Скица за пригодну паралелу Петер Хандке – Момо Капор
Обилазио сам ова места уздуж и попреко, памтио пејзаже, седео у задимљеним кафанама, упознавао људе, осетио сам пуно тога, то је оживело моју машту, створио се распон између ствари које познајем и оних о којима је тек требало нешто да научим. Књига се на крају појавила као средњовековна епопеја – смештена у садашње време. Као што је иберијско место Нумансија заједно са Самаркандом последње уточиште у борби против Римљана, данашње координате трагичне епопеје морале су бити Породин, Велика Плана, река Морава…“, рекао је Хандке у интервјуу „Србија је најверније огледало света“, објављеном 7. октобра 2012. у „Новостима“.
Ако је Петер Хандке (1942), пет година млађи од Моме Капора (1937-2010), познат и као припадник бит-генерације, онда је Капор, као један од зачетника и најбољих протагониста џинс-прозе, која је, током деведесетих прошлог века, понешто се маскиравши, променила крој, присталица џез-хит генерације – упркос чињеници шта је о Капору написао уредник Библиотеке Хит загребачког „Знања“. И Хандке и Капор без комплекса помињу имена многих уметника (писаца, сликара, музичара) – да се одуже својим узорима из предмета званог сентиментално васпитање. И један и други показују изузетну осетљивост за нијансе, пишу против струје, а противници су „жалосних стереотипа“ у животу и у литератури. Обојица афирмишу хусерловски (Едмунд Хусерл) појам „свет живота“, а у њиховим књигама о одјецима ратова деведесетих добили смо золински истинољубиву одбрану истине и слику „увређеног народа“ (Хандке), што значи да су оба уметника била против диктираног, униформног и цензурисаног, за све обавезујућег мишљења. Због тога су их мрзели, а Хандке и о томе има реченицу: „Био је навикнут на мрсце.“ Те речи невиђене мржње – парафразирамо Хандкеовог ексаутора – изговаране су тако „као да је сваким слогом требало да буде згњечен један инсект“. Ни Хандке, ни Капор нису мрзитељи, али сама чињеница да мисле и пишу и у корист српске ствари, и код нас и у свету, била је довољна да их осведочени мрзитељи свега српскога нападају таман колико и Емира Кустурицу, првог добитника Награде Момо Капор. Смрт је заиста непроверена гласина, а мржња, нажалост, није. Знао је то добро Капор, а знају и Кустурица и Хандке. И те како. („Undeground је – писао је Хандке у књизи „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију“ – сав сачињен… од бриге и бола и једне снажне љубави; чак су и његове грубости и његова бука део тога – из чега на крају произлази оно видовито, понекад чак пророчанство ове друге југословенске приче или пак исконско бајколико, као на крају филма у сцени са острвом што се одмиче од континента, где се јунак филма, који одједном није више тако збуњен, а камоли блесав… попут правог приповедача бајки, обраћа гледаоцима речима ‚Била једном једна земља.‘“) И Капор и Хандке – читавим својим делом, али и деловањем, а деловање подразумева не само путовање (авионом, возом, аутобусом) него и пешачење ходање, одлажење на места где се догађа историја – знају да „нема љубави без самилости“, без сталног подношења рачуна себи о својој и туђој кривици: „Зашто ли мучиш одувек само себе и своје, битанго једна, вуцибатино, последњи паметњаковићу и погрешни саосећајниче“ – тим речима се мајка Хандкеовог умноженог наратора обраћа сину у једном његовом сну.