Папа Франческо и америчка реконквиста

Пише Владимир Димитријевић

За судбину папства у будућности као најважнија издвајају се питања да ли ће нови понтифекс умети да одржи независност Ватикана као глобалног играча, сачувавши, пре свега, Ватиканску банку од отмице којом јој прети светска банкарска мафија, и да ли ће дозволити да буде сведен на пуког пропагатора Новог светског поретка у име Империје?

Избор новог папе и смена у Ватикану праћени су ових дана низом вредних анализа којима експерти у свету објашњавају овај догађај и његов шири контекст. Подсетимо и ми на важне историјске моменте без којих се савремена ситуација и судбина папства не могу разумети.
Године 1943, када се видело да ће италијанско-немачка осовина пући, папа Пијо Дванаести био је више него забринут. Ако хитно не смисли нешто, могао је да лоше прође, јер његови савезници у крсташком походу против комунизма, Рим и Берлин, били су на ивици слома.
Зато је једва дочекао понуду Американаца: папи и његовима биће опроштена подршка нацифашистичкој аждаји, под условом да постану савезници Вашингтона у послератној реконструкцији Европе. Маршалов план и НАТО окупација западног дела европског континента били су подржани од стране Ватикана, исто као што су Англоамериканци помогли да се Ватикану блиски зликовци склоне из Европе, углавном у Јужну Америку. То је за папу опет значило наставак борбе против „бољшевизма“. Савез Вашингтона и Ватикана нарочито је ојачао после склапања договора између Роналда Регана и папе Војтиле, који је подразумевао рушење Варшавског пакта. Све је кренуло од Војтилине родне Пољске, која је била прва цигла извађена из Источног блока. И папа Бенедикт Шеснаести наставио је, бар кад је савез са САД-ом у питању, корачање истим путем. Својом енцикликом „Љубав у истини“ (Caritas in Veritate) он је то и „догматски“ потврдио: требало би створити јединствену светску политичку и економску власт, како би се „помогло сиромашнима“, истакао је. Ипак, то му није помогло: он је морао да оде, и то не из здравствених разлога.

[restrictedarea]

БАНКАРСКА ЗАВЕРА Ватикану, једном од најмоћнијих господара новца као акумулиране моћи, требало је тај новац „избити из џепа“. Кампања је почела 2009. године, када је италијански публициста Нуци објавио књигу „000 Ватикан“ и у њој четири хиљаде тајних докумената о пословању Ватиканске банке (чији је званични назив Институт за религиозне послове). Видело се све: од незаконитих финансијских трансакција до начина на који мафија пере паре у „свом“ Институту. Светска банкарска хоботница кренула је у јуриш: Ватиканска банка стављена је под жестоку контролу, суд је запретио њеном челнику Готију Тедеском, који се повукао, а све је било праћено серијом скандала везаном за насртај римокатоличких свештеника на малолетнике, нарочито у САД-у и Немачкој, што је додатно подрило ауторитет „Свете столице“. У јулу 2012. Експертска група Савета Европе за оцену мера борбе против прања новца и финансирања тероризма (MONEYVAL) објавила је извештај по којем пословање Института за религиозне послове не одговара светским банкарским стандардима. Затим је дошла афера „Ватиликс“. Лични секретар папе Бенедикта, Паоло Габријеле, украо је мноштво строго поверљивих докумената са стола „намесника Христовог“, па их је већ поменути Нуци објавио у књизи „Његова светост. Тајни документи Бенедикта Шеснаестог“. Габријеле је крајем 2012. добио годину и по дана затвора, али дух је, опет, пуштен из боце: главни компјутерски стручњак Ватикана, који је у завери учествовао, нестао је без трага, са мноштвом докумената, за које новинари тврде да се већи део њих налази у поседу Каса Санштајна, бившег начелника Одељења за информације и регулисање веза Беле куће. Крајем децембра 2012. папа у руке добија документ од триста страна о хомосексуалним везама у врху Ватикана, као и о сумњивим економским трансакцијама својих подређених. Тада је, кажу, решио да поднесе оставку. Како су јавили амерички медији, папи је запрећено судским гоњењем због прикривања педофилије, па је, пре но што се повукао, од италијанске државе затражио заштиту. Малишевски сматра да су два основна питања која ће решити судбину папства у будућности – да ли ће нови понтифекс умети да одржи независност Ватикана као глобалног играча, сачувавши, пре свега, Ватиканску банку од отмице којом јој прети светска банкарска мафија, и да ли ће бити сведен на пуког пропагатора Новог светског поретка у име Империје. Како каже познати руски ватиканолог Олга Четверикова, ситуација урушавања сакралне паске власти, једне од последњих светских теократија, подсећа на 1870. годину, када је револуционарни италијански покрет принудио папу да се одрекне свих земаља у Италији (остављен му је само мали простор Ватикана), и када понтифекс није могао да исплати огроман дуг Ротшилдима. Свој земаљски неуспех, папа Пио Једанаести компензовао је проглашавањем догме о папској назаблудивости на Првом ватиканском концилу. Чињеница је да је последња крупна одлука папе Бенедикта била одлука пораженог. На чело Ватиканске банке он је довео немачког правника и финансијског стручњака Ернеста фон Фрајберга, члана Малтешких витезова, познатог по залагању за укрупњавање банкарског бизниса, за кога Четверикова сматра да ће папску банку водити ка даљем потчињавању глобалистичким финансијским структурама.

АРГЕНТИНСКИ ПАПА И АМЕРИЧКА ХУНТА Нови папа, Аргентинац италијанског порекла, Хорхе Марио Бергољо (сада Франческо Први) за јавност је дизајниран као скромни старац – аскета и велики пријатељ сиротиње (сасвим у складу са својим именом, које је узео по „сиромашном свецу“, Фрањи Асишком, иако је, званично, језуита, следбеник „милитантног свеца“ Игнација Лојоле и његовог учења да циљ оправдава средства). Наравно, антиглобалисти нису прихватили ову причу здраво за готово. Мајкл Чосудовски је у свом тексту „Вашингтонски папа“? већ показао одакле дувају нови понтификални ветрови. О чему је реч? Бергољо (кога је папа Иван Павао Други уздигао у ранг кардинала 2001) је, каже Чосудовски, био кључни човек аргентинских језуита у једном од најтежих периода историје ове јужноамеричке земље – периоду диктатуре генерала Хорхеа Виделе (1976-1983), који је, због злочина против опозиције, осуђен на доживотну робију. Видела је на власт дошао, уз малу помоћ својих пријатеља, Дејвида Рокфелера и Хенрија Кисинџера, у оквиру тзв. Операције Кондор, чији је циљ био успостављање војних хунти широм Јужне Америке зарад спречавања антивашингтонских револуција. Десна рука му је био човек Волстрита, министар економије Хозе Алфредо Мартинез де Хоз, близак Рокфелеров пријатељ, који је у Аргентини одмах кренуо са либерал-капиталистичком „шок терапијом“ у интересу Међународног монетарног фонда. Трећи човек хунте, адмирал Емилио Едуардо Масера, био је задужен за мучења и убиства опозиције, а главно мучилиште је било у Морнаричкој школи за механику, близу Буенос Аиреса. Људи су нестајали и бивали убијани на најсвирепије начине, а многи лешеви жртава су, из хеликоптера, бацани у море.
За разлику од Чилеа, чији је кардинал Раул Силва Енрикез оштро осудио Пиночеов пуч и обарање Аљендеа, римокатолички поглавари у Аргентини су, после свргавања Евите Перон, не само ћутали, него и подржали хунту. Видела је касније сведочио да се много пута састајао са поглаваром Бискупске конференције Аргентине, кардиналом Раулом Франциском Приматестом, папским нунцијем Пијом Лагијем (блиским адмиралу Масери) и осталим бискупима, који су му помагали да се сналази у „датим околностима“.
Вођа аргентинских језуита у то време, Хозе Марио Бергољо, подржао је хунтин „прљави рат“ против опозиције, у којој је било много обичних римокатоличких свештеника и часних сестара, следбеника антикапиталистичке „теологије ослобођења“. Године 2005, адвокат Миријам Брегман покренула је против кардинала Бергоља процес због саучествовања у киднаповању двојице свештеника, Франциска Јалиса и Орланда Јорија, који су од Бергоља кажњени због проповедања „теологије ослобођења“, тако мрске америчком папи Ивану Павлу Другом. Обојица су, заједно са својих шест парохијана, бачени у мучилиште Морнаричке школе за механику. Касније су оптужили Бергоља да их је предао хунти. Мајкл Чосудовски каже: „Избор папе Фрање Првог има широке геополитичке последице за цео регион Латинске Америке. Седамдесетих година 20. века он је подржао војну диктатуру иза које је стајала САД (…) Римокатоличка црква у Латинској Америци је политички утицајна. Она утиче и на јавно мњење. То знају градитељи америчке спољне политике, као и амерички обавештајци. У Латинској Америци, где значајан број влада устаје против хегемоније САД-а, могло би се очекивати, с обзиром на Бергољову прошлост, да ће нови понтифекс, као вођа Римокатоличке цркве, играти, de facto, дискретну политичку улогу ‚агента‘ на страни Вашингтона. Са Хорхеом Бергољом, папом Фрањом Првим у Ватикану – који је одано служио америчким интересима у дане генерала Хорхеа Виделе и адмирала Емилија Масере – хијерархија Католичке цркве у Латинској Америци може бити поново ефикасно изманипулисана да буде против ‚прогресивних‘ (левичарских) влада, не само у Аргентини (кад је у питању влада Кристине Киршнер), него и у целом региону, укључујући Венецуелу, Еквадор и Боливију. Устоличење ‚американофилног‘ папе дошло је неколико седмица после смрти председника Уга Чавеза.“

ПАПА И ПРАВОСЛАВНИ Први пут у историји један православни патријарх (који би требало да, као први међу једнакима, манифестује православну пуноту, и да такве кораке не прави без договора са осталим поглаварима помесних цркава), Вартоломеј цариградски, решио је да присуствује устоличењу папе (у пратњи му је најпознатији екумениста са Истока,титуларни митрополит Јован Зизјулас). Избору новог папе веома су се обрадовали и украјински унијати. Они већ деценијама очекују да Гркокатоличка црква буде уздигнута на ниво Патријаршије, чему се Руска црква изразито противи. Поглавар украјинских унијата Свјатослав Шевчук, који је и сам дуго живео у Аргентини, истакао је да је папа Фрања васпитаник украјинског свештеника Стјепана Чмиља, сахрањеног у базилици Свете Софије у Риму, и верује да ће папа подржати његову канонизацију. Он одлично познаје украјински унијатски обред. То је навело нашег познатог филопаписту Мирка Ђорђевића, да ускликује с љубављу новом понтифексу: „Нови папа Фрања доведен је на трон, а његовом устоличењу биће присутан васељенски патријарх Вартоломеј. То је знак који говори да хришћани желе да се уједине. Пробудиле су нам се наде у хришћанско јединство.“
Напоменимо и ово: Бергољо је, кажу, био одличан пријатељ Наде Роксандић-Шарић,Туђманове амбасадорке у Аргентини и заштитнице усташа Иве Ројнице и Динка Шакића. Исповедник му је био хрватски фратар Никола Михаљевић, а затим, опет, хрватски фратар Берислав Остојић. Како ће се то одразити на његов став према Јасеновцу (за који надбискуп Хочевар сматра да се не зна број тамошњих жртава), видећемо.

[/restrictedarea]