СМРТ ЧАВЕЗА

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Критика политике Америке, ММФ-а и Светске трговинске организације довела је председника Венецуеле Уга Чавеза у сукоб са западним центрима политичке, војне и економске моћи. САД су више пута организовале војни пуч против Чавеза, али је народ увек устајао у одбрану председника, после чега су се у медијима појављивале информације да Америка настоји да ликвидара Чавеза другим средствима

Потпредседник Венецуеле Николас Мадуро обавестио је јавност да је председник Венецуеле Уго Чавез, који се више од годину дана лечио од рака, умро у уторак, 5. марта 2012. године. Чавез је лечен на Куби, где је неколико пута оперисан и у јавности се није појављивао од фебруара месеца текуће године. Мадуро је ову вест објавио преко државне телевизије, а био је окружен политичким и војним лидерима земље, што је требало да покаже становништву Венецуеле, али и свету, јединство руководства земље. Генерали су се посебно обратили јавности у држави и позвали народ да сачува спокојство, јер они гарантују да ће одбранити државу од свих покушаја подривања са стране.

„КОСТ У ГРЛУ“ АМЕРИКЕ Праћење стања здравља председника Венецуеле започело је одмах пошто је сам Чавез у јануару 2011. године обавестио јавност да је болестан од тешке болести, тј. од рака. После тога је издржао четири операције и радиотерапију.
Чавез је Венецуелу водио 14 година и то веома успешно, примењујући социјалистичке вредности и идеологију. Нови мандат је освојио на изборима у октобру 2012. године. Према Уставу био је у обавези да положи заклетву 10. јануара, али Врховни суд Венецуеле је утврдио да церемонија може бити одложена, тако да формално није био уведен у нови мандат председниковања.
Потпредседник Венецуеле Мадуро је у уторак 5. марта гостовао на државној телевизији, и том приликом је упозорио САД и пету колону у земљи да не покушавају да сруше режим, а указао је и на то да је болест Чавеза вероватно изазвана, од стране непријатеља, намерно и затражио је истрагу у вези са тим питањем. Мадуро је тада директно оптужио војног аташеа САД-а у Венецуели Дејвида Делмонака и још једног америчког дипломату за шпијунажу, те им дао 24 сата времена да напусте Венецуелу, јавио је британски Би-Би-Си.
Председник Венецуеле Уго Чавез један је од малобројних политичара у новијој историји Латинске Америке који се супротставио амбициозној и агресивној освајачкој политици САД-а. Током 14 година успевао је да сачува власт, иако су америчке тајне службе све време радиле на томе да га уклоне – превратом или атентатом.

БУНТОВНИ ПРЕЦИ Чавез се родио 28. јула 1954. године у породици са много деце. Његов отац Уго де лос Рејс Чавез имао је доминантно афроиндијанско порекло, у којем је било и нешто шпанских гена. Родитељи су му били учитељи у месту Сабанета, покрај града Баринас на југоистоку државе (зона степа). Чавезов прадеда по мајци је подигао устанак против тадашње диктатуре и био је активни учесник Грађанског рата 1859-1863. године. Борио се на страни либерала, под вођством Есекиеља Саморе. Приче и легенде о тим догађајима су се предавале с колена на колено и имале су снажан утицај на формирање Чавеза.
Детињство и младост Чавез је провео у родном крају. Бавио се спортом и маштао да постане професионални играч бејзбола. У то време је читао књиге из историје, филозофије, али и поезију, при чему је и сам писао стихове. Осим тога, Чавез је одлично сликао и добио је прву награду на регионалној изложби.
После средње школе уписао је Војну академију, коју је завршио 1975. године чиме је стекао чин потпоручника. Његова мајка је, иначе, очекивала да Чавез постане римокатолички свештеник. Млади и способни официр је брзо напредовао у служби све до чина потпуковника (1990). Служио је у елитној ваздушно-десантној јединици, па је и после одласка из војске, црвена беретка, коју су носили припадници јединице, постала саставни део његове гардеробе.
Истовремено, Чавез се бавио и тајним политичким радом. То је започео 1992. године у оквиру тајне војне организације КОМАКАТЕ (сложена кованица од првих шпанских слова војних чинова средњих и млађих официра – командант, мајор, капетан, поручник). Чавез је био симпатизер левог покрета „Црвена застава“ (Bandera Roja). Језгро КОМАКАТЕ чинили су школски другови Чавеза из Војне академије копнене војске. Лидер организације био је сам Уго Чавез. Организација није имала јасну идеолошку оријентацију, мада је нагињала социјализму и комунизму, те се ограничавала на разматрање социјално-економских проблема у држави. Официри су критички сагледавали поступке власти и обраћали посебну пажњу на пороке носилаца те власти.

ТРАГОМ БОЛИВАРА Важан догађај за самоидентификацију тајне организације КОМАКАТЕ представља празновање (1983) двестоте годишњице од рођења Симона Боливара, највећег хероја борбе за слободу народа Јужне Америке против шпанских колонизатора у првој трећини XIX века. Боливар је био идол младих официра и желели су да испуне његове визије и идеале о братству и једнакости свих људи. Због тога се КОМАКАТЕ трансформише у „Револуционарни боливарски покрет“ (РБП – 200) и током деценије деловања брзо шири по свим касарнама међу млађим и средњим официрским кадром.
Повод за увећану активност РБП – 200 били су фебруарски догађаји из 1989. године, када је избио спонтани бунт становника радничких квартова у престоници Венецуеле. Бунт је био усмерен против жестоких мера владе у социјално-економској сфери, које су биле донете на захтев Међународног монетарног фонда. Влада је рeаговала жестоко и по предграђима су се могли видети убијени људи како леже по улицама, двориштима и сметлиштима. Број жртава никада није тачно утврђен, али се мери хиљадама и сви су били, како је то често случај у Јужној Америци, сиромашни. Поред тога, на хиљаде радника је утамничено, а да при том ни длака с глава није фалила богатима и онима који су били огрезли у криминал и корупцију.
То је узбудило духове младих официра и они су 4. фебруара 1992. године формирали јединицу која је под командом Уга Чавеза изашла на улице Каракаса и затражили оставку председника државе и владе, како би се зауставила корупција, неолибералне реформе и коришћење војске и полиције против народа. Иако је у побуни учествовало 133 официра и неколико хиљада војника, те мноштво цивила, Генералштаб је дао подршку влади и председнику, и наредио гушење устанка. Према службеним налазима, тада је погинуло 17 војника, а око 50 војника и цивила је рањено. После тога, 4. фебруара, Уго Чавез се предао властима и преузео одговорност за побуну. Ови догађаји Чавезу су придали лик националног хероја.
После политичких избора нови председник државе је објавио амнестију, те Чавез излази из затвора и обнавља политичку делатност на новим принципима. Наиме, млади официри на челу са Чавезом су формирали легалну политичу партију „Покрет V републике“. Име је указивало колико је режима било у Венецуели од смрти Боливара 1830. године (укупно четири), а сви су били антинародни – олигархијски. Потом Чавез одлази на Кубу и формира идеолошку платформу нове партије под утицајем Аргентинца Норберта Сесола, који му је указао на идеје либијског лидера, покојног Гадафија, које су садржавале доста елемената марксизма.
За кратко време официри су створили масовну партију савременог типа. На изборима су освојили друго место, одмах иза Социјалдемократске партије. Чавез је потом победио на председничким изборима, освојивши 56,5 одсто гласова бирача. Тако је легитимним путем ушао у председнички дворац Мирафлорес. Потом је и прогласио Боливарску (социјалистичку) Републику Венецуелу.

ЛИДЕР ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ Ослањајуће се на природна богаства државе, пре свега у нафти, коју је национализовао успео је да побољша стандард становника Венецуеле, да их описмени, изгради болнице, школе, универзитете. Чавез је, такође, изменио спољно-политички курс земље, што јој је омогућило да постане регионални лидер у борби против дивљег капитализма маскираног у неолиберализам, те је постао и најпопуларнији политичар у Јужној Америци. Због критике политике САД-а, ММФ и Светске трговинске организације дошао је у сукоб са западним центрима политичке, војне и економске моћи. Због тога су САД више пута организовале војни пуч против Чавеза (на пример и 12. априла 2002. године), када су га и ухапсили побуњени генерали, али је народ устао у одбрану председника, опколио пучисте и ови су морали да га пусте. У медијима су сe појављивале информације да САД покушавају да ликвидарају Чавеза другим средствима.
Социјалистички покрет, захваљујући Венецуели и лидерима Кубе, шири се Јужном Америком, па је Чавез 2006. године формирао „Осу добра“ (Венецуела, Куба, Боливија) насупрот „Осе зла“ коју представљају САД. Ове државе су се зближиле и нису имале само антиамеричку и антиимпериајлистичку реторику, већ су реално сарађивале у области економије, чиме су подизале национални бруто доходак, односно богатство и стандард становништва својих држава.
Западни медији нису пренели до момента писања овог чланка изјаве саучешћа неког званичника народу и влади Венецуеле, већ су одмах прешли на тему избора, јер их интерсује ко ће бити нови председник Венецуеле. У првим анализама, како јавља „Ројтерс“, сматра се да ће се за место председника борити вршилац дужности председника Николас Мадуро (западни медији са злобом наводе да је овај политичар радио као возач аутобуса, а потом је био синдикални активиста), и прозападни кандидат са капиталистичким пореклом Енрике Каприлес, правник и губернатор друге по броју становника покрајине у Венецуели. Према Уставу Венецуле избори за председника морају се одржати у следећих 30 дана.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.