Парадокс који негује сваки министар културе

Пише Дејан Ђорић

Изгледа да се са доласком било које власти у културној политици у Србији ништа не мења, стално се само кустоси Музеја савремене уметности питају о излагачкој пракси, упркос обећањима актуелног министра о промени курса културне политике. Настављајући тамо где су демократе стале, поново су о учешћу домаћих стваралаца на „Бијеналу“ у Венецији одлучивали исти они као и у време прошлог режима

Ове године су за наше представнике за излагање на „Венецијанском бијеналу“ изабрани Владимир Перић (некада је деловао под псеудонимом Талент) и потпуно непознати видео уметник Милош Томић. Перић је један од најбољих не само српских авангардних уметника, цењен у свету, аутор бројних асамблажа, инсталација и објеката, радова високе уметничке вредности. У питању је прави и доследни експериментатор и вероватно наш најбољи млађи уметник у тој области. У односу на његов значај чудно је да раније није био изабран за учешће на овој међународно најзначајнијој изложби. Није јасно зашто би било ко други требало са њим да излаже, чему ту неки Томић.

ВРЕМЕ ЗА ПРОМЕНУ Не спорећи значај поменутог уметника, морамо се упитати није ли сада време да Министарство културе промени свој постмодерни курс и коначно на „Бијенале“ пошаље сликара или вајара? Ако је то Зоран Гаврић као некадашњи директор Музеја савремене уметности у Београду могао да учини, зашто не може садашње Министарство? Изабрани народном вољом да врате углед земљи на свим нивоима, министар и други запослени у Министарству културе понашају се као да на изборима није победу однела сада владајућа коалиција, односно као да није дошло до промене политичке и друштвене парадигме. Истрајава се наиме у пракси у којој се са институционалног и државног нивоа води у основи проблематична и подложничка културна политика када су овакве смотре у питању. Настављајући тамо где су демократе стале, поново су о учешћу домаћих стваралаца на „Бијеналу“ одлучивали исти они као и у време прошлог режима. Изгледа да се са доласком било које власти ништа не мења, стално се само кустоси Музеја савремене уметности питају о излагачкој пракси, упркос обећањима актуелног министра о промени курса културне политике.

[restrictedarea]

ПОНАВЉАЧИ ИСТОРИЈЕ За Европу смо ми изгледа понављачи историје, по њој стално морамо поново да учимо лекције из економије, политике и друштвених односа. Зашто онда само у уметничкој сфери морамо да будемо крајње напредни? Србија је наводно заостала земља, али има уметност на нивоу, па и испред западне. Тај парадокс негује сваки министар културе шаљући клацкалице, помичне саксије и ћебиће од људске косе на најпрестижније светске изложбе. Зашто се на „Бијеналу“ не бисмо представили са ликовним уместо само са визуелним радовима, поготово зато што имамо значајне сликаре и вајаре? Томислав Сухецки има фигуралне слике великог формата чија реалистичка естетика не заостаје за сличним појавама на Западу, од Френсиса Бејкона до Анселма Кифера или младих модерних реалиста чијим су радовима пуне европске и америчке галерије. Свету никада није представљен фантастични футуризам који ствара Коста Бунушевац. Аутор је бројних објеката, инсталација и модних аранжамана из домена самоинсценације, самоиницијације и личне митологије, који су много испред онога што се ствара на Западу. Да бисмо били занимљиви свету, морамо макар бити другачији, а са једним од ко зна колико милиона видео радова нећемо ништа учинити, остаћемо то што смо – инфериорни, неоригинални културни прирепак Европе. Наши селектори овогодишњег „Бијенала“ то нису ни способни да разумеју, њихово ограничено поимање нове уметности своди се на идеју – уколико не личиш на некога са Запада ни не заслужујеш да излажеш.

Јован Маринковић, сликар

Мики Маус&пацов

Годинама уназад, на „Венецијанско бијенале“, најпрестижнију светску изложбу ликовне и визуелне уметности, шаљу се уметници из ове земље који Србију представљају на најгори могући начин. Логика је била проста, мада уистину безумна: неко је схватио да вређање сопственог народа на светској смотри уметности доноси велике поене и публицитет. И такве су уметнике, спремне да тако нешто раде и слали, па је тако, пре неколико „Бијенала“, наш уметник изложио ћебад од људске косе. То је била јасна асоцијација на геноцид. Слична су дела правили немачки уметници после рата окајавајући грехе свог народа почињене у „Аушвицу“. На следећем „Бијеналу“ изложила је српска држава рад Раше Тодосијевића, који се састојао од гомиле кукастих крстова. Морамо се упитати какве су то српске геноциде и фашизам јавно пред човечанством на „Венецијанском бијеналу“ признавали и окајавали ови уметници и ко их је слао тамо да тако нешто раде? Али морам признати да када сам у Културном додатку наше најугледније новине видео да ће на овогодишњи „Венецијански бијенале“ бити послат уметник који српство приказује и доживљава као мртвог пацова, а Американце као доброћудног Микија Мауса који том и таквом мртвом пацову пружа руку (што је иначе дослован опис једног његовог дела које је Културни додатак „Политике“ репродуковао у суботу), био сам уистину згрожен. Како је могуће да актуелно Министарство културе дозволи да се нешто тако догоди? Зла намера је искључена, али питам јесу ли то немар или једноставно пуко незнање и незаинтересованост?

[/restrictedarea]