Кардиограм града

Пише Драган Лакићевић

Певао је Новица Тадић о утварном свету, имагинацијом хиперсензибилног бића и ерудитног лиричара у тескоби сопственог тела и ума, а та тескоба (угроженост, очај, страх) била је изражена у сликама суморних ентеријера, одаја, болница, подрума, улица – коморама савременог града. Тим градом, „великим вражјим ждрелом“, тумара лирски субјекат са својим лицима и одразима, сенкама и привиђењима…

Земни остаци песника Новице Тадића (1949-2011) почивају на београдском Бежанијском гробљу, „с оне стране Саве“, на којој је песник живео и писао. „Сабране песме“ његове, пак, у пет књига, објављене су у издању „Матице српске“ – Друштва чланова у Црној Гори.
То друштво, представник основног народа Црне Горе, узело је на себе племенити циљ да дело једног необичног и великог песника, годину после његове смрти – објави у Црној Гори и тако његово дело упути у песников ужи завичај Пиву, у којој, додуше, ни после толиких притисака и кампања, није успео да добије већину антисрпски режим. Тај режим лако је презрео и највећег песника, који се родио пре 200 година, па што не би и песника савременика, какав је био Тадић. У белешкама о писцу, које се штампају на крају књига, Новица је, за живота, све чешће избегавао да после родног Смријечна, Пиве и Плужина помене Црну Гору, јер су ону изворну Црну Гору све више компромитовали и кривотворили политичари туђинских идеја и циљева.

СЈАЈ МИСЛИ И ПОЕЗИЈЕ Тадићева сабрана и систематизована поезија, ћирилицом, уређена је у његовом стилу – прецизно, сажето, прегледно, чисто као суза у којој светлуцају реч и мисао поезије. Све то сада је тамо где је и песник био у целини: у српском језику и на духовној висини коју препознају избирљиви укуси и суптилни читаоци.
Новица Тадић објавио је прву песничку књигу у издању „Просвете“, у Београду 1974. године. Просвета је тих деценија била најстрожи и најугледнији издавач у Београду и у Југославији. Добрим познаваоцима поезије, која се у то време штампала у Београду, препуном одличних песника, било је јасно да се појавио аутентичан глас: сензибилитет, стил, језик – Новица Тадић.
Певао је о утварном свету, имагинацијом хиперсензибилног бића и ерудитног лиричара у тескоби сопственог тела и ума, а та тескоба (угроженост, очај, страх) била је изражена у сликама суморних ентеријера, одаја, болница, подрума, улица – коморама савременог града. Тим градом, „великим вражјим ждрелом“, тумара лирски субјекат са својим лицима и одразима, сенкама и привиђењима.
„Много је њих превише је њих
столица се твоја растресла у сто лица
у столик“
„Смрт у столици“, песничка књига из 1975, објављена је у издању „Матице српске“ у Новом Саду. Регистар опсесивних бића и фигура: скакутани, грицкала, кезила, чешљеви – налик списковима Васка Попе, населили су поовски фантазмагорични свет угроженог главног јунака једне лирске и гротескне поезије. Касније ће им се придружити огњена кокош, саграило, стравило и остала бића са звучно-ликовним појавама у психоемотивном слоју песничког текста.
Као тамно огледало стварности, наличје видљивог света, појавио се у српској поезији Тадићев поетски систем: психолошка имагинација унутрашњих размера – естетика ружног производила је нову естетику лепог на књижевноуметничком плану. Жуч и жлезда у сјају песничког језика и значења остваривали су естетске ефекте сјаја и звезда у класичном значењу. Јер је у поезији проговарао истински лирско-филозофски дар.

„СЛАВИЈО МРТВА БОГИЊО“ Драма језика била је драма свести, савести и ума – могла се догађати у тамним коморама душе било којег града, иако Тадић најчешће именује Београд и његову топографију чини песничком топографијом: „У мноштву / У твом прстену живом / Славијо мртва богињо / Као крастав бог / Ја сам са собом говорим / Док са дна / Лањски снег пада веје лудило.“ Слике са дна узнео је овај песник на висину поезије.
Песме о умногострученим и искривљеним лицима и одразима субјекта и наказног света који га окружује и угрожава биле су у тој мери опште и посебне, да их је свако видео у универзалном урбаном простору. У Тадићевом случају нико није помињао ни Пиву, ни Црну Гору, нити икакво песниково порекло. Порекло Новице Тадића било је у дубини бића сензибилног човека. Тадић свет није украшавао, напротив.
Тадићева поезија догађа се у уму и на улици напоредо. Она је, претежно ноћни дневник осетљивог и усамљеног, записник света и језика који га окружује, али у њој видимо и време – страх и насиље. Град у којем се одсликава субјекат и сам је угрожен – сиромаштвом, политиком, свеколиком наказношћу зла које га опседа. То би могао бити сваки град, као што би онај диктатор могао бити било који диктатор. И женске фигуре – пикасовске, поовске, чеховљевске – сродне Црвенкапи у инверзији бајке.
Тадићево лирско Ја јесте и песник и потукач. Његов дух је насељен и сензибилношћу уметника и осећањем мучеништва. Он изговара крик очајника и покајање грешника који се погордио чим се родио. По сопственом исказу, пишући једну поему, састављену од хиљаду и једне ноћи (и кад је дан, у овој поезији влада мрак), наш песник бележи кардиограм града чије је срце он сам, његов песник подвижник, увек на удару зла и нечистих сила, спољашњих и унутрашњих.
Млади Тадић био је нихилист, зрели песник био је верник. У раној поезији ђаво је имао превласт над Богом (бог је писан малим словом; звао се иронично „бого“); у касној поезији, благог молитвеног тона, лице лирског субјекта било је обасјано Богом. Саграило и Сатанаило с почетка млатарали су удовима кроз маглу и гар над степеништем које силази у пакао; пустињак с краја Тадићевог опуса скрушено клечи с многим бројаницама-молитвама, призива милост Бога свег света, па и поезије.
Социјалне и моралне димензије ове лирике чине компоненте њене естетике. Тадићева естетика је, пре свега, естетика слике. Слике су комплексне и организоване по принципима кривих и изломљених огледала, укрштених филмова и халуцинантних снимака.
Привлачила га је, до краја живота – види се то у петој књизи „Оставштина“ – дубина мита, предања, хришћанске традиције, српске и светске историје. У његовим песмама јављају се здухачи, демони, идоли, богумили, као слике и манифестације јереси и зла. Њихова појава у поезији има особине природних појава. Као у пољу непогода и олуја, тако се они јављају у духу и у бићу човека осетљивог до степена песника.

ЕСТЕТИЗАЦИЈА ЗЛА, ПОЕТИКА РАСТРОЈСТВА С песмама које су имале изворност докумената са хартија и лишћа које ветар витла по скверу, парку и хаустору, овај песник је имао апсолутну свест о свету који ствара и опева – патологија видљивог била је тек регистар слика за израз невидљивог: „А жена у жутој хаљини / Што у песму најзад долија / Нек буде општа муза, Хистерија“. Унутрашњи ритам и невидљива рима слободног стиха, са инверзијама и анафорама, испуњавају његов стих ироничном и мрачном реториком контраста.
Доцније, сводећи рачун свог песништва, у „Записима“ („Оставштина“) рекао је: „У песмама сам естетизовао зло“, своју поетику назвао је „поетиком растројства“ која је из „поетике изобличења и отварања према оностраном“, затим из „поетике установљења ђавољег и демонског света“ – прерасла у „поетику покајничког призивања светог и жудње за Вишњим“. У тим „Записима“ песник је одличан тумач своје поезије.
Правилност у свему, високу песничку писменост Тадићеву, применио је приређивач када је свакој Тадићевој деценији наменио по један том. У петом тому („Оставштина“) налази се поезија изван за живота штампаних збирки, које су биле започете, као и стихови из песникове бележнице. У напоменама приређивач наглашава да су књиге и циклуси у „Сабраним песмама“ организовани према „радном документу сабраних песама у песниковој електронској заоставштини“. Недостаје попис Тадићевих објављених песама којих нема у „Сабраним песмама“, вероватно јер их нема у тој електронској, „преуређеној и прекомпонованој верзији из 2004“, на коју се, с правом, ово издање наслања. Уз непотпуну, али драгоцену Библиографију, песников опус представљен је оптимално и узорно – на срећу и богатство савремене српске књижевности.
Узимањем једног песниковог аутопоетичког исказа, приређивач је показао и слух и меру за представљање једног деликатног, скрупулозног, посвећеног и непоновљивог песника: „Састављам бесконачну поему од мноштва фрагмената“. То је Новица Тадић.