Štof za novog Šindlera

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Može li uopšte (jedan) Gering dobiti najveće izraelsko priznanje: lista Jevreja koje je spasio sigurne smrti preporučuje Alberta Geringa da (posthumno) stekne počasno zvanje „Pravednika među narodima“, protiv njega bi, međutim, mogla da bude samo jedna „sitnica“ – on je mlađi brat prvog posle Hitlera u nacističkoj hijerarhiji, jednog od „stratega“ holokausta Hermana Geringa 

oće li Nemci dobiti „novog Šindlera“ (Oskara), po čijoj (uzbudljivoj) biografiji Stiven Spilberg je 1993. snimio (čuveni) film„Šindlerova lista“ (ovenčan s pet „Oskara“), a svet još jednog nosioca najvećeg izraelskog (državnog) priznanja, „Pravednika među narodima“?
Ovo prvo je gotovo sasvim izvesno. „Štof“ je već tu, od kojeg bi, konstatuju nemački mediji, takođe mogao da se napravi uzbudljiv film, još intrigantniji od onog Spilbergovog.
S eventualnim izraelskim priznanjem moraće očigledno da se još(sa)čeka, uprkos jakim argumentima, iako je taj postupak, sakupljanje relevantnih dokaza, formalno, u toku. Najviše, po svemu sudeći, iz krajnje delikatnih psihološko-političkih razloga: kandidat za (novog) Pravednika nosi zvučno, i ne samo među Jevrejima, po zlu znano prezime. Reč je o jednom Geringu, mlađem bratu nacističkog glavešine (odmah iza Hitlera) i zločinca Hermana Geringa, Albertu Geringu!

Dobro u vremenima zla Počasno zvanje Pravednika koje se dodeljuje od 1953. godine „dobrim ljudima u vremenima zla“, onima koji su, rizikujući sopstveni život, spasli (makar) jednog Jevrejina, a da uz to nisu jevrejske krvi, dobilo je već 510 Nemaca, ali još niko iz najuže familije najodgovornijih za holokaust.
Među prvim Nemcima koji su stekli ovo priznanje našao se već spomenuti, svetski znan, zahvaljujući pre svega Spilbergovom filmu, Oskar Šindler. Umetnički snažna filmska priča predstavljala je istorijski vernu rekonstrukciju životnog puta ovog neobičnog čoveka koji je od uverenog naciste, u „zlim vremenima“, izrastao u, zaista, hrabrog humanistu: spasio je od sigurne smrti, slanja u koncentracione logore, oko 1.300 „svojih“Jevreja, radnika zaposlenih u njegovoj fabrici emajliranog posuđa u okupiranom (poljskom) Krakovu.

[restrictedarea]

 

Nepravedno zaboravljen Albert Gering je još, i u samoj Nemačkoj, gotovo nepoznat.„Špiglovi“ novinari su „istestirali“ nekoliko (poznatih) istoričara: niko za njega nije čuo. U brojnim biografijama, nastalim poslednjih godina, posvećenim „feldmaršalu (Hermanu) Geringu“, Albert je jedva, i samo usput, kao mlađi brat, spomenut.
Iz materijala koji se slaže na stolu Irene Štajfeld, zadužene u Memorijalnom centru „Jad Vašem“ za sakupljanje podataka o kandidatima za Pravednika – konačnu odluku o tome donosi posebna komisija sastavljena od deset članova koji su preživeli holokaust – nazire se priča o nepravedno zaboravljenom Nemcu koji je, poput Šindlera, spasao veliki broj Jevreja. Ovo poređenje poslužilo je novinarima „Špigla“ kao „šlagvort“ za naslov teksta – „Geringova lista“ – i priču o„Geringovom malom bratu“ (broj od 4. marta ove godine).
Priča je zasnovana na dokumentima. Pre svega, o izveštajima Gestapoa o „problematičnom“ Albertu Geringu, zapisnicima sa saslušanja koja su, dok se kratko vreme neposredno posle rata nalazio u američkom zarobljeništvu, sročili njihovi obaveštajci, zatim presudi Suda u Pragu iz 1947. godine i, konačno, izjavama samih Jevreja koje je Albert spasio.
U razgovoru s novinarom „Špigla“ Irena Štajnfeld, žena koja ima veliko iskustvo u procenjivanju kandidata za najviše državno priznanje, kaže da je za nju lično nebitno ko od njih nosi kakvo ime. Njoj je, takođe, znano da su retki, veoma retki, junaci koji su,„iscela“, i tokom čitavog života činili dobročinstva, pogotovo u vreme holokausta. Važno je da se radi o osobi koja je, rizikujući sopstveni život, spasla život (bar) jednog Jevrejina, a da sama nije bila Jevrejin. Albert Gering, zvanično, nije bio Jevrej i ona će, u svakom slučaju, prezentirati njegova „akta“ (već spomenutoj) komisiji koja odlučuje o dodeli visokog priznanja.
„Špigl“, međutim, na kraju teksta, postavlja pitanje da li je uopšte zamislivo da država Izrael odlikuje najvećom počasnom titulom nekog ko nosi prezime Gering?
Iz onoga što je do sada poznato proizlazi da je doskora gotovo sasvim nepoznati Albert Gering bio zaista neobična ličnost. Inženjer po obrazovanju, s izgledom zavodnika i snoba, nije, kako ispada, skrivao mržnju prema nacistima, pod čijom zastavom je njegov stariji brat Herman napravio strelovitu karijeru. Bilo mu je otpočetka, navodno, znano da Hitler vodi Nemačku u propast. Napustio je zemlju i otišao, najpre, u Austriju, uzeo njeno državljanstvo i ostao u Beču do „anšlusa“.

Moćna zaštitnička ruka Sa starijim bratom, Hermanom, viđao se veoma retko, isključivo na, takođe retkim, porodičnim okupljanjima.
Prvu priču o Albertu i njegovim dobročinstvima publikovao je, inače, pre više od pola veka, u odavno ugašenom nedeljniku „Aktuel“, pod (provokativnim) naslovom „Moj prijatelj Gering“ Ernst Nojbah, scenarista i filmski producent.
Kao Jevrejin, bio je veoma zahvalan Albertu Geringu. Pored ostalog, i za bekstvo, 1938. godine u Francusku. I Nojbahov tekst se nalazi u Albertovom jerusalimskom dosijeu. U njemu je, pored ostalog, ispričana i jedna epizoda iz Beča, odmah po „upadu“ nacista. Prilikom pljačke jedne farbarske radnje, kad nisu našli njenog vlasnika, smestili su njegovu ženu u izlog s okačenim plakatom o vrat na kojem je pisalo „Ja sam jevrejska svinja“. Naišao je, slučajno, u tom času Albert, skinuo pred urlajućim nacistima plakat i odveo je. Preprečili su mu put. Spasio ga je „ausvajs“ i prezime – Gering.

Priča bez odjeka Nojbahova priča o „prijatelju Geringu“ ostala je, međutim, dugo bez (ikakvog) odjeka. Kao što će se dogoditi i sa dokumentarnim filmom koji je tragom ovog teksta snimila i 1998. emitovala jedna britanska televizijska mreža. Tek će, znatno kasnije, kad je slučajno„nabasao“ na sve to, jedan mladi Australijanac, Vilijam Burke biti„fasciniran“ pričom o Albertu. Stigao je u Nemačku, pretraživao arhive, prokrstario njegovim tragom kroz Austriju, Mađarsku i Rumuniju. Pronašao je njegovu kći Elizabet i druge rođake. Iz toga je nastala knjiga „Hermanov brat: ko je bio Albert Gering“, štampana prošle godine u Nemačkoj. Posebno poglavlje u tom životopisu, koje će mu posle rata i spasti glavu, pripalo je Albertovom boravku u Pragu. Tamo se našao kao jedan od direktora „Škode“, jedne od najvećih fabrika naoružanja u to vreme, koju su nacisti uključili u koncern nazvan po imenu njegovog brata, Hermana.

Kad je i Gestapo nemoćan Dokumenta pokazuju da se sve vreme boravka u Pragu nalazio pod prismotrom Gestapoa. Posebno opsežan, i optužujući, izveštaj o Albertu Geringu agenti su poslali berlinskoj centrali 23. oktobra 1944. godine. U tom izveštaju su svedočili da se previše angažuje za spasavanje Jevreja, a za poseban „greh“ uzeta je činjenica da se oženio Čehinjom. Zabranio je, uz to, da ga, pri ulasku u kancelariju, pozdravljaju s (obaveznim) „Hajl Hitler“. Praški rezident Gestapoa javljao je, u posebnom izveštaju, o „defetističkom i opasnom ponašanju“ Alberta Geringa, tražeći da ga neizostavno pozovu u Berlin na saslušanje. Ništa od toga. Više puta bio je hapšen i brzo oslobađan, uvek na intervenciju starijeg brata.
Ta zaštitnička ruka mu je očigledno i pomagala da ulazi u veoma riskantne poduhvate, spasavajući Jevreje, koje bi drugi sigurno platili glavom. Za razliku od Oskara Šindlera, koji je vodio prilježno spisak onih koje je spasao, Albert nije raspolagao preciznom evidencijom. Sam nije znao kome je sve pomogao.
Često se radilo o ljudima koje uopšte nije poznavao. Kad se predao Amerikancima, 9. maja 1945. u Salcburgu, ispričao je, na saslušanju, priču o dobročinstvima koje je činio minulih godina. Nisu mu uopšte verovali. Ponajviše zbog njegovog prezimena. Ostao je godinu dana u američkom zarobljeništvu, sve dok nije stigao novi islednik Viktor Parker. On je na Geringovoj listi, na kojoj se nalazilo više zvučnih imena, između ostalog i poslednji austrijski kancelar Kurt Šušnig, otkrio i – svoju tetku. Kontaktirao je još s nekima s te liste i – oslobodio Alberta. Ne, međutim, sasvim. Poslao ga je u Prag, tamošnjim islednicima. Našao se opet iza brave, zajedno s nemačkim ratnim zločincima, pljačkašima i kriminalcima. Izveden je 1947. na sud. Njegovo prezime bilo je dovoljno za smrtnu kaznu.

Pismo Benešu Spasli su ga radnici „Škode“ i borci češkog Pokreta otpora. Pisali su predsedniku Edvardu Benešu tvrdeći da stotine Čeha, muškaraca i žena, mogu da zahvale Albertu Geringu što su ostali živi.
Sud ga je, posle ove intervencije, oslobodio u martu 1947. godine. Imao je tada pedeset dve godine i bio bez posla i imetka. Razveo se, i s kćerkom iselio u – Peru. Nije hteo, kao što su to izbegli nacisti listom činili, da menja prezime. Autor njegovog životopisa, već spomenuti Vilijam Burke, predao je pre dve godine papire i dokumenta koja je sakupio Memorijalnom centru „Jad Vašem“, s uverenjem da njegov junak zaslužuje da bude 511.
Nemac s počasnom titulom „Pravednika među narodima“. Oni koji o tome konačno odlučuju, još nisu rekli svoju poslednju reč.
Irena Štajnfeld je saopštila novinaru „Špigla“ svoje utiske posle čitanja lektire o Albertu Geringu. Za nju je to, bez sumnje, bila provokativna, fascinantna ličnost, privilegovani osobenjak. Čudi je da se o njemu u Nemačkoj tako malo zna. Čini se, kaže, da Nemci imaju više problema s prezimenom Gering nego Izraelci. Bilo bi, zbog toga, važno da se njegovo činjenje istorijski vrednuje u samoj Nemačkoj. Njen telefon je i dalje otvoren, za svaku novu informaciju, potvrdu ili sumnju. A sve dok one pritiču, „dosije Albert Gering“ neće biti zatvoren.

[/restrictedarea]