Салих Селимовић – Поруке из заветне земље! (други део)

Разговарала Биљана Живковић

Велику пажњу у свом научном раду посветили сте изучавању култа Светог Саве, пре свега односу муслимана према највећем српском светитељу кроз векове.
Бавећи се теренским истраживањима у вези порекла и исламизације на Сјеничко-пештерској висоравни и Полимљу, као и у целој Старој Рашкој, забележио сам у сусретима са некима од најстаријих муслимана, и мушкараца, али жена посебно, занимљива казивања везана за народну традицију. Дали су ми оно „шлагворт“ да се више заинтересујем за култ Св. Саве код муслиманске популације. Био сам изненађен њиховим одговорима! Наводим само неке примере: у разговору са Алијом Тарићем из сјеничког села Кладнице, који је тада имао 94 године (умро у 98, 1990. године). Поставио сам му, између осталих и следеће питање: „Амиџа, зашто често помињеш Савиндан за одредницу у вези неког догађаја као за Савиндан, по Савиндану. Одговорио је кратко: „Ово је заветна земља“. У селу Папиће на Пештерској висоравни најстарија жена Зада Папић, која је тада имала 98, а умрла је 1996, у 108. години, такође ми је дала интересантан одговор. Рекао сам јој да су ми причали да се за Савиндан у многим муслиманским кућама спрема посебно јело, па ме интересује зашто то муслиманке раде. „То јело је масеница, а тако је радила и моја мајка и моја бијача (баба). Рекла ми је „да за Савицу мора спремити масеницу!“ Осим ових примера из новијег времена мора се рећи да су муслимани пријепољског краја, Полимља, па и из најудаљенијих крајева долазили на гроб Светог Саве у манастиру Милешеви тражећи утјехе и лијека. Доносили су дарове и штитили манастир Милешеву као своју светињу, јер је ту почивало тело светитеља У то време утисак је да је Св. Сава општенародни светац. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин Синан-паша наредио спаљивање моштију Светог Саве на Врачару код Београда 1594. желећи да се домаћи муслимани и тадашњи Турци одврате од манастира Милешеве. Да заувек забораве култ Св. Саве. У томе није успео већ је, напротив, тим својим варварским гестом постигао контраефекат. Доскора на планини Јадовнику на Савину воду ишле су муслиманке, нероткиње, верујући да ће пијући воду остати трудне. Ниједан муслиман у том крају неће напојити стоку на Савиној води, нити ће јој дозволити да приђе води!

[restrictedarea]

Турци спаљивањем моштију највећег српског светитеља нису постигли свој циљ, напротив!
Патријарх српски Пајсије је био савременик тешке несреће која је погодила Милешеву. То је било спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1594. Наредбу да се оскрнави гроб светитеља Саве и његове мошти однесу из манастира издао је Арнаутин Синан-паша. Ту наредбу је спровео Мехмед Огуз-бег 27. априла 1594. Према патријарховом казивању суровог Синан-пашу је обавестио неки феудалац да се Турци, у ствари, домаћи муслимани, крсте и верују у свеца Саву. Историчари имају различита мишљења о правом разлогу спаљивања моштију Светог Саве. Ипак, може се рећи да је сигурно било више разлога за један такав варварски чин. Била је велика снага и кохезиона веза култа Светог Саве и муслимана и православних Срба у Старој Рашкој. Турци су у почетку мислили да је манастир Милешева само ђаурска ћаба. Међутим, није било баш тако, јер су у Милешеву на ходочашће долазили масовно домаћи муслимани, католици, па чак и Јевреји. Али, без обзира на разлоге спаљивања, показало се да није био умањен култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ Светог Саве бди над Милешевом и њеном судбином. Синан-паша није постигао ништа. Спалило је Савино тело, али не и дух. Савин култ се управо после тога почео све више ширити у све крајеве где су живели Срби. И у 17. веку муслимани, тадашњи Турци, и даље су посећивали манастир Милешеву тражећи лека и мира, и богато га даривали. Поново су падале оптужбе од присталица казуистичког догматизма у исламу, што би ми данас рекли ригидног ислама, да калуђери Милешеве крсте Турке. Дух трпељивости муслимана и хришћана је сигурно и даље постојао и због заједничког култа Светог Саве. Због тога је босански везир Сејди Ахмед-паша 1658. похарао Милешеву. Похапсио је и мучио монахе под оптужбом да крсте Турке, док је успео да изнуди од манастира 4. 000 дуката. Манастиру су дали толики новац домаћи муслимани, али је манастир морао да да своју земљу у залог. То је Милешеву довело у велику беду. Ипак, манастир се убрзо опоравио после смене Сејди Ахмед-паше. Заједнички култ Светог Саве се није могао ничим уништити. Свугде су се појављивали и топоними са Савиним именом.

Какав је Ваш коментар: коме одговара подгревање муслиманско-православне неслоге, народа истог порекла, исте крви, истог језика, писма?
На унутрашњем плану подгревање неслоге, сукоба и неразумевања између муслимана и православаца одговара политичарима и верским вођама који на томе граде каријеру. Када им затреба, они прогласе „опасност“ или „угроженост“ вере, наводно и нације, од друге вере и нације. У то се обавезно укључују електронски и писани медији чији је учинак велики, ако не и највећи. То одговара деструктивним, криминалу и злочинима склоним елементима, који могу да дођу до изражаја само у смутно и ратно време, како код муслимана, тако и код православаца. Они се тада појављују као „браниоци и заштитници“ вере који су спремни и да ратују, иако апсолутно највећи број њих никада није ни ушао у цркву и џамију, нити знају шта је то вера и веровање. Тада се њима указује прилика да пљачкају, руше, пале, убијају. Оваква деловања наносе тешко поправљиве или непоправљиве штете и сопственом народу. Много времена и рада умних и честитих људи је потребно, да се такве појаве амортизују, уклоне, мада се тешко заборављају. Та несрећна неслога одговара нашим старим и новим непријатељима. Освајачи и окупатори наших земаља Османлијска империја, Хабзбуршка монархија, па и Немачка, су се и те како служили оном универзалном Divide et Impera. То нам данас чине ЕУ и САД. Мислим да би и Српска православна црква и Исламска заједница морале у интересу већине својих верника много више да раде на међуверској толеранцији и сарадњи. Национални и државни интереси требало би за све да су исти. И СПЦ и ИЗ као институције морале би да много више контактирају и тако амортизују лоше политичке потезе неодговорних појединаца и са једне и са друге стране, а и неких публициста и квазиисторичара. Мислим да би држава на основу свог уставноправног система требало да буде ригорознија и доследнија у санкционисању оних који истрајавају у тровању српскомуслиманских односа, што има за последицу политичку и озбиљну друштвену нестабилност, па и сваковрсну несигурност!

Како да се превазиђе српско-муслиманска непомирљивост?
На ово питање је тешко дати оптимистички одговор, јер и ми сами тој неслози доприносимо из личних, групних или партијских интереса. Од средњег века имали смо увек неку туђу државу коју нисмо могли да волимо. Када смо поново створили своју државу тешко се навикавамо да је поштујемо кроз уважавање и доследно спровођење закона и правила заједничког живота. Међу нама и у обичном, а не само у политичком животу, има много ароганције, нетрпељивости, искључивости. Све то је плодно тло за деструктивно деловање изнутра на слабљењу целог државног устројства, друштвеног понашања у смислу уважавања разлика и посебних интереса. Верски фактор је увек погодан за непријатељско деловање, како изнутра, тако и извана. У последње време приметна је политизација у раду верских институција. Сигурно ни то није без ментора са стране. Балкан, тај олујни ћошак Европе и буре барута које је увек спремно да експлодира, од памтивека је због свог геостратешког положаја на удару великих сила. Ни данас се није ништа променило. Ко је био господар Балкана, био је или је могао постати господарем Блиског истока, Црноморског басена, Кавказа, света. Велики имају само једно правило: „Или се склони или се поклони“. Имам утисак да се источно питање још није дефинитивно решило, а очигледно је да се још спроводи и познати Drang nach Osten. Ипак да се послужим оном чувеном Пашићевом: „Нема нам спаса, али нећемо пропасти.“

Муслимански народ преиначује свој матерњи српски језик у бошњачки, по девети пут у историји мењају име! Од чега то беже?
Чињеница је да муслимани и даље лутају у својој националној идентификацији. То лутање и толико пута мењање националног имена постало је трагикомично. У томе се и показује сва трагедија муслимана на нашим просторима. Трагање за сопственим идентитетом постало је предмет разноразних манипулација заједничких непријатеља. Ти наши душмани, о којима је већ било речи, дозвољавали су да се муслимани изјашњавају како год хоће, само не могу да буду Срби! Иако су муслимани српског порекла, говоре и пишу српским језиком и писмом. На сабору у Сарајеву 1993. муслиманска верска, политичка и интелектуална елита се определила, по трећи пут, да муслимани буду Бошњаци. У том циљу било је потребно да имају и свој матерњи језик, па су га назвали босански, бошњачки. Без обзира на то како се он звао и лаицима је јасно да је то српски језик! Синтетичке нације и језици су плод актуелне политичке глобалистичке активности, односно одлуке, а не један дугорочан друштвено-историјски процес који је неопходан за стварање националног колективитета и идентитета.

Када су Селимовићи – Ваши преци прихватили ислам?
Још као дете слушао сам разговоре мог оца са пријатељима и комшијама о много чему. Једном приликом су причали о својим старинама. Запамтио сам да је отац говорио да смо ми Селимовићи из Херцеговине и да смо прешли у ислам веома давно. Један од комшија, мислим да се презивао Туралић, приупитао је мог оца да ли зна како су се презивали пре примања ислама, а отац је одговорио да су се презивали Вујовићи. На основу тих оскудних сазнања из детињства касније сам успео да утврдим да се тај мој далеки предак Селим исламизирао негде у првој половини 17. века. Вујовићи, потоњи Селимовићи, живели су у једном селу између Билеће и Требиња. Тамошњи Вујовићи су славили Светог Арханђела. Као турске спахије и официри расељавали су се Вујовићи по Херцеговини и Босни.

Биографија

Проф. историје Салих Селимовић рођен је у Тешњу, БиХ. Студије је завршио у Сарајеву, а изучавањем историје бави се више од четири деценије. Уже подручје његовог интересовања јесу теме порекла муслимана на Балкану, исламизација, демографски и миграциони процеси у Србији, на Сјеничко-пештерској висоравни и у Старој Рашкој. Селимовић редовно учествује на научним скуповима у земљи и иностранству. Стални је сарадник више научних институција, аутор значајних студија које су преведене на више светских језика. До сада је објавио више од 70 научних радова који су публиковани у научним зборницима, публикацијама историјских музеја и архива у Србији и Црној Гори… Аутор је студија и књига „Сјеница“ и „Кладница“… један од аутора веома обимног дела, антропогеографске студије „Сјенички крај“. Селимовићева књига „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“ оцењује се као „историографски драгуљ“.

[/restrictedarea]