Проклете паре, шпијунажа и видео траке

Пише Маријана Милосављевић

Хоће ли генералу Момчилу Перишићу, пошто је ослобођен пред Хашким трибуналом, у Београду бити суђено због шпијунаже у корист САД-a?

Џонатан Полард, аналитичар у америчкој војсци, осуђен је 1987. године на доживотну робију због одавања поверљивих информација Израелу 1984. и 1985. године; подаци којима је Полард располагао највише су се односили на прилике у арапском свету. Због доброг владања могао би да буде ослобођен тек у новембру 2015. године.
Израел је досад у више наврата од Беле куће тражио да Поларда ослободи и раније. У међувремену, 1995. године одобрио му је израелско држављанство, он је у тој земљи стекао статус националног јунака, трг у Јерусалиму надомак премијерске резиденције, некада Париски, понео је име Трг – слобода за Џонатана Поларда, његовим именом названо је и једно од насеља у арапском делу Јерусалима, а судбина овог шпијуна инспирисала је Французе да на основу његове биографије сниме филм „Патриота“. Ипак, Америка је остала неумољива. Некадашњи председник САД-a Бил Клинтон је у својим мемоарима написао да је био склон томе да помилује Поларда, али је превладала чињеница да је он, као цивилно лице у морнарици, шпијунирао за новац, а не из уверења, и да због тога годинама не показује кајање. Није му помогло ни то што је америчке тајне издавао савезнику, а не америчким непријатељима, нити што потиче из угледне јеврејске породице – студирао је на „Стенфорду“, а отац му је познати микробиолог.
Последњи пут Бела кућа је потврдила да је почетком 2011. године добила писмо од израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, у коjeм он од Барака Обаме тражи помиловање Поларда („Драги председниче, у име израелског народа, окрећем се Вама и тражим помиловање за Џонатана Поларда“) и додала да ће случај бити размотрен. Позитиван одговор до данас није стигао.

[restrictedarea]

 

СПИНОВАЊЕ ШПИЈУНАЖЕ Поучна америчка казна Џонатану Поларду остала би њихов (америчко-израелски) проблем, који с нама нема много везе, да се ових дана у Србију, победоносно из Хага, није вратио генерал Момчило Перишић. Поставља се питање може ли, од издаја већ изнурена Србија, да се обрачуна са макар једним случајем шпијунаже против Србије, за које тужилаштво, како се у оно време хвалило, располаже релевантним доказима? Познато је, наиме, да дела за шпијунажу никад не застаревају.
Да ће Перишић морати да одговара на оптужбе старе 11 година потврдила је Ивана Рамић, портпарол Првог основног суда у Београду. Услови за то ће се стећи чим од Трибунала стигне званичан допис о његовој ослобађајућој пресуди.
Али, шта је издаја мале земље, и шпијунажа за највећу светску силу, данас у Србији?
Целокупна ДОС-овска влада је те 2002. године, када се средином марта отворила „афера Перишић“, више веровала Американцима него сопственој војсци која је тврдила да има необориве доказе да је пензионисани генерал и актуелни потпредседник владе продавао информације америчкој ЦИА-и. Одмах је почело и медијско спиновање, са „аргументима“ да су Американци ионако већ снимили све што их овде занима, да ионако „прислушкују све живо“, уз питања да ли ће хапсити сваког ко се сретне са било којим странцем, и ишчуђавања на тему шта то данас у Србији уопште и може да буде војна тајна… Бука је била неподношљива, уз пребацивање одговорности са „оних које је народ изабрао“ на „отуђени центар моћи“, тј. тадашњу Војску Југославије. Многи аналитичари тада су тврдили да је „афера Перишић“ више потресла владу од хапшења Слободана Милошевића.
Душан Михајловић, министар унутрашњих послова Србије у време Перишићевог хапшења, у једном каснијем интервјуу понајбоље је сабрао ове реакције и стање свести: „Апсурд је био да је потпредседник српске владе, генерал Перишић, оптужен за шпијунажу у корист америчке службе, тј. у корист оних који су нам постали нови савезници и стратешки партнери… Нико од нас, па ни генерал Перишић, није имао шта да ода Американцима. Касније ће се испоставити да је права мета политичког шпијунског случаја био сам премијер Зоран Ђинђић, а потом Душан Михајловић, министар унутрашњих послова. И да је ова афера била у функцији рушења и компромитовања Владе Републике Србије. Али, како ‚чувари‘ државе коју немамо, управо због њих, нису могли да документују и премијерову ‚шпијунажу‘, жртва је испао наивни генерал. Истина, за то је сам крив, јер је себи дозволио, из заиста потпуно неразумљивих разлога, да се са легалним представником ЦИА и америчким дипломатом састаје по изнајмљеним становима и крчмама на Ибарској магистрали, и да прими ‚помоћ‘ од стране службе. То је онемогућило његову одбрану и политичку заштиту. Проклете паре.“

БОМБА СА ИБАРСКЕ Но, подсетимо се како је све почело. Тадашња атмосфера у друштву већ је била врела. Беснео је рат који ДОС водио против ДСС-а, и обрнуто. Брзином тајфуна јавношћу су протутњале афере „Ђинђић у Цанетовом авиону“, хапшење Слободана Милошевића (акцијом је, иначе, руководио страни оперативац), „афера прислушкивање“, „афера Гавриловић“, оснивање посебног посланичког клуба ДСС-а и излазак из владе, афера „Црвене беретке“, афера „Списак 362“, „афера Делимустафић“, рушење Драгана Маршићанина са места председника Скупштине Србије…
Иако се чинило да нам се после бомбардовања догодило све што је могло, вест да је 14. марта 2002. ухапшен херој последњег балканског рата Момчило Перишић, и то док је предавао и продавао војне тајне представнику ЦИА-е Џону Дејвиду Нејбору, одјекнула је као бомба. Спектакуларно хапшење одиграло се 12 километара од престонице, у мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали, а вест о томе објављена је дан после хапшења, 15. марта.
Генерал Перишић ухапшен је док је предавао строго поверљиве документе који, наводно, говоре о учешћу припадника ВЈ у ратним операцијама у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Документи су били оригинални, и носили су ознаку војне тајне. Агенција „Асошијетед прес“ цитирала је тада високог функционера у Савезној влади, који је изјавио да је Перишић ухапшен под сумњом за шпијунажу, односно за кривично дело из члана 128. Кривичног закона СРЈ, за које је запрећена казна затвора од најмање пет година.
Чланови владе чули су за хапшење свог колеге Перишића око 9.30 сати 15. марта. У том тренутку премијер Зоран Ђинђић разговарао је са америчким амбасадором Вилијамом Монтгомеријем о проблемима локалне самоуправе. Обојица су касније изјавили да, у том тренутку, још ништа нису знали о догађају. Када је сазнао, Монтгомери је рекао да је хапшење Нејбора напад на Америку. Министарству спољних послова уложио је изузетно оштар протест, а хапшење Нејбора и Перишића оценио је као, ни мање, ни више, него напад Воjске Југославије на САД, ДОС и овдашњи демократски поредак. Горан Свилановић, тадашњи министар спољних послова, исте вечери се и формално извинио Монтгомерију због привођења и задржавања члана његове амбасаде.
Два дана касније, међутим, дошло је на ред емитовање чувеног доказног филма у режији КОС-а. У недељу, 17. марта, премијера је одржана у Палати федерације у 21 час. Филм је разоткрио период од најмање пет месеци. У граду је освануо графит „Доле ДОС, живео КОС“.
Војна безбедност снимила је Перишића на више од 100 сати материјала. Видео се и чуо како описује политичке профиле појединаца из ДОС-а и опозиције, како предаје извесна документа свом саговорнику, и на крају за то добија доларе уз потпис на признаници. Упитан шта му је Перишић после свега рекао, Зоран Ђинђић је одговорио: „Рекао ми је да сакупља све о војсци јер га то занима, да има пуну фиоку тога, али да то не даје никоме, а нарочито не странцима. Рекао је да је ово намештаљка.“
Филм је, ипак, деловао отрежњујуће на присутне. Тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница сутрадан је одржао конференцију за новинаре, случај је назвао „шпијунском афером неслућених размера која потреса државу“, и додао да је „опасна теза да је брига о безбедности земље параноја. Држава не може бити на продају, и излазак земље из изолације не значи да држава престаје да буде држава.“ Истакао је и да не зна за случај да органи безбедности обавештавају јавност о свом оперативном раду, додајући додуше да је незадовољан што није испоштована Бечка конвенција о дипломатским односима: „Нажалост, у овој ситуацији непотребно је и неодговорно укључено име страног дипломате са којим је Перишић био у контакту. То је урађено погрешно и ја бих највише волео да се није саопштило ни име тог дипломате, нити земље из које је.“
Сутрадан се и премијер Зоран Ђинђић појавио пред седмом силом. „Затражио сам од Перишића оставку, да би се његова одговорност утврдила у правосудном поступку и истовремено, да цео случај не оптерећује Владу Србије“, рекао је Ђинђић на конференцији за новинаре. Обавестио је, истовремено, јавност да влада захтева смену начелника Службе војне безбедности Аце Томића, и покретање контроле рада те службе.
Истог дана (19. марта), али мало касније, Момчило Перишић поднео је оставку на место потпредседника владе задуженог за безбедност. Одбио је да одговара на питања новинара.

ИМУНИТЕТ И ПРАВДАЊЕ Војни тужилац у Београду подигао је 7. новембра 2002. оптужницу против Перишића за кривично дело шпијунаже, потпуковника Миодрага Секулића за кривично дело одавања војне тајне, и Владана Влајковића за исто дело учињено помагањем.
Убрзо, такође у новембру, стигла је најава председника тадашњег Војног суда у Београду, пуковника Ђорђа Трифуновића: „Главни претрес против Перишића, Секуловића и Влајковића, које војни тужилац терети за шпијунажу у корист САД-а, биће одржан 24. децембра 2002. у Војном суду у Београду. Уколико војни тужилац до овог датума не прибави сагласност Савезне скупштине да се Перишићу, савезном посланику, укине посланички имунитет, Војни суд ће морати да одбаци оптужницу. Тужиоцу у том случају остаје да захтева понављање поступка када Скупштина посланику Перишићу укине имунитет, односно да чека да се Скупштина распусти или да Перишић изгуби мандат по другом основу.“
Перишић се заиста и позвао на посланички имунитет, правдајући се да се војно правосуђе налази под утицајем одређених политичких субјеката.
Правдао се и у интервјуу „НИН“-у, почетком 2004. године: „Конструктори шпијунске афере су познати. Неки од њих су оптужени за саучесништво у покушају убиства Вука Драшковића на Ибарској магистрали, а други за саучесништво у убиству Зорана Ђинђића. То се догодило на дан када су велики државници потписали нестанак СРЈ. Терете ме судови који сада више не постоје. Та фарса је имала за циљ да преко мене дискредитује владу. Нејбору нисам ништа предао. СРЈ се њему извинила, а мене прогања.“ На констатацију да се баш и не чини да једва чека да суђење почне, да докаже своју невиност, рекао је: „У почетку сам, желећи да помогнем, хтео да се одрекнем имунитета. Већ у истражном поступку постало је јасно да се све ово организује по налогу неких политичких фактора. Присиљен сам да се позовем на имунитет.“
Посланички мандат престао му је 5. марта 2004, а војно тужилаштво је 15. августа затражило ново покретање поступка против њега. Када је, 5. јануара 2005. године, укинут Војни суд у Београду, предмет је прешао у надлежност војног одељења Окружног суда у Београду. А Перишић је постао хашки оптуженик. Сада се, ослобођен пред Хашким трибуналом, вратио у Београд. Хоће ли српско правосуђе заиста, као што најављује, наставити процес који против њега води због шпијунаже?

Душан Михајловић о својим пријатељима Нејбору и Перишићу

„Ко је Џон Дејвид Нејбор? Реч је о првом званично акредитованом представнику ЦИА у Београду, који је и званично представљен свим структурама које се баве безбедношћу у земљи. Изванредно говори српски и добро познаје српске и регионалне прилике, нашу културу и историју. Имајући у виду оријентацију ДОС-а, ‘Партнерство за мир’ и европске и евроатлантске оријентације, тражили смо безбедносну и обавештајну сарадњу са Западом. Џон Нејбор је био званично задужен за ту сарадњу… Трудио сам се да МУП отворимо не само за домаћу већ и за страну јавност, јер смо сматрали да немамо шта да кријемо, тако да је Нејбор био чест гост на вежбама, прославама, манифестацијама наше полиције, укључујући стручне семинаре које смо имали, као и саветовање у Врњачкој Бањи када смо претресали врло важна питања у вези са даљом реформом полиције и служби безбедности… Тражио сам и помоћ у обуци припадника и опремању службе… Могу да кажем да смо постали пријатељи и да је имао отворен приступ руководству службе и полиције… Због онога што је уследило у Београду никада није реализована обећана помоћ у обуци и опремању… Зато ми је вест о хапшењу ове двојице мојих пријатеља деловала невероватно… Просто сам био ошамућен. Знао сам за последице овог неразумног ‚патриотског’ акта…“
(Из интервјуа „Вечерњим новостима“, јула 2005. године)

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. A kada spijunira za neprijatelja,kakva je kazna.U ovom slucaju je sakriveno.Sud bi doneo smrtnu kaznu,dali bi je izvrsili ??.Ali bi bila nakon nekog vremena,pretvorena na dozivotnu.Kod nas ni jedno ni drugo,12 godina se stvaralo vestacko saveznistvo,da bi se narod okrenuo na drugu,zapadnu stranu,no narod to nece,pamti ko mu je neprijatelj.Zato,ne okolisimo,trebamo suditi izdajnicima,jer ih je pomilovao sud neprijatelja zbog saradnje.Ovo je losa poruka svetu,Srbi nisu izdajice svoga naroda.

  2. Perisic je rodjen 1944.g.u Kostunicima,kod Gornjeg Milanovca.
    Bio je potpredsednik u Vladi Zorana Djinjica,kada je uhapsen,zbog sumnje da je spijunirao u korist SAD,kada su uhapseni i diplomata SAD Dzon Dejvid Nejbor,ppuk.VJ Miodrag Sekulic i bivsi pripadnik VJ Vladimir Vlajkovic.
    Vojni sud je odbio optuznicu vojnog tuzilastva protiv Perisica,koja je podignuta 30.septembra 2002.g.,za spijunazu,jer se Perisic pozvao za imunitet saveznog poslanika…

    Ocigledno je,da je tada Perisic,uzivao i zastitu rezima Zorana Djindjica.

    Spanski mediji su tada preneli da je gen.Perisic,amerikancima dao kompromitujuce informacije protiv Slobodana Milosevica,u vezi rata u BiH i Hrvatskoj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *