Od kontaminiranih šerpi do proždrljive bakterije

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Smernice i koncept „Agende 21” naslućuje se iz svakog međunarodnog skandala, a među bisere ekocidnih poteza ubrajaju se „krediti za kontrolu zagađenja“, osmišljeni u cilju zaštite globalnih zagađivača

Kad se u medije probila vest o problemima britanske kompanije za distribuciju flaširane vode, procesuirane 2011. zbog reklamne poruke: „Pijte vodu da sprečite dehidraciju organizma“, mnogi su pomislili da je reč o nesporazumu. U međuvremenu je briselska birokratija formirala naučni tim, sa zadatkom da ospori tvrdnju o lekovitim svojstvima vode, što je posle trogodišnjeg većanja krunisano zaključkom: „Nema naučnih dokaza da voda sprečava dehidraciju organizma.“ Usledila je tužba protiv kompanije, a svima koji na etiketu stave natpis čija sadržina sugeriše blagotvorno dejstvo vode na organizam, preti zatvorska kazna od dve godine.

NEBULOZE I RAT ZA VODU Urota protiv vode dobila je epilog u Bundestagu, pošto je 299 poslanika glasalo za odluku da se pravo na vodu izbaci iz seta ljudskih prava. Ovim gestom je država oslobođena obaveze da garantuje stanovništvu pristup vodi, a kompanijama je dato pravo da ovom luksuznom robom neograničeno raspolažu. Portparol Nutrition Society, prof. Brajan Ratklif, ovu odluku je obrazložio nebuloznom opaskom da se u kliničkim uslovima dehidrirani pacijenti rehabilituju bez pijaće vode! „EU hoće da kaže da voda ne umanjuje rizik od dehidracije i to je tačno.Posle burnih reakcija javnosti, EFSA je delimično korigovala stav, dozvolivši mogućnost da na reklami piše: „Voda može da reguliše telesnu temperaturu i pomogne organizmu da sprovede svoje normalne fizičke i kognitivne funkcije.“
S obzirom na to da Agenda 21 predviđa uspostavljanje kontrole nad čitavim okruženjem (uz promenu ljudskih navika i ponašanja), ne čudi što se na meti zakonodavaca našlo i ljudsko pravo na vazduh. Zabrinuta zbog efekta staklene bašte, naučna „elita“ je stavila pod udar biološku funkciju disanja, pa se na optuženičkoj klupi našao CO2 i čovek koji ga disanjem izbacuje u atmosferu. I tako se pristupilo uvođenju takse na bicikl, s obrazloženjem da „biciklista ubrzano diše“, i shodno količini izbačenog CO2 mora da participira zarad zajedničkog dobra.
Uskraćivanje prava na vodu i vazduh još uvek ne donosi željene efekte, zacrtane eugeničkom agendom, pa je nestrpljiva elita uključila svoju dehumanizovanu tehnokratsku maštu, radi osmišljavanja dopunskih metoda za eliminaciju prekobrojnih žitelja planete. I tako je uveden Zakon o komercijalizaciji toksičnog otpada, uz dozvolu da se u svakodnevni život uvede dopunska doza radioaktivnog zračenja. Novinar Vilijam Bordman skreće pažnju javnosti na plan Ministarstva energije SAD-a  kojim se kompanijama, angažovanim na deponovanju toksičnog i radioaktivnog otpada, omogućava prodaja kontaminiranog metala za proizvodnju posuđa, rajsferšlusa, escajga, nakita, igračaka, medicinskih instrumenata… Posle početne zabrane iz 2000. godine, birokratskim jezikom je obrazloženo puštanje u promet ovog otpada, što je kompanijama omogućilo ostvarivanje dodatnog profita. Nema razloga za sumnju da je i bombardovanje Srbije „osiromašenim uranijumom“ 1999. doprinelo rasterećenju skladišta sa toksičnim otpadom, kao što nema sumnje da je „demokratska“ Srbija prihvatila obavezu da organizuje skladištenje i reciklažu otpada na svojim pašnjacima i njivama.

[restrictedarea]

 

ASTRONOMSKE ZARADE NA OTPADU Što se američkih porodica tiče, protiv bombardovanja radioaktivnim šerpama i igračkama, stao je samo kongresmen Edvard Majkl. On je januara 2013. uputio pismo Ministarstvu energije SAD-a, tražeći hitno ukidanje odluke kojom se trudnice i deca preko predmeta u domaćinstvu svakodnevno izlažu radioaktivnom zračenju. Nuklearci su, po starom dobrom običaju, izašli u javnost sa tvrdnjom da se radi o „bezopasnom nivou kontaminacije“, umirujući podanike da će „u najgorem slučaju biti izloženi veoma niskom nivou dodatne radijacije.“ Poznato je da ne postoji bezbedan nivo zračenja, i da je termin „dozvoljen nivo zračenja“ uveden zbog nuklearnih proba i akcidenata od Černobilja do Fukušime, ne bi li se umirila raja – neprijateljski raspoložena prema nuklearkama i atomskom oružju. Bordman je prikupio podatke o zemljama koje takođe recikliraju radioaktivni otpad, među kojima je i Indija. Kad su indijski proizvodi, kontaminirani niskim nivoom radio-izotopa kobalt 60, stigli u Ameriku, predstavnici Nuclear Regulatory Commission su rekli da „nema stvarne opasnosti po zdravlje“, uz preporuku da se proizvodi ipak vrate. Mnogi su 2009. prvi put saznali da SAD nemaju agenciju koja bi se bavila ovom vrstom kontrole, što je izašlo na videlo posle izveštaja Mother Nature Network o uvozu kontaminiranih proizvoda iz Kine, Brazila, Francuske, Švedske…
Uklanjanje tog nuklearnog balasta vremenom je preuzela mafija, uključivši se u program „reciklaže“ potapanjem teretnih brodova, a Hrvatska je cenu best online casino „priključenja“ EU platila uvođenjem Zakona o dozvoli uvoza otpada iz inostranstva. U Italiji je posao preuzela kalabrijska mafija, okrivljena za potapanje brodova u Tirensko more, a prema izjavi mafijaša Frančeska Fontija, „njegov“ brod je pripadao Norveškoj, a potopljen je eksplozivom nabavljenim u Holandiji. Fonti kaže da zna za preko 30 potopljenih brodova u Mediteranu, za koje niko ne želi da preuzme odgovornost, niti je ijedna zemlja pokazala spremnost da finansira vađenje kontejnera sa toksičnim sadržajem.
O sprezi države i kriminala svedoči slučaj Somalije, u kojoj su italijanski vojnici iz „mirovne misije“ sarađivali s mafijom tokom potapanja brodova duž somalijske obale. Među prozvanim kompanijama našla se švajcarska firma Achair Partners i italijanski Progresso, a italijanska novinarka je ubijena u Somaliji tokom potrage za istinom o somalijskim gusarima.
Smernice i koncept Agende 21 izviru iz svakog međunarodnog skandala, a među bisere anticivilizacijskih i ekocidnih poteza spadaju „krediti za kontrolu zagađenja“, osmišljeni u cilju zaštite globalnih zagađivača. Radi se o mehanizmu koji omogućava bogatim zemljama da otkupom bonova od siromašnih ostvare pravo da premaše dozvoljene kvote zagađenja, a iza programa „plati da zagađuješ“ stoje UN svesno štiteći interese najvećih zagađivača.
Bezgranična korporativna gramzivost, udružena sa depopulacionom agendom Novog svetskog poretka, dovela je do tragedije nezapamćenih razmera u Meksičkom zalivu, o kojoj mediji nerado govore. Posle eksplozije na naftnoj platformi u vlasništvu BP došlo je do izlivanja nafte, koja i danas kulja nesmanjenim intenzitetom. Sanacija štete je prepuštena BP-u, a ova kompanija je s velikim nestrpljenjem dočekala priliku da primeni (testira) svoj patent za uklanjanje naftnih mrlja. Majkl Edvard tvrdi da Američko ministarstvo odbrane, uz podršku Kongresa, izvodi u Zalivu opasan bioinženjering eksperiment, kako bi omogućio kompaniji Synthetic Genomics Inc, da ispita svoj proizvod – sintetičku bakteriju synthia, dizajniranu da se hrani naftnim mrljama. S obzirom na to da ova bakterija nikad nije testirana van laboratorije, njeno puštanje u životnu sredinu je sjajna prilika za vlasnike autorskog prava, nestrpljive da saznaju kako će se ponašati u kontaktu sa ljudima.
I tako je, daleko od javnosti, počela da se odvija drama lokalnog stanovništva, koju zabrinuti ruski naučnici nazivaju najvećim holokaustom u istoriji civilizacije. Na osnovu podataka lokalnih aktivista, preko 100.000 ljudi je dobilo bolest poznatu pod nazivom plava kuga (Blue Plague), a stručnjaci tvrde da će milioni tek biti zaraženi. Za to vreme Britiš petroleum ulaže ogromna sredstva da onemogući rad aktivista na terenu, prikrivajući situaciju koju je Majkl Edvard okarakterisao kao „bioterorizam“: „Oni i dalje ovu tragediju nazivaju ‚izlivanje nafte‘, a radi se o ‚Zalivskom ratu‘, vođenom biološkim oružjem protiv četiri miliona ljudi, uključujući bioinženjeringom stvorenu bakteriju otpornu na antibiotike“, kaže Edvard posle otkrića da je kompanija Synthetic Genomics Inc, vlasnik patentnog prava na sintetičku bakteriju synthia, u međuvremenu formirala kompaniju za proizvodnju vakcina Synthetic Genomics Vaccines Inc, namenjenih zaštiti od bakterije koju su sami stvorili. Formula je jednostavna i višestruko delotvorna: zaraziš milione ljudi da bi im prodao unapred pripremljenu vakcinu (s ograničenim brojem doza – za onoliko koliko je planirano da preživi). „Novi Zalivski rat će se voditi vekovima“, tvrdi Edvard, „zato što je izmenio čitavu biosferu, uništio porodice, prijatelje i susede. I zato što je to ‚genetički rat‘.“

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *