Одломци из Дневника – ТРОВАЊЕ ВЛАШЋУ

Пише Милован Данојлић

Сама замисао бескрајног напредовања почива на нездравим, излуђујућим погодбама. Од пре четири године, Њ.В. Прогрес  је ударио главом у зид, и свет се успаничио. О Кризи се говори као о неразумљивој, демонској сили

Слаба је вајда што смо се уклонили од дневне политике кад смо, вољно или невољно, обавештени о ономе што се у њој збива. Диригована обавештеност је удес наше свакидашњице: увучени смо, као гледаоци, у представу на чији развој не можемо утицати. Па и кад бисмо улетели у арену, тешко да бисмо нешто променили и побољшали. Данашњи управљачи су пијани од своје моћи, и немоћни у решавању основних животних потреба грађана. Ток историје се одвија мимо њихову вољу. Политички предводници се копрцају у мрежи недокучивих и несавладивих нужности. Новоизабрани папа је нашао три чисте да осуди „диктатуру економије“; за ту се осуду, данас, тражи храброст. Највећи диктатор је, ипак, Прогрес, са захтевом непрестаног повећања продуктивности, уз смањење трошкова производње и освајање нових тржишта. Сама замисао бескрајног напредовања почива на нездравим, излуђујућим погодбама. Од пре четири године, Њ.В. Прогрес је ударио главом у зид, и свет се успаничио. О Кризи се говори као о неразумљивој, демонској сили. Властодршци, и привреда, чекају да се закочење само од себе откочи, како би се наставила луда трка.
Па и у оваквим, безнадежним околностима, политичари од заната се јагме за власт. Слатко је бити први и главни, па макар и као принудни управник насукане државе и пропале привреде. Предизборна обећања су обмане и самообмане неизлечивих властољубаца. Публика се, уосталом, лакше хвата на лепе лажи, него на горке истине. Треба добити изборе, после ћемо гледати шта ћемо.

*
Документарни филм о каријери Жака Ширака даје узорит портрет савременог политичара. Не би се рекло да су творци филма овакав портрет израдили са критичким циљем. Грађа се сама уобличила у поражавајућу слику. Из онога што је показано и испричано намеће се сазнање да је политика сама себи сврха, а запоседање власти једини разлог бављења њоме. Ни трага од неког програма, убеђења, идеје водиље или државничке визије. Ничега, сем решености да се уђе у битку пуну обрта, издајстава и прљавих подвала. Једина мало светлија тачка на том платну је подршка жене и ћерке. Политика је, у знатној мери, вођење приватног, породичног предузећа.
Све то, бар код мене, изазива одвратност. Нисам боловао од заблуда, па опет, што је много, много је. Ружна истина је представљена са безазленошћу која застрашује. Аутори немају ни речи коментара; то је тако како је, друкчије не може бити. Властољупцу је, ето, стало до високог положаја, он о томе мисли и изјутра, кад се пред огледалом брије, а на народу је да помогне у остваривању његове дирљиве жеље. Лична амбиција је, некад, покушавала да пронађе друштвено корисна и публици прихватљива оправдања. Сад је скинула маску. Шеф главне десничарске странке, намеран да се 2017. кандидује за највиши положај у држави, изјављује да је, још дететом, прижељкивао да постане председник Републике. Он мисли да га дечја фантазија озбиљно препоручује бирачком телу. Није боље ни на левици која се позива на идеале једнакости и правде, а кад дође на власт, ради што и десница.

[restrictedarea]

 

*
Човек је слабо, оспорено створење; појединци су увртели у главу да ће, запоседањем управних положаја укинути прирођену слабост и неважност. Вребају прилику да ускоче у воз, да се домогну полуга на командној табли, да се поставе као управљачи локомотиве која би и без њих ишла утврђеним колосеком. При том, уза све уживање, доживљавају и разне непријатности, и стоички их подносе. Према Бодлеру, у горкој поеми „Путовање“, отров власти кињи и самог деспота. Не мари, то је урачуната цена осећања важности. Влаја и Глибовца, песник који је, уочи Другог светског рата, ординирао по возовима и вашарима, оставио је стих који се и данас у народу понавља:
Сиђи с власти, да меримо части.
Нико, добровољно, неће изићи на такав испит.
Ништа што је људско није ми страно… али понешто је тужно и ружно.
Један високи руководилац који је седамдесетих година пао у немилост и запао у пензионерску чамотињу, поверио ми је, пред крај живота:
„Власт је дрога. Ко је једном окуси, више се не може одвикнути. Видите… ја бих и сада… кад би ме позвали…“
Руке су му дрхтале, ваљда је имао Паркинсонову болест.
*
Ево и једне епизоде из личног искуства.
На годишњој скупштини мање познатог удружења, изабраше ме у Управни одбор. Поседасмо, да се „конституишемо“: кога ћемо за председника, кога за благајника. Преко пута мене седи постарији колега, симпатичан човек, знам га из виђења, сед као овца, оличење кроткости и благодушности. Гледајући га, рекох:
„Што не бисте ви били председник?“
Осталима се мој предлог допаде па га, за тили час, устоличисмо.
Тек изабрани председник пребледе и промуца:
„Ја се овом колачу нисам надао.“
(Покајах се што сам га предложио; било је касно).
Уозбиљи се, преузе вођење седнице, и одмах објави кога би требало искључити из друштва!
Ту, и сличне властодржачке тежње с успехом сам, касније, сузбијао. Пошто сам био заслужан за његово унапређење, избегавао је да се са мном спори, послушно прихватајући моје примедбе. Уживао је у иначе невеликој власти и моћи.
Видех, онда, шта власт, у циглих пет минута, начини од пристојног и умиљатог чове.

*
Слушајући шта о себи говоре и мисле наши јавни радници, обузме ме стид. Онолика загледаност у свој пупак знак је невелике памети и духовне неразвијености. Знам, сујета је општи људски порок, сви јој више или мање робујемо, али би нас извесно осећање мере морало обуздавати. Оно, ко ће га знати: можда је и ова филипика против таштине један мало околишнији облик њеног испољавања…
… Има тренутака кад се моје гађење према уображености окреће у дивљење. За бестидно истицање своје величине хоће се много виталистичке енергије и дечје искрености. Могућно је да су ти уображеници и хвалисавци непосреднији, душевно чистији људи од мене; могућно је да сам постао жртва своје деструктивне проницљивости. Можда је моја уздржаност плод интелектуалне дволичности и кукавичлука, а моје осећање да је биланс сваког појединачног живота промашај подсвесна конструкција смишљена да ублажи властите неуспехе. Не знам колико моје одбијање да учествујем у беспоштедној утакмици долази из моралне обзирности, а колико из неспособности да се ухватим укоштац са јачима и безобзирнијима. Добро ми је на маргини. И како да ме други цене, кад сам толико резервисан према себи?

*
Мој свештеник, француски православац, на свакој литургији, износећи путир са причешћем, помоли се Господу:
За Француску, за оне који управљају њоме, као и за ваше земље и за оне који управљају њима.
Ово „ваше земље“ односи се на отаџбине верника досељеника: на Русе, Грке, Румуне, Бугаре, Украјинце, Грузијанце, Арапе, Етиопљане, па и на Србе, чији сам, на служби, једини представник.
Кад то чујем, насмешим се, у себи. Поп не зна за кога се у Србији моли.
А ја знам. Исувише добро.

*
Смак света, предвиђен за 21.12.2012. одложен је барем за хришћане и за потомке Маја. Не и за муслимане, који о томе имају конкретнија мерила. За њих, Апокалипса почиње у оном часу кад се на јавним местима огласе будале и имбецили.
А то значи да је добро узнапредовала.

[/restrictedarea]