Ода нади и окрепљење вољи

Пише Јулијана Мркоња

Стојан Жупљанин, „мајчина клетва“, (роман), „Логос“, Бачка Паланка, „Бистрица“, Нови Сад, 2012.

Из Хага, из тамнице у којој столују неправедно утамничени српски хероји, стиже књига Стојана Жупљанина „Мајчина клетва“, једна од оних књига које се читају у даху, и једна од књига које пробуде у читаоцу много, чини се, прејаких емоција.
Стојан Жупљанин, дипломирани правник, генерал, некадашњи начелник Центра службе безбедности „Бања Лука“ и саветник председника Републике Српске за унутрашње послове, сада сужањ у Шевенингену прича нам своју причу на необичан начин. Јасан, једноставан, романтичарски је стил његовог писања. Стојан ратник и борац проговара као Стојан песник и романописац који свога читаоца истовремено држи будним и опрезним, изненађујуће мајсторским умећем.
„Мајчна клетва“ је роман који, стилски лепо уобличен, говори о рату, о породици, о међуљудским односим, о племенитости, пожртвованости, вери у Господа Бога и у Његову безгрешну промисао… Говори, такође, о младости која страхоту преживљава, о смрти, о жртви, о стварању државе у немогућим условима када су сви на оној страни која није српска. Реч је о химни у славу рођења, у славу онога „сутра“ које увек постоји. Овај роман је ода нади која крепи вољу и даје снагу и онда када све замре и безизлазним се чини. „Мајчина клетва“ је привлачна прича о искреном пријатељству које је вечно и о везама рода и вере које су нераскидиве. Стојан ниже своје редове о добрим људима и страшним временима и зборећи нама, он сужањ и затвореник, враћа нам наду у боље, челичи нашу веру у Бога, даје нам снагу, враћа веру у људе, буди наше човекољубље и надахњује племенитост, ако је у нама још има, да заблиста у свом пуном сјају. Писац нас овом књигом опомиње, чува од заборава прошлост страшну и поносну, ону која нас учи, и на самом крају он указује на један једини пут којим Срби морају да корачају ако мисле да опстану, да преживе и да живе поштујући своје име, веру, јунаке, своју историју и своју традицију.
Главни јунаци – Милан и Марија су млади, снажни и племенити људи који живе у селу Масковаре, Жупљаниновом родном крају. Пратећи причу о њима, о њиховим породицама, о њиховим комшијама, кумовима и пријатељима закорачујемо у масловарски крај и сагледавамо живот безмало свих људи на подручју данашње Републике Српске од 1991. године до дана данашњег. Видимо људе напаћене и намучене, али честите и часне, који чојство никада од јунаштва не раздвајају и стрпљиво и достојанствено подносе све страхоте које рат доноси без намере да напусте своја прадедовска огњишта. Док је све око њих попаљено, осакаћено они живе са свешћу да је све на свету занемарљиво у односу на чистоту душе, на задату реч и изгубиће главе али неће укаљати свој образ бешчашћем. Усред тих збивања је једна љубавна прича, Миланова и Маријина, по свему необична, оригинална и „обрнута“. Ова приповест посвећена је свим полицајцима и војницима Војске Републике Српске који пострадаше бранећи своју Отаџбину, род и име, а преко лика Милановог сви они су живо представљени. Такви какви су били и какви јесу и сада они нису били кадри за бешчашће, за чињење злочина, за неправду, али јесу кадри „стићи и утећи и на сваком месту постојати“. „Мајчина клетва“ је и апел једног истинског патриоте и родољуба. Умесно је и питање: да ли је писац ове књиге желео да „смести“ сав српски род у лик Милана Петровића, у тему и причу његовог страдања, и његовог спасења?!