka Handkeovog umnoženog naratora obraća sinu u jednom njegovom snu.

[restrictedarea] I u Handkeovom romanu „Moravska noć“ (i u „Pravdi za Srbiju“), baš kao u mnogim Kaporovim knjigama koje „pokrivaju“ isto pripovedano vreme, postoji nekoliko tematski (ne i po stilističkoj obradi) korespondentnih književnih motiva, kao što su: motiv puta i (kružnog) putovanja usitnjenim, podeljenim Balkanom („balkanskom pustinjom“, rekao bi Handke) i Evropom, a sve to u senci osećanja, zamisli, ideje i norme koja se zvala „Srednja Evropa“; motiv žamora i žagora ulice, pijace, buvljaka i prepleta ljudskih glasova i zvukova, ali i svespasavajuće tišine i osamljenosti u toj gomili; inata koji samo što nije postao snaga i prešao u delanje; motiv „bauka velike Srbije“, afirmacije znanja, logike i talenta, lepote i društvene normalnosti, uljudnosti i uljuđenosti – naspram nadmenog prezira pojedinih Evropejaca, koji vole čitav svet, a mrze brata rođenog, s kojim inače zbog nečeg ne govore. Ali zato takvi veruju samo TV slici. („Jer šta čovek zna ako se njegovo učešće svodi samo na gledanje televizije? Šta zna onaj koji umesto stvari vidi njenu sliku“, rekao bi Handke u „Pravdi za Srbiju“). Obojica su pisali drame i scenarije za filmove. Handke je i pesnik („…timijan i mak. / Ah, izdaleka sluti srce njih“, citira on još čitljivu rečenicu sa stranica neke požutele knjige), dok Kapor, iako lirski portretista i letopisac epohe, nije objavio nijednu knjigu pesama, a proza mu je puna lirskih proseva. Zajednički su im i motivi dvojnika i udvajanja likova i naratorskih glasova, kao i ona pozlata koja se (k)runi sa fresaka, dok se u naše pamćenje doziva zlatni vek srpskog srednjovekovlja. Tu si i zapisi o (francuskim) novim filozofima, o blebetanju, embargu-blokadi i (sanitarnim i ideološkim) kordonima, kontrolnim punktovima, konačno o sudbini onih kojima je sve to, kulminirajući u „humanitarnom bombardovanju“ i „krstarećoj demokratiji“, i namenjeno. (Handke u ovom romanu piše i o „sveevropskoj poreskoj policiji“). Obojica su najlepše stranice napisali, bilo kao putnici, bilo kao dokoni šetači-hodači, zagledani u čoveka i u sitnice koje život znače. A baš te sitnice, od kojih su mnoge pravi bašlarovski „ogromni detalji“, pored lepote svakodnevlja i susreta s ljudima, koji, kao i kod Rastka, govore, razotkrivaju i veliku, planetarnu laž u kojoj živimo u ovom postherojskom dobu. I jedan i drugi su vrsni slikari evropskog, balkanskog (i u njemu srpskog) mentaliteta, ali političke i kulturne sudbine ovog dela Evrope i sudbine srpskih enklava na Kosovu i Metohiji. A enklave su, iako stvarne – poput tvrđava i ostrva u delu Meše Selimovića – u ljudskim glavama. Ne u Porodinu i na Moravi. Politički, mentalno, Evropa je puna enklava. Ova dva vrsna umetnika reči koriste se raznim formama i perspektivama pripovedanja (ja, ti, on, mi), koje su kod Handkea, bar u ovom romanu – u pravilu dvoglasne ili višeglasne jer se uz osnovnog pripovedača (On) susrećemo sa među-pripovedačem, vicepripovedačem (bivšim autorom) – ponešto složenije nego kod Kapora. [/restrictedarea]