Сребреница – Нема простора за неозбиљност

Пише Стефан Каргановић

Моћни интереси који су створили Сребреницу неће је се олако одрећи и грчевито, свим расположивим инструментима, бориће се за опстанак угроженог  сребреничког наратива. На списку тих средстава, дезинформација заузима водеће место

Сензационална изјава Ибрана Мустафића, ратног функционера странке СДА и посланика из Сребренице, изазвала је велику пажњу и бурне реакције са српске стране. Суштина Мустафићевог исказа је следеће. Током оружаног пробоја 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице према Тузли, користећи унапред припремљене спискове „неподобних“ по налогу сарајевских власти Алије Изетбеговића и њиховог локалног експонента Насера Орића убијено је између 500 и 1.000 припадника муслиманске колоне. За овај злочин Мустафић терети Изетбеговића, а као непосредне извршиоце наводи људе из „мафијашке екипе“ Насера Орића.

НЕОПХОДНА УЗДРЖАНОСТ Мустафићеве тврдње, без икакве сумње, врло су интересантне. Уколико буду доказане, не само да ће индиректно поткрепити најважнију тезу из документарног филма норвешког редитеља Оле Флијума, да је предаја Сребренице у јулу 1995. била политичка операција где су Изетбеговић и његова влада одиграли главну улогу, већ и то да се знатан број убијених, који се воде као „нестали“, не могу приписивати српској страни. Међутим, као обично у сличним ситуацијама (наводни француски обавештајац који је пребегао у Белорусију са торбом пуном ослобађајућих доказа о невиности генерала Младића итд), и у вези са овим открићима у одзиву српске јавности видни су недостаци контекстуалног разумевања и одсуство одговорне анализе.
Неспорно је да је то о чему Мустафић говори – теоретски могуће. Из других извора већ имамо сазнања да је за време пробоја долазило до честих међусобних обрачуна у којима су многи из муслиманске колоне страдали, што упућује на неке елементе из Мустафићеве приче. У најмању руку, то сугерише да борбени судари са ВРС и минска поља нису били једини узрок масовних људских губитака у колони.
Очигледно је зашто би свака верзија којом се стандардни сценарио од „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“ доводи у питање – српској страни била врло интересантна. Међутим, разумна скепса и обазривост никада нису наодмет у оваквим стварима. Ипак требало би водити рачуна о томе да извор није објективан посматрач који жели само да се утврди истина о Сребреници, и ништа више. Мустафић има своју агенду које би требало да буде свестан. Поред тога, између пуке могућности и утврђене чињенице постоји велики јаз. Поготово када је у питању Мустафићева варијанта ове приче.

[restrictedarea]

 

КОНТРОВЕРЗЕ Слично као у случају гласине о одбеглом француском обавештајцу, где су сензационални закључци били нуђени здраво за готово без да је ико изразио елементарну сумњу („French connection или белоруска небулоза,“ Печат, 6. септембар 2012.) у реаговању на Мустафићева „откровења“ такође нема трага од разумне уздржаности. Да поставимо само неколико критичких питања. Зашто би Изетбеговић и Орић чекали пад Сребренице да ликвидирају „неподобне“? Каквим су се критеријумом неподобности егзекутори и њихови наредбодавци руководили? Уместо да овакве ствари оставе да се њима баве у хаосу оружаног пробоја, док упадају у заседе ВРС и док се масовно гине под гранатама српске артиљерије, зар ликвидације нису могли ефикасније одрадити пре тога, под релативно мирним условима до пада енклаве 11. јула 1995? Да ли то значи да су Изетбеговићеви и Орићеви људи – уколико би Мустафићева прича била озбиљно прихваћена – за време пробоја трчали кроз масу, са списковима у руци, тражећи „неподобне“ у колони која се често распадала на мање, изоловане групе? Одакле Мустафићу процена убијених? Зашто тако велики распон у цифри ликвидираних, између 500 и 1.000, ако Мустафић располаже релативно поузданим подацима о ономе о чему говори?
Ова питања не дисквалификују Мустафићеву причу а приори. Али је свакако премештају из оквира узбудљиве и значајне нове чињенице, која би чак могла да утиче и на токове судских расправа о Сребреници, у сасвим други оквир недоказане могућности која би се само додатним и темељним истраживачким радом можда дала претворити у судски употребљиву тезу.
Поред тога, постоји још једна околност која није нимало безначајна. Када би Мустафића позвали да о овим ликвидацијама сведочи пред судом, колики би био његов кредибилитет под унакрсним испитивањем? Насер Орић је на њега најмање два пута организовао покушај убиства, а Орићеви људи су га једном тешко претукли. Мустафић са Орићем има отворене личне рачуне и без поткрепљујућих доказа за своје тврдње, као сведок по овом питању он ни пред једним судом не би добро прошао.

ДИВЕРЗИЈЕ СВЕ ЧЕШЋЕ Мустафићев кредибилитет такође поткопава и његов недоследан став у вези са позадином сребреничких догађаја. У изјави о ликвидацијама неподобних у колони, као кривце за „договорени геноцид“ он терети Сједињене Државе и Алију Изетбеговића. Међутим, истовремено Мустафић је председник Управног одбора удружења „Мајке Сребренице“ и у том својству, уочи 11-ог јула 2010, он је изнад Меморијалног центра у Поточарима провокативно истакао ратне заставе Армије БиХ и огромну паролу да је Република Српска „геноцидна творевина“. По Мустафићу, ко је, онда, крив за „геноцид“ у Сребреници: Клинтон, Изетбеговић или – Република Српска? Или је његова анализа тог догађаја променљива, у зависности од тренутног расположења једне нестабилне личности?
Остаје да се провери, и да се одговорно процени, веродостојност Мустафићевих тврдњи. Али још значајније од његових откровења у вези са ликвидацијама у колони јесте начин како су та и сличне приче примљене у српској јавности. Од усхићености анонимним француским обавештајцем, до некритичког прихватања, ускоро затим, подједнако сумњиве приче његовог америчког колеге о распаду СФРЈ и томе ко је од локалних актера радио за које стране службе, па до комичних измишљотина као што је недавна пројектована мапа Европе 2035. године (што је, вероватно ради стицања ауторитета код лаковерних, било приписано неименованим „руским научницима“), па до задње фабрикације ове врсте – измишљене изјаве Тома Хенкса у вези са Косовом (коју су Џулија Горин и Небојша Малић лако разоткрили са неколико кликова на компјутеру), појавила се опасна психоза разуздане лаковерности. Критички механизми као да су отказали. Основна питања поставља ретко ко. У свести људи, таблоидне верзије догађаја освајају апсолутну превласт над разборитом анализом. Сензационалност је постала критеријум аутентичности.
Све израженија склоност прихватању било какве будалаштине, само под условом да је занимљива, угрожава одбрамбену моћ друштва. Способност препознавања стварности кључан је предуслов за избор целисходних решења. У великој мери то је отежано систематским одвраћањем пажње већ ошамућене јавности са озбиљних тема на јефтине сензације.
Начин како делује пракса преусмеравања пажње и подметања лажних решења може се посматрати кроз низ примера. Када је реч о истраживању Сребренице, овакве диверзије све су чешће, можда зато што је званични наратив све очигледније неодржив. По мери његовог осипања, засути смо лажним траговима у настојању да се истрага одврати од циља и да се успори приближавање поузданим коначним резултатима.
Сребреница је и даље једна од најважнијих полуга за политичко паралисање и моралну уцену Србије и за делегитимизацију Републике Српске. Она такође – гледајући уназад, то је сада кристално јасно – служи као угаони камен доктрине хуманитарне интервенције R2P (Responsibility to protect) чије смо рушилачке плодове видели у Ираку, Авганистану и Либији, а сада их посматрамо кроз уништење Сирије. Моћни интереси који су створили Сребреницу неће је се олако одрећи и грчевито, свим расположивим инструментима, бориће се за опстанак угроженог сребреничког наратива. На списку тих средстава, дезинформација заузима водеће место.
Зато, све што се нуди треба трезвено проверити и испитати. За неозбиљност је преостало врло мало простора. У ствари, нема га уопште.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. E sta bi se tu jos shtoshta naslo,da daju da se napravi nezavisna istraga….Srebrenica je najveca prevara posle WWII…..Poginule u ratu,umrli prirodnom smrcu,doneseni sa strane,poubijani muslimani izmedju sebe,oko 1000 na birackim mjestima,preko 500 ih ima zivih i sve ovo navedeno se vodi kao da su streljani u Srebrenici i uz pomoc svojih medija i svog tribunala,pretvorili u genocid.Majstorski izvedeno,nema sta,da je cak i vecina Srba nasjela na ovu prevaru….

  2. Mi znamo da Srebrenica nije to sto se hoce dokazati.
    Ali opet je tu kriva Srbija.Uvek krije dokaze.U Srbiji su sve placenik I izdajnik jedan do drugoga.A I narod nije bolji.
    O cemu da pricamo kada ni danas naznamo koliko je pobijeno naroda u SRB za vreme Nato agresije.Kako da pricamo o Srebrenici,Jadovnom,Jasenovcu,Sisku,Glini itd. Srbi su kao narod olos.Nazalost I ja sam dio tog naroda.

  3. tzv.je genocidna,ilegalna,silom napravljena NATO=zapad tvorevina a SREBRENICA je isto zapadna igra sa a.izetbegovicem(prvo je bilo UN zasticena zona odakle su 3g,zlikovci muslimanski ubijali SRBE i unistavali sva sela okolo) da SRBI ispadnu losi i da ih optuze za zlocin(ako je bio neka se utvrdi koliko je ubijenih) pa da nastave unistavanje srpskih drzava i naroda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *