Kardiogram grada

Piše Dragan Lakićević

Pevao je Novica Tadić o utvarnom svetu, imaginacijom hipersenzibilnog bića i eruditnog liričara u teskobi sopstvenog tela i uma, a ta teskoba (ugroženost, očaj, strah) bila je izražena u slikama sumornih enterijera, odaja, bolnica, podruma, ulica – komorama savremenog grada. Tim gradom, „velikim vražjim ždrelom“, tumara lirski subjekat sa svojim licima i odrazima, senkama i priviđenjima…

Zemni ostaci pesnika Novice Tadića (1949-2011) počivaju na beogradskom Bežanijskom groblju, „s one strane Save“, na kojoj je pesnik živeo i pisao. „Sabrane pesme“ njegove, pak, u pet knjiga, objavljene su u izdanju „Matice srpske“ – Društva članova u Crnoj Gori.
To društvo, predstavnik osnovnog naroda Crne Gore, uzelo je na sebe plemeniti cilj da delo jednog neobičnog i velikog pesnika, godinu posle njegove smrti – objavi u Crnoj Gori i tako njegovo delo uputi u pesnikov uži zavičaj Pivu, u kojoj, doduše, ni posle tolikih pritisaka i kampanja, nije uspeo da dobije većinu antisrpski režim. Taj režim lako je prezreo i najvećeg pesnika, koji se rodio pre 200 godina, pa što ne bi i pesnika savremenika, kakav je bio Tadić. U beleškama o piscu, koje se štampaju na kraju knjiga, Novica je, za života, sve češće izbegavao da posle rodnog Smriječna, Pive i Plužina pomene Crnu Goru, jer su onu izvornu Crnu Goru sve više kompromitovali i krivotvorili političari tuđinskih ideja i ciljeva.

SJAJ MISLI I POEZIJE Tadićeva sabrana i sistematizovana poezija, ćirilicom, uređena je u njegovom stilu – precizno, sažeto, pregledno, čisto kao suza u kojoj svetlucaju reč i misao poezije. Sve to sada je tamo gde je i pesnik bio u celini: u srpskom jeziku i na duhovnoj visini koju prepoznaju izbirljivi ukusi i suptilni čitaoci.
Novica Tadić objavio je prvu pesničku knjigu u izdanju „Prosvete“, u Beogradu 1974. godine. Prosveta je tih decenija bila najstroži i najugledniji izdavač u Beogradu i u Jugoslaviji. Dobrim poznavaocima poezije, koja se u to vreme štampala u Beogradu, prepunom odličnih pesnika, bilo je jasno da se pojavio autentičan glas: senzibilitet, stil, jezik – Novica Tadić.
Pevao je o utvarnom svetu, imaginacijom hipersenzibilnog bića i eruditnog liričara u teskobi sopstvenog tela i uma, a ta teskoba (ugroženost, očaj, strah) bila je izražena u slikama sumornih enterijera, odaja, bolnica, podruma, ulica – komorama savremenog grada. Tim gradom, „velikim vražjim ždrelom“, tumara lirski subjekat sa svojim licima i odrazima, senkama i priviđenjima.
„Mnogo je njih previše je njih
stolica se tvoja rastresla u sto lica
u stolik“
„Smrt u stolici“, pesnička knjiga iz 1975, objavljena je u izdanju „Matice srpske“ u Novom Sadu. Registar opsesivnih bića i figura: skakutani, grickala, kezila, češljevi – nalik spiskovima Vaska Pope, naselili su poovski fantazmagorični svet ugroženog glavnog junaka jedne lirske i groteskne poezije. Kasnije će im se pridružiti ognjena kokoš, sagrailo, stravilo i ostala bića sa zvučno-likovnim pojavama u psihoemotivnom sloju pesničkog teksta.
Kao tamno ogledalo stvarnosti, naličje vidljivog sveta, pojavio se u srpskoj poeziji Tadićev poetski sistem: psihološka imaginacija unutrašnjih razmera – estetika ružnog proizvodila je novu estetiku lepog na književnoumetničkom planu. Žuč i žlezda u sjaju pesničkog jezika i značenja ostvarivali su estetske efekte sjaja i zvezda u klasičnom značenju. Jer je u poeziji progovarao istinski lirsko-filozofski dar.

„SLAVIJO MRTVA BOGINJO“ Drama jezika bila je drama svesti, savesti i uma – mogla se događati u tamnim komorama duše bilo kojeg grada, iako Tadić najčešće imenuje Beograd i njegovu topografiju čini pesničkom topografijom: „U mnoštvu / U tvom prstenu živom / Slavijo mrtva boginjo / Kao krastav bog / Ja sam sa sobom govorim / Dok sa dna / Lanjski sneg pada veje ludilo.“ Slike sa dna uzneo je ovaj pesnik na visinu poezije.
Pesme o umnogostručenim i iskrivljenim licima i odrazima subjekta i nakaznog sveta koji ga okružuje i ugrožava bile su u toj meri opšte i posebne, da ih je svako video u univerzalnom urbanom prostoru. U Tadićevom slučaju niko nije pominjao ni Pivu, ni Crnu Goru, niti ikakvo pesnikovo poreklo. Poreklo Novice Tadića bilo je u dubini bića senzibilnog čoveka. Tadić svet nije ukrašavao, naprotiv.
Tadićeva poezija događa se u umu i na ulici naporedo. Ona je, pretežno noćni dnevnik osetljivog i usamljenog, zapisnik sveta i jezika koji ga okružuje, ali u njoj vidimo i vreme – strah i nasilje. Grad u kojem se odslikava subjekat i sam je ugrožen – siromaštvom, politikom, svekolikom nakaznošću zla koje ga opseda. To bi mogao biti svaki grad, kao što bi onaj diktator mogao biti bilo koji diktator. I ženske figure – pikasovske, poovske, čehovljevske – srodne Crvenkapi u inverziji bajke.
Tadićevo lirsko Ja jeste i pesnik i potukač. Njegov duh je naseljen i senzibilnošću umetnika i osećanjem mučeništva. On izgovara krik očajnika i pokajanje grešnika koji se pogordio čim se rodio. Po sopstvenom iskazu, pišući jednu poemu, sastavljenu od hiljadu i jedne noći (i kad je dan, u ovoj poeziji vlada mrak), naš pesnik beleži kardiogram grada čije je srce on sam, njegov pesnik podvižnik, uvek na udaru zla i nečistih sila, spoljašnjih i unutrašnjih.
Mladi Tadić bio je nihilist, zreli pesnik bio je vernik. U ranoj poeziji đavo je imao prevlast nad Bogom (bog je pisan malim slovom; zvao se ironično „bogo“); u kasnoj poeziji, blagog molitvenog tona, lice lirskog subjekta bilo je obasjano Bogom. Sagrailo i Satanailo s početka mlatarali su udovima kroz maglu i gar nad stepeništem koje silazi u pakao; pustinjak s kraja Tadićevog opusa skrušeno kleči s mnogim brojanicama-molitvama, priziva milost Boga sveg sveta, pa i poezije.
Socijalne i moralne dimenzije ove lirike čine komponente njene estetike. Tadićeva estetika je, pre svega, estetika slike. Slike su kompleksne i organizovane po principima krivih i izlomljenih ogledala, ukrštenih filmova i halucinantnih snimaka.
Privlačila ga je, do kraja života – vidi se to u petoj knjizi „Ostavština“ – dubina mita, predanja, hrišćanske tradicije, srpske i svetske istorije. U njegovim pesmama javljaju se zduhači, demoni, idoli, bogumili, kao slike i manifestacije jeresi i zla. Njihova pojava u poeziji ima osobine prirodnih pojava. Kao u polju nepogoda i oluja, tako se oni javljaju u duhu i u biću čoveka osetljivog do stepena pesnika.

ESTETIZACIJA ZLA, POETIKA RASTROJSTVA S pesmama koje su imale izvornost dokumenata sa hartija i lišća koje vetar vitla po skveru, parku i haustoru, ovaj pesnik je imao apsolutnu svest o svetu koji stvara i opeva – patologija vidljivog bila je tek registar slika za izraz nevidljivog: „A žena u žutoj haljini / Što u pesmu najzad dolija / Nek bude opšta muza, Histerija“. Unutrašnji ritam i nevidljiva rima slobodnog stiha, sa inverzijama i anaforama, ispunjavaju njegov stih ironičnom i mračnom retorikom kontrasta.
Docnije, svodeći račun svog pesništva, u „Zapisima“ („Ostavština“) rekao je: „U pesmama sam estetizovao zlo“, svoju poetiku nazvao je „poetikom rastrojstva“ koja je iz „poetike izobličenja i otvaranja prema onostranom“, zatim iz „poetike ustanovljenja đavoljeg i demonskog sveta“ – prerasla u „poetiku pokajničkog prizivanja svetog i žudnje za Višnjim“. U tim „Zapisima“ pesnik je odličan tumač svoje poezije.
Pravilnost u svemu, visoku pesničku pismenost Tadićevu, primenio je priređivač kada je svakoj Tadićevoj deceniji namenio po jedan tom. U petom tomu („Ostavština“) nalazi se poezija izvan za života štampanih zbirki, koje su bile započete, kao i stihovi iz pesnikove beležnice. U napomenama priređivač naglašava da su knjige i ciklusi u „Sabranim pesmama“ organizovani prema „radnom dokumentu sabranih pesama u pesnikovoj elektronskoj zaostavštini“. Nedostaje popis Tadićevih objavljenih pesama kojih nema u „Sabranim pesmama“, verovatno jer ih nema u toj elektronskoj, „preuređenoj i prekomponovanoj verziji iz 2004“, na koju se, s pravom, ovo izdanje naslanja. Uz nepotpunu, ali dragocenu Bibliografiju, pesnikov opus predstavljen je optimalno i uzorno – na sreću i bogatstvo savremene srpske književnosti.
Uzimanjem jednog pesnikovog autopoetičkog iskaza, priređivač je pokazao i sluh i meru za predstavljanje jednog delikatnog, skrupuloznog, posvećenog i neponovljivog pesnika: „Sastavljam beskonačnu poemu od mnoštva fragmenata“. To je Novica Tadić.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *