Kiparski recept za Sloveniju

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Nekadašnjeg „najboljeg đaka“ iz bivše SFRJ, prema procenama najboljih slovenačkih ekonomista, očekuje brutalno briselsko „nežno ubeđivanje“ da se gorkim odricanjima spase bankrota i izbegne „grčki scenario“ – preko „kiparskog recepta“. Šta tek očekuje Srbiju?

Zaboravite na Kipar, Slovenija je na redu. Kada je novinar „Vašington posta“ Dilan Metjuz napisao tekst sa tim naslovom na vrhuncu kiparske finansijske krize, ni slutio nije kakvu će pometnju njegova prognoza uneti, ne samo u slovenačku javnost. Jer, s obzirom na trenutno stanje u Sloveniji i EU uopšte, nije teško poverovati u proročanstvo sročeno u četiri reči – „Slovenija da se spremi“ – jer upravo je Slovenija sledeća država iz zone evra koja će biti prisiljena da zamoli za finansijsku pomoć EU, ukoliko se ne dogodi neko čudo. Koje nije na vidiku.

EVROPSKA PRETNJA Iako se verovalo da je Slovenija umakla prošlogodišnjim crnim najavama bankrota, to je opovrgla i najnovija izjava holandskog finansijskog ministra i ujedno šefa Evrogrupe Jerona Dijselbloma, koji je 25. marta izjavio da bi kiparski model ubuduće mogao da bude primenljiv i za druge države s evrom koje se nađu u škripcu, na primer Sloveniju.
Dijselblomove reči su u ponedeljak izazvale pad evra od jedan odsto (zajedno sa akcijama evropskih preduzeća) i potres na evropskim berzama. Momentalno je poskupelo i zaduživanje Slovenije na svetskim tržištima, gde investitori za slovenačke deonice sada očekuju oko šest odsto nagrade (umesto prethodnih pet).
Uprkos činjenici da se Slovenija iz napredne tehnološke države (bar u eks-Ju okvirima) u nepunih devet godina boravka „pod EU kapom“ pretvorila u zemlju „koja je na dnu privredne lestvice i više ništa ne proizvodi“ (ocena izrečena u Jutarnjem programu TV Slovenija, 27. marta 2013. godine), domaći ekonomisti pokušavaju da smire nervozu zemljaka tvrdnjama da „Slovenija ipak nije Kipar“, jer još uvek izvozi oko 70 odsto (preostale, skromne) proizvodnje. Problem je, međutim, što su slovenačka preduzeća prezadužena, a zaduživanje se konstantno povećava od 2008. Bankarski sektor, na čelu sa „Novom ljubljanskom bankom“ (NLB), potonuo je u gubitke koji se mere u stotinama miliona evra i već mesecima je pred slomom, zbog čega nije sposoban da servisira potrebe posrnule privrede. Prema procenama EU, u Sloveniji se zaduženost, počevši od 2007, povećala za 23,5 odsto, a nefinansijskog privatnog sektora čak za 40 odsto. Većinu tih zaduživanja čine „loši krediti“ koje je prethodna vlada (a čini se i aktuelna) probala da skine s najveće državne NLB i prebaci na novoformiranu „slabu banku“, kako bi NLB očistila balasta prošlosti.
Nije Dilan Metjuz otkrio ništa novo kada je zapisao da tri najveće slovenačke banke više nisu u stanju da kreditiraju slovenačku privredu. To je činjenica koja se u Sloveniji smatra rak-ranom već godinu dana. I jednako dugo se traži rešenje i politički konsenzus za sprovođenje velike državne prevare u vidu „slabe banke“ koja bi, preko grbače poreskih obveznika, progutala breme nikad vraćenih tajkunskih kredita i drugih propalih investicija. Kočnica tom planu su i razjareni demonstranti koji su na ulicama Ljubljane i drugih slovenačkih varošica proteklih meseci demonstrirali nameru da ne plate cenu krize, ni spasavanja banaka. I da ne žele da dozvole aktuelnoj političkoj eliti, bilo da je na njenom čelu Janez Janša ili Alenka Bratušek, nova premijerka, da ceh krize prevali na leđa „običnih malih ljudi“. A to se upravo sada odvija na Kipru. Dijselblomove reči otkrivaju nameru EU da isti diktat nametne i drugima; Sloveniji, u prvom redu.
Jeste prethodna slovenačka vlada smanjila javni dug za oko 3,5 odsto, ali to smanjenje postignuto je uz velike rezove u socijalna davanja i javni sektor, a kresanje plata i otpuštanja doveli su do masovnih demonstracija na ulicama slovenačkih gradova. Prema procenama MMF-a, Sloveniji nedostaje još oko 3,8 milijarde evra, od toga trećina za „pokrivanje“ dugova banaka. A novca niotkuda. Dobra vest je samo podatak da depoziti u slovenačkim bankama predstavljaju svega 125 odsto BDP-a, a ne čitavih 800, kao u slučaju Kipra. Ali to je bedna uteha za 70.000 radnika koji su izgubili posao od početka krize i vojsku od oko 140.000 nezaposlenih, što je za dvomilionsku Sloveniju stresna brojka.
Brojke su neumoljive: slovenački BDP se još koliko 2008. držao na 91 odsto proseka u EU, da bi 2010. pao na oko 84 odsto. I tu nije kraj. Kamate na obveznice su, zbog kiparske krize, dostigle nivo od šest odsto, što je tik uz „magičnu granicu“ od sedam odsto, kada finansiranje dugova neke zemlje postaje nemoguća misija.

[restrictedarea]

 

TALIČNI TOM Ne bi trebalo prenebregnuti ni tvrdnje profesora ljubljanskog Ekonomskog fakulteta Jože P. Damijana, nekadašnjeg ministra finansija (u Janšinoj vladi), autora plana o „lošoj banci“ koja bi trebalo da spase NLB. Damijan vatreno hvali odvažan (i ništa manje opasan) plan pljačke koju je na Kipru izvela EU Trojka, i ne krije da bi i u Sloveniji, ako nastavi sadašnjim putem, uskoro moglo da se dogodi ono što se desilo Kipru. On piše: „Svi koji su čitali Taličnog Toma znaju kako izgleda ‚metod nežnog ubeđivanja‘. To je kada Džo, najmanji, najnervozniji i najbistriji među četiri brata Dalton pretuče najvećeg i najglupljeg Averela kako bi ubedio preostala, srednja dva brata, da je u pravu. Tako bismo mogli da opišemo i ‚kiparsku lekciju‘ koju je Brisel i Sloveniji ‚očitao‘ rešavanjem kiparskog problema: Kada je kiparski parlament odlučno i veoma emocionalno odbacio osnovni predlog ‚spasilačkog paketa‘ Trojke, to je izazvalo reakciju EU, koja je bila neuporedivo gora od prvobitnog predloga Trojke. Sećate se – prvi predlog je bio prilično blag. Kiparska vlada je trebalo da prikupi šest milijardi evra vlastitih sredstava, i to jednokratnim oporezivanjem depozita u kiparskim bankama. Predlog poreskih stopa je bio veoma nizak: 6,75 odsto za depozite niže od 100.000 evra, i 9,9 odsto za depozite više od 100.000 evra. Odbacivši taj predlog, kiparski parlament je navukao sebi na vrat bes evropskih vođa, pre svega Merkelove… Posle novog kruga mukotrpnih ‚pregovora‘ (koje bismo mogli plastičnije da opišemo kao hvatanje za gušu) tokom vikenda, Kipar je na kraju morao da pristane na mnogo gore uslove; u drugoj najvećoj banci, ‚Laiki‘, svoje depozite će izgubiti svi iznad garantovanih 100.000 evra, dok će u najvećoj banci, ‚Bank of Cyprus‘, ulagači sa ulozima iznad 100.000 evra morati da se ‚odreknu‘ 30-40 odsto svog novca… EU je iskoristila ‚kiparsku lekciju‘ da očita bukvicu ostalim državama. Po uzoru na braću Dalton, EU je ostalim državama ‚dala nežno do znanja‘ šta ih čeka ako budu neposlušne i ukoliko ne budu dovoljno kooperativne prilikom rešavanja krize u svojim državama. To je bila očigledna i gruba lekcija i za Sloveniju. Ukoliko nova vlada do sredine maja ne uspe da ubedi finansijska tržišta da joj pozajme novac za refinansiranje starih obaveza (a početkom maja stiže na naplatu još 1,1 milijarde evra obveznica), Slovenija će morati da se pripremi na ucenjivanje Trojke, koja već sad može da zahteva kresanje plata u javnom sektoru za još 10 odsto, dodatno smanjenje broja zaposlenih za 10 odsto, snižavanje penzija za 10 odsto, kao i privatizaciju državnih preduzeća poput ‚Triglava‘, ‚Telekoma‘, ‚Petrola‘ i ‚Energetike‘, likvidaciju ‚Abanke‘ i tako dalje. Ali ni sve to neće biti dovoljno. Sve to bi bio samo ‚startni‘ predlog Trojke. Konkretan predlog (za rešavanje krize) biće još brutalniji. Koliko više vlada ili parlament budu probirljive i probaju da izmišljaju nove uslove, toliko će brutalniji biti novi predlozi Trojke.“
Prema Damijanovim procenama, opisani scenario počeće već za mesec-dva. Tvrdi da tu neće pomoći ni protesti na ulicama, ni gnev (u Sloveniji moćnih) sindikata, jer Trojka ima ponudu koja se ne sme odbiti. Jedina alternativa je bankrot.
Da je Slovenija ponovo na ivici bankrota otkrivaju i podaci koje objavljuju slovenačke „Finance“. Odnos neto duga i profita nefinansijskih kompanija pokazuje da je Slovenija daleko najzaduženija privreda u Evropi, a istovremeno ima najmanju sposobnost vraćanja dugova iz tekućeg poslovanja; slovenački odnos duga i profita je 17,1, a to je mnogo više od evropskog proseka (3,6), dok je u Nemačkoj isti faktor samo 1,6. Drugim rečima, slovenačka preduzeća su bez kapitala.
Nema sumnje da Sloveniju čekaju velika iskušenja. Zemlju – koja je prva pobegla iz SFRJ u kojoj je navodno bila „iskorišćavana“ i „ugnjetavana“ od strane južnoslovenske braće, a naročito „većinskog naroda“ (Srba), a koju su briselski funkcioneri njenoj „balkanskoj braći“ godinama nametali kao „uzornog đaka“ – sada čekaju teške ekonomske, evropske batine. To je dobar putokaz i za Srbiju, i upravo tu lekciju bi trebalo da ima na umu i srpska politička elita, koja se sprema da za obećani „datum početka pregovora o ulasku u EU“ de facto prizna Kosovo kao nezavisnu državu.
Ne samo da bi Srbija time „prodala“ nešto neprocenjivo za nešto potpuno bezvredno, već se takva trgovina, kako dokazuje i slovenački primer, ne isplati ni na nivou proste ekonomske računice. Jer ako Sloveniju, koja se utopila u EU pod firmom ulaska u novu, srećnu „civilizovanu“ porodicu, sada umesto solidarnosti i pomoći od strane ostalih država članica Unije čeka puko suočavanje sa evropskom realnošću, tačnije „brutalno nežno ubeđivanje“ od strane Nemačke, najjednakije među jednakima u EU, onda nema ničeg razumnijeg od pitanja šta u tom društvu čeka tek Srbiju, koja u „evropski klub“ ulazi sa oreolom lošeg đaka i ne sa pridevom poželjnog štrebera, što je, sve do sada, za Uniju bila Slovenija.

[/restrictedarea] mikrozaйm onlaйn zaйm summuzaйm kredit plюszaйm na kartu s plohoй ki