Путевима предака марширају „Младотурци“

Пише Зоран Милошевић

Како се Турска после много година враћа на Балкан и не скривајући своје империјалне намере, демонстрирајући их чак брутално јасно

Министарство омладине и спорта Турске реализује невероватан, у новијој историји, пројекат. У оквиру тематских летњих школа (кампова), а у пројекту „Школе лидерства за младе“, који су почели од лета 2012. године, започиње потпројекат „Путевима предака“. Како истиче турски новинар Чагери Ерхан за лист „Turkiye gazetesi“, полазници су одабрани студенти, који су прошли одређене тестове и „имају психолошке особине вођа“. На летњим школама уче различите предмете: међународне односе, геополитику, историју, политикологију, књижевност, право, и учествују у различитим играма и забавама. Око 3.000 одабраних студената из целе Турске, укључујући и питомце војних академија, укључено је у овај пројекат.

ШКОЛОВАЊЕ УПРАВЉАЧКЕ ЕЛИТЕ Министар омладине и спорта Републике Турске Суат Килич, главни је организатор ове необичне школе за будуће турске политичаре, док су финансијска средства обезбедили држава Турска, те САД и Велика Британија. У пројекат „Путевима предака“ нису укључени сви полазници, већ само најбољи кандидати прошлогодишње летње школе. Ове курсисте упућују на Балкан (осам држава) у веома важну мисију: да се упознају са турском историјом на Балкану. Постоји мишљење у самој Турској да су то у ствари будући политичари и војници, који ће управљати овим деловима обновљене Османске империје. Да је ово мишљење исправно сведочи податак, који је објавила академик Јелена Гускова у чланку за јерменски портал www.armtoday.info, да су „питомци турских војних академија, дакле будући официри, почели са учењем српског и албанског језика, јер према НАТО плановима, када Србија уђе у ову војну организацију, Србима и Албанацима командоваће турски официри. У другој фази процес ће добити обрнут смер – Срби и Албанци ће учити турски као језик неоосманске империје.“
Омладина у Турској већ у основној школи почиње да учи историју османлијских освајања држава на Балкану и у Централној Европи, и њихово претварање у домовину Турака. Међутим, мало је ко од савремених Турака (из Турске) имао могућност да види ове старе „турске земље“, и прође местима која се описују у књигама и уџбеницима или спомињу на часовима у школама.
Географија, историја и међународни односи требало би да буду неодвојиви део образовног система, јер топоним Сремски Карловци већина Турака зна по Карловачком миру. Буда – симбол великих победа Османлија над Хабзбурзима, Марица, Варна, Мохач – историјска су места где је Мехмед II Освајач разбио крсташку војску. На Косову је „погинуо Мурат I за праву веру смрћу мученика“, истиче Ерхан. Никопоа асоцира на победе Бајазита I, који је због својих оригиналних војних нападачких акција добио надимак „Муња“. У Салоники се родио Мустафа Кемал Ататурк, оснивач савремене Турске. Одбрана тврђаве Канже постала је симбол јединства, храбрости и генијалности Османлија, док је битка код Естергома оставила дубок траг туге у свести Турака. Но, нико од младих из Турске није видео ова места, нико не зна где су она и како „на самом терену“ изгледају.
Оно што је интересантно, истичу турски руководиоци пројекта „Путевима предака на Балкану“, та места нису далеко од Цариграда – највише 500 километара од центра овог некада главног града славне Византије, а сада окупираног од Турске, док је сам Балкан и мање – око 100 километара. Сва та места некада су била у саставу Османске империје, са поносом истиче Ерхан.

[restrictedarea]

 

ГРЕШКА У СИСТЕМУ Пропагатори идеје о упознавању предела који су некада били под окупацијом Османлија истичу да је турски школски систем направио велику грешку раздвојивши историју од географије. Механичко учење географских назива, без истицања историјског значаја, у већини случајева је доводило до равнодушног показивања места на карти, што се после окончања школовања заборави. У таквој атмосфери школовања и под утицајем доминантне западне културе, турска омладина страсно жели да види Париз, Њујорк, Токио или Лондон, а нико не мисли о посети градова „Румелије“ (турски назив за територију Балкана и дела Централне Европе која је улазила у састав Османске империје), о којима се доста говори на свим нивоима школовања. Зато их је потребно преваспитати и усмерити на Балкан.
Раздвајање географије и историје – према овом виђењу – суштински је негативно утицало на формирање представа о свету и региону код турске омладине, као и представе о улози Турске. За већину младих у Турској, укључујући и студенте, Скопље, које изузетно подсећа на турску културу и начин живота, удаљеније је од Берлина. Турска омладина не зна да има још Турака, односно потурица на Балкану – од Тетова до Александрополиса, од Пазарџика до Пловдива. Уз овакво школовање омладина у Турској не разуме ни садашњу тежњу Турске да обнови свој утицај на Балкану. Омладина углавном мисли да се појам „Османлијски свет“ односи на прошлост, и не могу да схвате да данашња Турска има могућности да се Балкану наметне као лидер и реши многа питања на Балкану, наравно у своју корист и корист њених балканских савезника.
Када се све ово зна, онда важност пројекта „Путевима предака на Балкану“ или, како га медији називају, „Балкански воз“, инициран од турског Министарства омладине и спорта, очигледна је, истиче Чагери Ерхан. Овај пројект има „позитивну улогу у нашем систему образовања као средство продубљивања знања и схватања савременог система међународних односа“. Но, оно што је интересантно јесте констатација једног анонимног турског чиновника из турског Министарства омладине и спорта да омладинци који „купе карту за балкански воз, не купују само карту за обично екскурзионо путовање, већ место у будућој политичкој хијерахији и реорганизацији Балкана“.
Но, поменути пројекат није једини. Пошто српски медији углавном прећуткују турску активност, као и активност домаћих политичара у зближавању са овом земљом, потребно је указати на сазнања Рускиње Јелене Гускове (иначе српског академика), која је изнела за портал www.armtoday.info. Коментаришући неоосмански пројекат на Балкану Гускова каже: „Скоро цели век Турска се није мешала у догађаје на Балкану, јер је њено присуство асоцирало на петстогодишње ропство, које је значило муку за српски, бугарски и друге народе на Балкану. Међутим, Турска се после много година враћа на Балкан.“ Прецизније, „од распада Југославије Турци почињу да се намећу Балкану као политички центар и истичу да су они били носиоци универзалних вредности“, да су „сачували Српску православну цркву, културу, традицију, нису асимиловали Србе и Македонце, а обнова турске власти на Балкану постала је омиљена тема турских научника и политичара“, истиче Гускова. Министар спољних послова Турске Ахмет Давутоглу је 2010. године у Сарајеву отворено почео да говори „о османској окупацији Босне као о историји коју би требало обновити“. Министар Давут-
оглу није остао на речима; после тога је предузео низ активности и организовао да Балкан посете бројни турски политичари са републичког и локалног нивоа, како би успоставили контакте са локалном елитом. Од 2009. године Турска поспешује путовања својих званичника у државе Балкана: Албанију, Црну Гору, Румунију, Бугарску, Србију, Босну и Херцеговину, Македонију и, наравно, окупирани Космет. Турска је предузела и још један важан корак – укидање виза за грађане низа балканских држава, како би несметано могли да путују у Турску. Потом је уследило нуђење „добрих услуга“ и упад у сферу економије и привреде балканских држава, наравно уз сарадњу корумпиране домаће „елите“. Директорка једне државне установе у Бањалуци потписнику ових редова је изнела податак да „нема мира од Турака, који теже да се на све начине увуку у Републику Српску. Стално долазе и нуде новац, разне донације и сарадњу. Све хоће, само да потпишемо Уговор о сарадњи. Једва сам успела да се одбраним“.
Ипак, захваљујући балканској псеудоелити Турска остварује своје планове: од 2003. до 2010. године закључени су споразуми о слободној трговини са балканским државама. Турске фирме граде путеве по Албанији, фабрике у Македонији, аеродром у Приштини, а спроводе се и економски форуми са Румунијом, Косметом, Албанијом, Црном Гором и Босном и Херцеговином. Турска је и у Србији успела да се економски укорени захваљујући градоначелнику Београда Драгану Ђиласу („Бус Плус“ и други пројекти). Турска активно ради са балканским „елитама“ и организује на својој територији расправе о решавању политичких и других питања у Европи и Азији, при чему истиче да исламски карактер Турске не спречава да се говори о „братским односима са свим балканским народима“, а за Давутоглуа су Турци заједно са Босанцима, Србима и Хрватима „део исте чорбе“.
Турска се намеће и као војни лидер на Балкану, пре свега преко држава које стреме у НАТО, пружајући подршку (финансијску и стручну) обуци и реорганизацији локалних армија по стандардима НАТО-а. У том смислу честе посете турских генерала, па и начелника Генералштаба Турске Илкера Башбуга Србији, БиХ и Албанији представљају део исте стратегије.
И на пољу науке Турска активно дела. Од 2009. године (састанак се догодио у Скопљу), под покровитељством Анкаре пишу се заједнички уџбеници историје за Турску, Македонију, Албанију и Босну и Херцеговину, са амбицијом да се то прошири на цели регион, односно подручје бивше Османске империје. Такође, започет је и пројекат размене студената. Истамбулски универзитет „Ајдин“, који у свом саставу има 14 факултета и 17.000 студената заинтересован је да у Подгорици отвори универзитет (обећање Мила Ђукановића Турци наравно имају) за све студенте Балкана, који би омогућио студентима да уче по турским програмима. Циљ је да ови студенти буду кадровска база за делатност турских фирми на Балкану, као и да повезују Турску и народе Балкана у економском, политичком и културном смислу.

АМЕРИЧКИ НАЛОГ Отварају се турске ТВ станице на румунском, албанском и српском језику, а отворен је и заједнички (балкански) Научноистраживачки институт за турколошка истраживања у Призрену, са задатком да отвара простор за организацију балканских форума под турским покровитељством, као и организацију међународних балканских научних и политичких конференција. Присуство Турске муслимани на Балкану су са одушевљен поздравили, али део елите се и хлади. Јер, после посете турског министра спољних послова Давутоглуа са свитом привредника Сарајеву, где су домаћим муслиманима уместо индустријализације и улагања у индустрију понудили да буду узгајивачи коза, све се преокренуло. Сарајлије су Турску понуду доживеле као увреду. Турци су направили грешку, јер не познају менталитет Сарајлија, који садржи високу дозу нарцизма и препотенције. Они би да буду господари, а не турски козари.
Интересантно је да православни политичари, изузимајући Милорада Додика, председника Републике Српске, углавном ћуте и покоравају се наређењу САД-а да сарађују са Турцима. Додик је оценио да намере Анкаре нису добронамерне, и подсетио да су они 500 година овде уништавали наше национално достојанство и спроводили геноцид над Србима.
Ипак, Турци се не осврћу много на прилично усамљеног Додика, о чему сведочи и став редакције турског листа „Yeni Safak“, која је почетком марта ове године у уводном чланку изнела став да је за Турску и Балкан будућност у османском обрасцу, те предвиђа: „У наредних 50 година ми ћемо се наћи пред сасвим другачијим светом. Државе-нације су иживљене, и глобализација у америчкој верзији омогућава да се некадашње османско империјално искуство појави ‚као светла будућност‘.“ Пут ка „неоосманској светлој будућности“, истиче Мехмет Озкан у другом чланку за исти лист („Yeni Safak“), има само један проблем: негативне емоције становника на спомен речи Турци и Турска, као и осећање кривице код Турака за догађаје током окупације Балкана од стране Османлија“. Ово друго се у Турској успешно разбија развијањем става да су балкански народи криви за „геноцид над Турцима током Првог светског рата“, те да је обавеза Турака да се врате на Балкан. Но, пројекти које Турска, уз помоћ САД-а и Велике Британије, остварује на Балкану, требало би да те емотивне препреке балканских народа према Турцима у потпуности разбију. Посебну улогу у том пројекту имају телевизијске станице, које су добиле право да врло повољно, скоро бесплатно, емитују турске серије, а које имају за циљ да поправе углед Турака и Турске у очима балканског становништва, и потру негативне емоције према новим Османлијама. Јер, показало се у пракси, САД и Велика Британија су помогли турским политичарима да сломе већи део политичке елите балканских народа, али обичан народ са својом самосвешћу и сећањем на турске злочине још пружа отпор овим турским и америчким плановима. Зато су и пуштене турске серије; да промене емоције народа, да почну сажаљевати и потом волети Турке. На срећу, има и обичног света који не гледа телевизију, па ни турске серије. Можда је у њима клица отпора и слободарства. Ко зна?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *