Печат недеље

ПРОПАО ПОКУШАЈ СРАМОЋЕЊА

Овогодишња културна манифестација „Борина недеља“, са планираним богатим књижевним програмом, биће одржана у Врању од 23. до 29. марта. У претходне две године, због спора управе града Врања и Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, организоване су две упоредне „Борине недеље“, на крају којих су додељиване и две књижевне награде. Око узурпираног права на организацију те манифестације покренут је и судски поступак, о чијем окончању Мирослав Цера Михаиловић, дугогодишњи главни уредник Књижевне заједнице и програмски руководилац „Борине недеље“ за „Печат“ каже:
„Пресудом Апелационог суда потврђена је пресуда Вишег суда у Врању, којом се граду Врању забрањује организовање манифестације ‚Борина недеља‘ и додела награде ‚Борисав Станковић‘. Тиме је стављена тачка на највећи културни скандал у земљи и тачка на још једну диверзантску акцију јавности добро познате служинчади бивше власти. Пропао је, дакле, покушај срамоћења и сакаћења свега што афирмише националну културу и традицију, и осујећена још једна из арсенала погромашких акција из више него препознатљивих програма денацификације српског народа. Тиме што је потврђено да је Књижевна заједница ‚Борисав Станковић‘ једини легитимни организатор ове манифестације и да једино она може додељивати награду која носи име овог култног писца српске књижевности, сачувано је достојанство његовог дела и имена, али и достојанство књижевничке професије. Надам се да више никада и никоме убудуће неће пасти на памет слична сулуда идеја. Биће наде за нас све и док у судству има оних који не подлежу разним притисцима, оних храбрих који умеју да чувају достојанство своје професије.“ Овогодишњи добитник књижевне награде „Борисав Станковић“ је Драго Кекановић коме је одличје додељено за роман „Вепрово срце“ (СКЗ).

КОПАОНИК

Годинама се у зимским месецима на Копаонику окупља једна повелика група људи која тврдоглаво и лицемерно избегава да себе назове српском буржоазијом или српским капиталистима, што иначе по свему јесу и што не мора унапред и само по себи бити лоше. У тој отужној вишегодишњој скривалици они под фирмом предузетника или стручњака брину опште бриге и доносе и предлажу разне рецептуре за спас српске привреде и друштва. Разнородна дружина, јер класа нису, а ни имена немају, износи разне предлоге држави, а експерти су ту да их стручно-економски и тобоже теоријски артикулишу и обраде, и понуде држави као опште спасоносно решење и пут изласка из кризе. Медији су ту да то вишеструко умноже.
Уместо да јасно и отворено кажу шта је њима као капиталистима и буржоазији прави интерес, они упорно из године у годину брину туђе и опште бриге, и прикривају свој интерес и друштвени положај. У предаху између тешких брига за државу и народ, и у тренуцима тешке несанице они показују своје разне вештине у скијању, малом фудбалу, баскету, певању… Како би некада рекао друг Тито: „Знали смо се, Бога ти, и у рату нашалити“.
По старој доброј навици они увек имају захтеве од државе. Држава је некада сву друштвену имовину подржавила и онда је са и без закона приватизовала. Докопали су је се и они, и страни капиталисти. Много је оних који су као политички и партијски функционери прописивали правила игре у којима су онда постајали и активни себични играчи. А све тобоже да би доказали како је приватизација синоним за већу производњу и већу запосленост. У основи из тога је проистекла само максимилизација њихових профита или богатства. Из све снаге су заједно са државом и страним капиталом деиндустријализовали Србију. Данас са Копаоника покушавају да приволе државу да поново индустријализују Србију или тачније речено да им колико год може помогне да очувају оно што су некад од државе мање-више бесплатно стекли и што још увек ради.
Све дотле док ова шаролика скупина људи јасно не каже шта је њихов класни интерес и не именује себе одговарајућим именом неће им се, нити би им требало веровати. А то да су већ деценију и по уз власт или власт сама, знамо и без њихових Копаоничких сусрета који они још претенциозно зову „малим Давосом“.

[restrictedarea]

 

КИПАРСКО НЕ

Иако им прети банкрот и избацивање из еврозоне, кипарски парламент је (без иједног гласа против) одбио великодушну понуду ЕУ и Међународног монетарног фонда о десет милијарди евра позајмице, уз услов да Кипар сам прибави још 5,8 милијарди које ће – увођењем пореза на депозите у тамошњим банкама – отети од сопствених грађана.
И не само сопствених грађана – председник Русије Владимир Путин оштро се супротставио овој намери, зато што би намет за спасавање кипарских банака платила и Русија, чији држављани имају најмање 15,4 милијарди евра на рачунима на Кипру, уз још преко 30 милијарди (долара) банкарских и корпоративних улога из Русије на Кипру.
Кипарско решење, иако (засад) одбачено, разоткрило је праву, пљачкашку природу ЕУ и ММФ-а, који су предложеним моделом за обезбеђење свог кредита (дакле, не бесповратне помоћи) показали да им ни право власништва (над сопственим новцем), ни сва пратећа регулатива не значе баш ништа у односу на њихову потребу за (туђим) новцем, само ако из својих канцеларија у Бриселу и Вашингтону баце око на тај новац. Ово је утолико очигледније што је, у ишчекивању одлуке кипарског парламента, банкама било наложено да остану затворене током неколико дана, како грађани Кипра не би могли да подигну сопствени новац са својих рачуна и тако избегну опорезивање.
А додатна опасност надвила се и над читаву еврозону; економиста и нобеловац Пол Кругман рекао је да кипарско решење представља упозорење за грађане Шпаније, Италије и Грчке да би и сами ускоро могли да се нађу на удару истоветног решења, што би могло да изазове јуриш на банке у тим земљама, масовно повлачење новца са рачуна у (засад безбедне) сламарице, а тиме и колапс читавог банкарског система, па и саме еврозоне.

ЂУКАНОВИЋЕВА КЛЕВЕТА

Званична Србија још није званично одреаговала на скандалозну оптужбу премијера стране земље да је некадашњи премијер наше земље убио новинара у њиховој земљи.
Премијер Црне Горе Мило Ђукановић, наиме, говорећи „поводом 100 година Владе“ (говорио је заправо поводом 100 дана, али је направио тај лапсус), оптужио је Војислава Коштуницу, некадашњег премијера Србије и лидера ДСС-а, да стоји иза убиства власника и главног уредника подгоричког дневника „Дан“ Душка Јовановића. „Душка Јовановића је убио онај ко га је највише користио док је био жив. Тај човјек, који узгред, понекад зна и да запали понеку амбасаду велике државе у Београду, има једну гадну навику – а то је да када закључи да неко ко му вјерно служи док је жив, не може више послужити као мртав, онда га учини мртвим“, рекао је Ђукановић, и наставио са монструозним оптужбама: „Он је био послодавац и Јовановића и (Миодрага) Лекића, и то је био онај исти који носи политички кишобран за убиство Зорана Ђинђића, и онај који је својом политиком онемогућавао Србији да стане на европски пут, и то је онај који је својим деструкцијама пред Бриселом покушавао Црну Гору да омете на њеном европском путу.“
Војислав Коштуница није му остао дужан, напротив: „Ради се о једној скоро болесној потреби да ме ни мање, ни више него повеже са убиством Душка Јовановића. Нисам стручњак и не могу да објасним ту наопаку душевну склоност за лажним сведочењем и једном смишљеном подвалом (…) С друге стране, сам Ђукановић је својим растројеним наступом отворио следеће питање: шта га толико узнемирује у случају убиства новинара Јовановића, када је спреман на овај беспримеран начин да измишља и подмеће? Када сам већ приморан да реагујем, онда јавно саопштавам да су ми руке увек биле чисте, а савест потпуно мирна. Зато са најдубљим осећањем гнушања и презира реагујем на Ђукановићеве оптужбе. Пошто сам одговорио Ђукановићу, сада је ред и да ја њему поставим бар једно питање на које би он требало да јавно одговори. Да ли су и њему руке чисте и да ли му је савест мирна?“

„ГЕНОЦИД“  У ШКОЛСКИМ КЛУПАМА

Године 2010. у први разред основних школа Србије уписало се 78.000 ученика, наредне, 2011, 76.000 ученика, а 2012. три хиљаде ученика мање. Школске 2013/2014. у клупама ће бити само 70 хиљада првака. За четири године Србија је изгубила 8.000 ђака. Наредне године биће 80 до 100 одељења мање. Школе остају без ђака, професори без посла, Србија без будућности. Да ли је то цена „неолиберализма“ на делу? Ако се „геноцид“ у миру овако настави, ускоро нас неће бити, на општу радост челника Новог светског поретка.

[/restrictedarea]