Иван, Константин и ми

Пише Селимир Радуловић

Шта је то што је збунило и у недоумицу довело Ивана Меденицу, аутора текста „Шта је Константин Србима“?

У прошлонедељном „Печату“ (бр. 260, 22. март 2013), у тексту „Гиљотина умишљене урбаности“, професор Дарко Танасковић се осврће на прилог објављен у „Политикином“ Културном додатку („Култура, уметност, наука“, бр. 49, 16. март 2013. године), у којем описује како је бављење једним концертом било само повод, за ауторку текста, да с непримереном острашћеношћу излије жуч, градећи ригидни хијерархијски саоднос појмова урбаног и традиционалног. Говорећи о изливима ауторкиног урбаног гнева, професор Танасковић, готово у чуду, пита шта су то клеронационалистичке звучне гадости и које су то српске константиновске позорнице, наводећи да се, изгледа, тако, по навици, олако етикетира сваки покушај очувања властитих традицијских вредности. Сетио сам се његових речи, разлиставајући „Политикин“ Културни додатак (субота, 23. март, бр. 50), поводом текста смештеног у десном углу треће стране, који већ самим насловом упућује на симптоме бољке о којој је писао. Реч је о тексту Ивана Меденице „Шта је Константин Србима?“ који се отвара необичном констатацијом: аутор, јављајући се из далеког света, јер тренутно живи и ради ван Србије, предочава да није гледао представу „Константин“, али да га то не спречава да пише о културној политици коју она оличава. Иако није гледао наведену представу, и не зна, дакле, шта је у њој узначено, који су њени сценско-уметнички домашаји, извесно је да га само име Константина Великог раздражује, али и да веома тешко може било шта умесно рећи о културној политици коју она оличава.
Пре него предочимо шта нам, поводом представе коју није гледао, саопштава, о нама и нашој културној политици, овај наш угледни театролог, да покушамо одговорити на питање из наслова његовог текста – Шта је Константин Србима? Уз напомену – већ у самом наслову аутор му приступа фамилијарно, избегавајући атрибут Велики, прилично се лежерно осврћући на дело владара кога су хришћански писци његовог времена упоређивали с Аврамом и Мојсијем, називајући га Божјим намесником на земљи, чије је имање слика вековечитог небеског иметка. По сведочењу Евсевија из Цезарије, златни ковчег с његовим земним остацима, изложен у Константинопољу 337. године, био је обасјан светлошћу бакљи, пружајући чудесан призор какав ниједан смртник није имао на земљи откако је света и вере. Називан је стубом Цркве, великом трубом истине, оцем православља. Актер је, заједно са Лисинијем, историјског датума (Милански едикт) који је, како вели професор Радивоје Радић, повесницу човечанства окренуо у новом смеру, озакоњујући не само слободу хришћанства, јер Империја, и после три века, није успела да сломи верујуће у Христа, већ и свих других религија. Израстајући из Рима, из његових најбољих традиција, Византија добија и нове боје, од којих је хришћанска била најдоминантнија. Његова владавина је наговестила нови однос државе и хришћанске цркве, који се пренео и на средњи век – тзв. симфонија (односно равнотежа) омогућавала је цару да брине о материјалним, а патријарху о духовним потребама својих поданика. Ако се, само овлаш, баци поглед на опомињуће призоре верске нетолеранције у савременом свету бива јасније колики је цивилизацијско-историјски значај Миланског едикта.
Он је наш светац. Канонизован у Православној цркви, празнује се 21. маја по јулијанском, односно 3. јуна по грегоријанском календару.

[restrictedarea]

БИОГРАФСКЕ ИЛИ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ И поред наведеног, Иван Меденица, постављајући питање, шта нам је важније, гледано из данашње перспективе, од две цивилизацијске тековине које нам је завештао, победа хришћанства или афирмација толеранције, исказује чуђење зашто је овај јубилеј битан баш за Србију, да би му се подредила целокупна државна културна политика. И пита – како то да се, у години јубилеја, не обасјавају и сви облици посрнућа хришћанске цркве у минулих хиљаду и седамсто година, и не отварају бројни филозофско-теолошки диспути о томе. Ништа од тога, вели он – цео концепт прославе се своди на (опет фамилијарно) име Константин и пуку биографску чињеницу да је рођен у Нишу, што је и основни разлог организовања помпезне и скупоцене прославе, иза чега се, ето очекиване поенте, ваља национална демагогија и паланачки доживљај великог света! Већ именовани угледни византолог вели, када је реч о Меденичиној пукој биографској чињеници, да то што је Ниш у средишту пажње, данас и некад, није само зато што се налазио на знаменитом путу via militaris или зато што смо ми Срби склони претеривању, па и олаком и пристрасном присвајању, него и зато што је уз Солун, Троју, Јерусалим, Византион или Ефес, био један од кандидата за нову престоницу и да је реч о историјској чињеници која има велику тежину. Као што видимо, Меденичина идеја о пукој биографској чињеници није веродостојна, али је неопходна да би се творци нове културне политике у Србији прогласили неартикулисаним, јер обележавају јубилеје само да би показали (као бивши радикали) да је Србија пијемонт хришћанства. Помињући, надаље, непримерено и недуховито, супругу председника Србије, која је ишла у обилазак Виминацијума, он наводи да ми, заправо, желимо да пошаљемо поруку да смо не само пијемонт хришћанства, већ и наследници Рима, навешћујући да можемо завршити у истом идентитетском лудилу као наша (суседна) македонска браћа. Тако долазимо до оне тачке у којој се ауторов тихи гнев преобраћује у острашћену (идеологизовану) искључивост, а (фамилијарна) прича о Константину, и културној политици коју он оличава, у (себељубиви) надмени вербални марш.

О ПРОЕВРОПСКОЈ КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ Признајући да, можда, мало претерује пишући о представи коју није гледао, али да га то не спречава да (на невиђено) дијагностицира културну политику коју она оличава, он открива основну идеју текста – преобраћени политички актери желе, наиме, да позивањем на римско наслеђе покажу свету јевропејско лице Србије, али је то, опет на невиђено, гротескно провинцијално и може изазвати подсмех великог света. Има у овом ставу, несумњиво, примеса психологије интелeктуалног оговарања, јер се, дисањем пропуштеним, кроз ноздрве, блате људи који покушавају да српску културу извуку из развалина. На самом крају текста, као контрапункт свеопштој српској културној бласфемији, аутор нуди проевропску културну политику која би се састојала у афирмацији модерности у српској култури. Овај завршни став наговештава, рекло би се, да је Меденица заборавио на речи оног који у слабости, страху и трепету великом саопштаваше да ако неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати! Судећи по неконтролисаним ударима његовог (проевропског) дијалектичког штапа, необавештен човек би могао помислити да је овај наш угледни театролог стекао репутацију на некој имагинарној интелектуалној берзи. Разлози су белодани – управо је његов став да се, у времену постмодерног културног суицида, проевропска културна политика у Србији састоји у афирмацији модерности у српској култури помодни провинцијални трик који изнедрује из самог средишта оног братства (у служби и дружби) које понавља, од јутра до сутра, да је све пошло ђавољим трагом после силаска с власти непрежаљеног (и недовољно оплаканог) жутог картела и свеомиљеног и свеподразумевајућег лидера у региону, каогод и после њиховог (болног) одвајања од североатлантског и српског вагана. Ствари су, дакле, много једноставније него што се, на први поглед, чини. Као човек који је, у својим песмама, окренут крајолицима небеских битака и свепрозурућој светлости оних који ништа немају, а све поседују, веома невољно се суочавам с крајолицима приземне земаљске битке, у којој су на позорници актери који су скинули маске, будући је код њих лично-егоистички интерес јачи од веродостојног отаџбинског инстинкта.
Није, без разлога, речено да је наша јавна свест плод различних културних политика, од којих ниједна није српска. Духовна криза српског друштва дубља је и опаснија од његовог државног посрнућа. Извесно је – бледобоља наше националне свести може нам не само одузети животну снагу, већ и инстинкт самоодржања. Савремени српски интелектуални нараштај налик је слепцу који, у мраку, тражи свећу која је упаљена пре две хиљаде година. Причом о проевропској културној политици и афирмацији модерности у српској култури, етикетирајући све оне који имају културно-историјску свест и памћење, као људе који су склони националној демагогији и паланачком доживљају великог света, Меденица предочава да је грех бити свој, не питајући се да ли више губимо напуштајући себе, него што можемо добити усељавајући у себе туђе. И да ли је за српску културу једини излаз кристализација у туђој форми. Српска култура je култура уколико је култура – и уколико је српска! Хоћу рећи, уколико је култура и уколико је српска – утолико је и европска! Хоће ли због ових ставова и аутор овог текста, као и Константин Велики, неминовно проћи кроз обавезни медијски третман топлог зеца лаке (културне) коњице жутог картела?Била би то, на известан начин, заслужена (призивајућа) казна, будући да није испоштовао речи пустињака египатског Пимена – Коме се срце не отвори, њему га и не отварај! Ивану Меденици чија је реч идеална илустрација опште онемоћалости српског друштва, остаје да верује да и њега могу обасјати зраци утехе и поуке, односно да се, с ваљаним разлозима, сети оног који је на крсту разапет као разбојник, да би се, с крста, преселио на небеса као исповедник.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. И ја се као и господин Меденица сваког дана питам ста је то римски цар Константин урадио за Србе, па га овако и оволико славимо. Она академија у Нишу, по мени, била је чиста глупост.Имамо ли ми историју, цареве, краљеве, или морамо да преузимамо туђе јунаке и хероје?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *