„Лаки“ новац и ратови валута

Пише Момир Булатовић

Умјесто за подстицање потрошње и индустријског раста, јефтини новац завршиће у џеповима банкстера и њиховим финансијским шпекулацијама какве су и произвјеле хроничну економску кризу, а цех ће, поново, платити порески обвезници

Задивљујућа је људска способност да се суочи и, за једно вријеме, мири са сваком невољом. Економска криза која је, у ово доба прије пет година, била ударна тема свих размишљања и позива за акцију, одомаћила се у животу многих. Та тешка болест, која разара друштвено и свеколико биће већине држава на планети и утиче на живот милијарди људи, преведена је у хроничну фазу. Није то урађено због њене природе и сложености, већ из истих узрока који су довели до њеног настанка. Спрега бесрамно богате мањине и несхватљиво корумпираних политичара довела је до финансијске кризе глобалних размјера. Трагедија бива потпунија јер тај исти круг моћника (успјешно) шири илузије како једино они могу да уклоне невољу коју су сами створили. Односно, што многи вјерују да тако јесте, и стрпљиво подносе агресивне глупости дневно сервиране од ове дружине и њених плаћеника.

АМЕРИЧКИ ДУГОВИ Један од досаднијих послова на свијету је праћење финансијских извјештаја. Чак и вриједни амерички студенти економије имају посебне курсеве „Како читати пословне вијести“, али се редовно жале да ништа не успијевају да схвате. Иза бескрајног низа, на чудан начин поређаних бројева, колона и табела требало би сазнати шта се дешава у реалном свијету новца, робе, зарада, трговине… Већина одустане на првим корацима и тиме прави очекивану грешку. Грешку на којој се заснива добар дио моћи структура које настоје да се богате управљајући сиромаштвом већине. Они малобројни, који читају и „копају“ по бројевима, наћи ће златни рудник сазнања. Наравно, главни медији неће показати ни трунку интересовања, ма како спектакуларни закључци им били нуђени.
Бројеви имају своје стварно значење. Они означавају реалне ствари, оно што постоји. Њима можете или не морате да поклоните пажњу, али ће они у сваком случају задржати свој значај. Када ће то бити схваћено и од коликог броја људи, говори о перцепцији стварности, а не о њој самој.
Када се каже да амерички јавни дуг износи 16 трилиона (хиљада милијарди) долара, онда је то у домену апстракције. Ту је цифру веома тешко замислити, па је реално очекивати да никога посебно не узбуђује. С друге стране, ради се о дуговањима најмоћније и најагресивније силе на свијету, па се и амерички држављани (а како не би и ми из остатка свијета) препуштају увјерењу да ће ствар бити ријешена сама по себи.
Али, погледајмо бројеве. Прошле године, јавни дуг САД-а био је 14,7 трилиона долара. Годину раније износио је 11,9, а 2005. године био је 7,9 трилиона долара. Дакле, за посљедњих седам година, док је америчка привреда била у сталној стагнацији, њен државни дуг је удвостручен. А стање у свим секторима које контролише и за које гарантује држава постало је лошије. Агенције за осигурање хипотекарних кредита сваких неколико мјесеци траже мултимијардерске позајмнице. Слични фондови, намијењени осигурању депозита и штедних улога, као и пензиони фондови који су превелики да би пропали, понашају се на исти начин. Велики привредни системи као жељезница, развојне и експортне банке такође су на државним јаслама, јер њихов банкрот одлажу само државне гаранције. Пензиони фонд државних чиновника је већ 2011. исказао мањак од 2,5 трилиона долара, док прошлогодишњи може бити надокнађен једино новим задуживањем државе.

[restrictedarea]

 

ПОРОЧНЕ КАМАТЕ Задуживање има своју цијену, а она се зове – камата. Прошле године је америчка влада на име камате платила 359 милијарди долара. Годину раније то је било 454 милијарди, још раније 413, и 383 милијарде прије тога. Свеукупно, плаћено је преко два трилиона камата Кини и осталим повјериоцима у посљедњих пет година. Кина је, што је одавно познато, највећи купац америчких обвезница путем којих Министарство финансија пуни амерички буџет и фондове.
У првом фискалном кварталу ове године, камате су износиле 133 милијарди, уз пројекцију да за цијелу годину буду на нивоу од 532 милијарде. То ће бити највеће плаћање камате у историји САД-а. Али, да би се схватио овај ред величина, требало би указати да цјелокупан порески приход од америчких корпорација у 2012. није био довољан да се покрије ни половина суме за плаћање камата. Стога, када државне обвезнице доспију за плаћање, влада издаје нове којима покрива доспјеле и проблем гурне под тепих. Тиме дуг и камату увећава до историјских размјера. Зависно од степена „зрелости“, америчке државне обвезнице, у годинама које слиједе, представљају обавезу од око пет трилиона долара годишње. Ради се о износу који је скоро три и по пута већи од свих годишњих пореских прихода у Америци. Стога је потпуна неистина тврдња да држава троши новац пореских обвезника. Држава троши новац који нема, а који ствара продајом обвезница које купују банке и инвестициони фондови. Они, такође немају тај новац него га позајмљују од централних банака својих држава. Читав овај (само наизглед) сулуди систем, духовито је описао амерички аналитичар Шах Гилани: „Конгрес троши новац, али нема новца којим би то платио. Стога он позајмљује… Позајмљује од Федералних резерви. Али, да нема ФЕД-а који штампа новац и даје га Конгресу, ове главоње се не би извукле са својим гарантованим правом да троше новац који немају и да нас плаћају како бисмо их задржали у њиховим кабинетима.“
Претходни бројеви се односе на функционисање америчког финансијског система у условима најниже каматне стопе. Она је прошле године износила 1,53 одсто, што је био историјски минимум. Највиша је била почетком осамдесетих година прошлог вијека (15,32 одсто) и то је био почетак разорне дужничке кризе која је покосила економије бројних земаља свијета. Но, стогодишњи просјек камате на америчке државне обвезнице је 4,64 процента, па се то може узети као реална цијена америчког задуживања. Сада настаје проблем. Када би се подигла каматна стопа на 4,64 одсто, амерички јавни дуг би порастао за 148 одсто. Постао би, дакле, за један и по пут већи од садашњег.
Стога каматна стопа мора да остане непромијењена. Али и тако, пројекције су да ће обавезе плаћања камата (о главници нико и не размишља) у наредним годинама достићи износ од 1,3 трилиона долара годишње. Укупни амерички порески приход, по свим основама, тек је око 1,4 трилиона. Бројеви, дакле, неумољиво показују: /1/ и у условима најниже каматне стопе амерички јавни дуг експоненцијално расте сваке године и /2/ ако каматна стопа порасте федерални дуг не може бити исплаћен. Никада!
Да ли, уопште, има наивних који би повјеровали да би било која америчка администрација увела оштре мјере штедње (укидање пензија и медицинске заштите) и увећала порезе грађанима за педесет одсто, како би уредно сервисирала своје доспјеле дугове према повјериоцима, посебно што их је највећи број из Кине?

ЛАКИ НОВАЦ Америка је узор за сав пословни, а посебно финансијски свијет. „Европска централна банка“, рјешавајући кризу евра, примјењује идентична средства и то чини са још већим интензитетом. Идеја је једноставна колико и погрешна. Наиме, сматра се да ће новац који се јефтино позајмљује пословним банкама од стране централне, емисионе банке, бити пласиран као повољни кредити привреди и становништву. Тиме ће бити подстакнута тражња (потрошња), што ће довести до раста привредних активности и изласка из рецесије. Новац се, дакле, нуди по повољној цијени (фактички, џабе) и у неограниченим количинама. Али, гдје је ефекат? Зашто нема раста, него се умножавају све лошије прогнозе и резултати?
Бил Грос (PIMCO) износи податке: „У 1980-тим годинама, требало је четири долара кредита да би се генерисао раст БДП-а за један долар. У прошлој деценији требало је десет долара, а од 2006. било је потребно двадесет долара да би се остварио исти резултат.“ Сада је потребно много више, и не би требало очекивати привредни раст. Према посљедњим америчким банкарским извјештајима (FDIC Quarterly Banking Review), банке боље стоје него претходних година. Мада, основу њиховог пословног успјеха чине некаматни приходи, који су порасли за цијелих седам одсто. Приноси од камата, тј. од основне дјелатности банака, порасли су свега 0,7 одсто. Банке, дакле, основну зараду нису оствариле пласирајући кредите корпорацијама и потрошачима, него тргујући између себе мноштвом финансијских деривата у чијој подлози се налази иста она мина која је експлодирала средином 2008. Штавише, банке су повећале своју изложеност високозапаљивим финансијским инструментима (тако се стручно назива овај вид крађе) још више него прије избијања кризе.
Даље, зна се… Позиви за спријечавање банкрота и нове државне позајмнице на рачун увећаног јавног дуга. Овакву политику на глобалном плану персонификују Барак Обама, амерички предсједник, и Бен Бернаке, директор Федералних резерви. Мада, прави инвеститори (укључујући и аналитичаре централних банака Кине и Русије) знају да су у питању „обични момци у смијешним одијелима“. Прави играчи су иза завјесе (погледајте оквир).
Банка Енглеске не заостаје у производњи новца. Њен програм емитовања „лаког новца“ чак је амбициознији у односу на амерички ФЕД, наравно, када се упореде њихове величине економије и нивои буџетског дефицита. Актуелни гувернер Банке Канаде (Marc Carney) најавио је проширење програма подршке својим пословним банкама. „Европска централна банка“, упркос изјавама свог првог човјека Марија Драгија, тренутно показује уздржаност. Познаваоци тврде да је то због представника „Бундесбанке“ који држе кључеве на битним нивоима одлучивања. Упркос томе, „Супер Марио“ је објавио да ће куповати лоше државне обвезнице земаља еврозоне, кад год буде требало. А биће потребно на много тачака.

ШТАМПАЊЕ ЈЕНА Ипак, кључну новину је донио Шинцо Абе, нови јапански премијер. Његов програм штампања јена је у овој и наредној години, вјеровали или не, двоструко већи од Барнакеовог програма за САД, иако је привреда Јапана тек једна трећина америчке економије.
План Абеове владе је да новим и бескаматним кредитима погура привреду која се, готово двије пуне деценије, налази у зачараном кругу рецесије. Такав експеримент требало би пажљиво пратити. Јапан је, наиме, управо због опште презадужености доспио у рецесију, тако да су занимљиви планови да из ње изађе на начин на који је у рецесију и ушао. Укупни ниво јапанског дуга (државни, корпорацијски и приватни) је пет пута већи од његовог БДП-а, и при нултој каматној стопи једва се плаћају доспјеле камате. Уколико би камата износила само два одсто, цијели јапански буџет не би био довољан за њихову годишњу отплату.
Нервозу која тамо влада драстично одсликава примјер Сеико Ноде, посланика, која је од 1993. обављала више послова у владиним кабинетима. Она је предложила да се забране абортуси, у циљу повећања стопе рађања и продуктивности радне снаге. Екстремно? За нормалне људе – свакако. За технократе и финансијере – неопходно. Јапан има једну од најнижих стопа прираштаја становништва у свијету и то представља опасност за одржавање финансијског система, јер би неко требало да враћа дугове. На другом крају спектра је Таро Асо, јапански министар финансија, који је недавно сугерисао да би „старији Јапанци требало да пожуре и да умру“. Безобразно? Ако сте технократа – није. Старији (сребрно становништво) представљају 25 одсто популације и њихов број расте драматично. Процјене указују да ће број старијих Јапанаца надмашити млађе од 15 година у омјеру четири напрема један за мање од 20 година. Не зна се колико је дуг пут од љубазне замолнице некоме да умре, до пружања непосредне помоћи да се то и деси, али су злокобне слутње изашле. Толико о дилеми да ли је вреднији нечији новац или живот.

РАТОВИ ВАЛУТА Прави смисао Абеовог програма састоји се у изазивању инфлације и слабљењу јена у односу на друге значајне свјетске валуте. Када јен постане јефтинији од долара или јуана, роба произведена у Јапану бива привлачнија на свјетској пијаци. Тиме би посрнули јапански џинови („Сони“, „Шарп“ или „Панасоник“), који су изгубили некадашњу доминацију, могли да поврате удјеле на глобалном тржишту. План је, дакле, да се раст остварује повећаним извозом, а не на терену домаће посустале и остарјеле економије. У односу на евро, јапански јен је већ изгубио 11 одсто вриједности, што је изазвало низ киселих осмјеха европских званичника. Њихово реаговање је било у стилу да је евро прецијењен, и да би требало да и сам смањи своју релативну вриједност. Јужна Кореја и Тајван, као непосредни конкуренти, осјетили су се још угроженијим.
Тако настају ратови валута. Иако се воде без помпе и на невидљивим линијама фронта, ови ратови нису мање стварни и мање опасни од правих. Аналитичари су се присјетили ситуације из 1931, током Велике депресије, када је британска фунта напустила златни стандард. Од септембра до децембра фунта је изгубила 30 одсто своје вриједности у односу на долар, али и покренула ланчану „хоћу и ја“ реакцију. Око 25 држава, са блиским и јаким економским везама са британском Империјом, девалвирало је своје националне валуте, да би опстале на економској сцени.
У тој трци „на доље“ зна се и крај и укупна сума. Крај је нула – камате и зараде, и општи губитак. Међутим, невоља је у томе што не губе сви и све вријеме. Највише добија онај који први започне валутни рат јер користи вријеме прилагођавања других. У теорији, ово се представља као такозвана затвореничка дилема. Ради се о примјеру из теорије игара, у којем оптимални резултат за све учеснике налаже њихову пуну међусобну сарадњу. Настанак дилеме је у случају када за једног или више учесника игре, најбољи исход представља појединачни наступ, потпуно независно од групе. Дакле, ко ће побиједити у актуелном рату? На кратки рок, биће то свакако јапански јен. На средњи рок ће то бити амерички долар. Није тешко разумјети да ће у новим приликама, разне валуте да уђу у међусобне обрачуне. Инвестициони савјетници већ имају спремне предлоге (за одбрану и напад) разврставања конкурентних валута „у корпе“ за смањење ризика. Све ће то објективно ојачати долар јер ће, независно од његових стварних квалитета, бити потребна валута према којој ће се мјерити сукобљене стране. На дуги рок, што може да се деси веома брзо, постоји само један несумњиви побједник – Кина и њен јуан (ринмимби).
Кина промишљено и на дуги рок јача своју националну валуту тако што је држи потцјењеном. Она је одавно тамо гдје Јапан настоји да се примакне. Кинески јуан би већ данас могао да преузме улогу глобалне резервне валуте од долара, уколико би кинеско руководство оцијенило да је право вријеме за то. Међутим, са својим огромним унутрашњим тржиштем, које може да апсорбује сваки спољни поремећај и са растућим утицајем у свијету, који се одвија на сасвим супротан начин од америчког, Кина има времена да чека. Да чека и још се боље припреми за оно што неумитно долази. Финансијска будућност свијета ће ускоро зависити од кинеског јуана.
Евро, као валута од које најдиректније зависимо на овим просторима, у овом валутном рату клизи према трајно губитничкој страни. Његове конструкционе грешке и разапетост интереса оних који су га створили (Оланд и Меркелова) чине га неспособним за брза прилагођавања и слободније маневре. Најбољи доказ за то су анализе америчких инвестиционих савјетника, који својим клијентима савјетују да бјеже што даље од евра.

БАНКСТЕРСКА ГОЗБА Коначно, ваља спојити ове двије наизглед неповезане приче, причу о „лаком новцу“ и валутном рату. То и не би требало да буде посебно тешко.
Новац, који је примарно био намијењен за подстицај реалној економији и привредном расту, ушао је у банкарске канале и постао средство њихових шпекулација. Банке не дају кредите него тргују новцем који су им поклониле централне банке. А, идеални услови за то је време када валуте ратују. Трилиони долара ће се користити у „клађењу“ на једну против друге валуте. Цехове ће плаћати емисионе банке и државе новим задужењима, новим пореским наметима и укидањем преосталих социјалних права својим грађанима. У гозби која је припремљена за банкстере, сви добици ће бити само њихови, док ће укупни негативни ефекат бити распоређен по леђима „пореских обвезника“. Уз то, најважније је да се ништа од тога неће јавно знати. Неће бити криваца. Све ће бити објашњено неким другим разлозима и племенитим мотивима.
На почетку економске кризе било је процијењено да финансијски деривати који су је непосредно узроковали, будући да су се показали као потпуно безвриједни, износе око 600 милијарди долара. После свих напора у циљу њеног сузбијања и година рецесија и штедње ови банковни папири, иако су и даље безвриједни, номинално износе 1,5 трилион долара. Они представљају саставни дио свјетских финансија. Отрован, али легалан и утопљен са свим осталим новцем. Стога је свака историјска паралела отежана. Било је доста валутних ратова и више финансијских криза, али ова је јединствена по томе што стално и изнова рециклира (финансијско) смеће, правећи од њега још веће ђубре.

Лутке од контролора

Недавно је Барак Обама предложио Мери Џо Вајт за челну функцију у СЕЦ (Securities and Exchange Commision). У питању је централна контролна агенција која се стара о примјени закона у финансијском пословању у Америци.
Мери Џо је дама која се истакла на мјесту државног тужиоца у Јужном дистрикту Њујорка. Уз њено име се везује обрачун са мафијашем Џоном Готијем и терористом Рамзијем Јусефом, наводним нападачем на WTC. Она је одлучна и паметна жена. Касније је постала адвокат, а у Америци су сви адвокати паметни. Памет се овдје мјери висином зараде. Посљедњих десетак година она је радила за велику адвокатску канцеларију која је, у задњој години, њену памет платила са 2,4 милиона долара. Већина њених клијената биле су фирме са Волстрита.
Мери Џо се и паметно удала. Њен супруг је, изгледа, још паметнији од ње. Он је копредсједник и акционар велике адвокатске куће која заступа неколико стотина клијената са Волстрита. Заједничка имовина, коју су објавили у склопу њене кандидатуре, прелази 16 милиона долара. Мери Џо конкурише за годишњу плату од 164 хиљаде долара, уз обавезу да се одрекне свих других прихода. Мери Џо је пристала.
Она ће, ван сваке сумње, веома оштро контролисати своје пријатеље (пардон, клијенте) са Волстрита да више не зарађују толико, да су и њу, као свог савјетника, плаћали тако раскошно. Или, можда, неће?
А за секретара СЕЦ-а номинован је Луис Агилар, бивши извршни копредсједник компаније „Инвеско“ која је својевремено ушла у оштар сукоб, и коначно угасила напоре СЕЦ-а да регулише пословање новчаних фондова на тржишту новца.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Tele više nije zlatno već od papairića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *