Etar natopljen srbofobijom

Piše Miodrag Zarković

Ko god je proteklog vikenda poželeo da naglas vređa Srbiju i Srbe, pored prilike za tu unosnu delatnost – na „Prvoj“ i B92 – obezbeđena mu je i svojevrsna nekažnjivost

Dva su sudara imale Hrvatska i Srbija prošlog vikenda. Jedan je bio fudbalski, drugi televizijski. U oba susreta je hrvatska strana imala prednost domaćeg terena: u fudbalskom na „Maksimiru“, a u televizijskom u okviru „Utiska nedelje“ na B92.
Što se tiče fudbalskog, ispostavilo se da su na klupi sedeli bolji igrači od onih koje je Siniša Mihajlović izveo na teren, da uprkos lošoj igri srpskog tima protivnik nije bio u stanju da ugrozi naš gol sve dok sam srpski tim nije počinio kobne greške, te da je gledalište bilo neuporedivo ostrašćenije i nabijenije mržnjom nego što su izveštavala glasila, pa čak i „Prva“ koja je direktno prenosila utakmicu. Konkretno, komentator „Prve“ televizije je na kraju prenosa ocenio da je ponašanje publike na zagrebačkom stadionu bilo besprekorno, odnosno da nije bilo „ni najmanjeg incidenta“, iako se tokom utakmice jasno moglo čuti da su domaći navijači u više navrata i koliko ih grlo nosi urlali „Ubij Srbina“. Objektivnost je, ako već ništa drugo, nalagala komentatoru da istakne povike neskrivene mržnje upućene sa tribina, a da je poželeo da se malo ozbiljnije pozabavi poslom koji mu je poveren, mogao je da se zapita zbog čega niko od zvaničnika utakmice nije reagovao makar pretnjom publici, ako ne i pražnjenjem tribina, kako je bilo najavljivano danima uoči meča.
U prevodu, hrvatska reprezentacija je te večeri imala na svojoj strani i „Maksimir“ i „Prvu“.

[restrictedarea] Što se tiče strogo televizijskog obračuna, održanog dva dana kasnije u „Utisku“, hrvatska gledišta – dakle, gledišta države koja je priznala „nezavisno Kosovo“, i koja je tužila Srbiju za genocid, i koja je mirođija u bukvalno svakoj protivsrpskoj čorbi, a naročito u zločinu otimanja naše južne pokrajine – zastupao je Vladimir Pavićević, gostujući pored Leona Kojena i Aleksandra Vulina. Nominalno profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, Pavićević je bio taj koji je preuzeo na sebe ulogu đavoljeg advokata, s tim što on u đavolu ne vidi đavola, već željenu „realnost“. Tako je čovek, koji predaje ovdašnjim studentima politikologije, imao dovoljno bezobrazluka da o stolici za „Kosovo“ u Ujedinjenim nacijama kaže:
„Srbija to sme da prihvati. To je već nekakvo faktičko stanje u odnosu na koje Srbija nema nikakve mogućnosti da ga menja, da utiče.“
Obrazlažući kako bi on rešavao kosmetski čvor, profesor Beogradskog univerziteta je rekao sledeće:
„Kod nas postoji ideja da postoji simetrija u sledećem: Srbija ne upravlja Kosovom, Kosovo ne upravlja severom Kosova, hajde da tu napravimo neku vrstu dogovora. Ja mislim da to nije faktičko stanje, nego da tu postoji jedna vrsta dodatka: Srbija danas, u 2013. godini, nema više nikakvu šansu da utiče bilo kako, politički, pravno, a naročito ne vojno, na ono što je sever Kosova, a naročito na Kosovo u celini. Za razliku od kosovskih vlasti u Prištini, koje imaju mehanizme, i pravne, i političke, i one koji se tiču sile, da utiču na dešavanja na severu Kosova, ali na primer, te mehanizme u ovom trenutku ne koriste, zato što su sprečeni delovanjem upravo ovih međunarodnih aktera, pre svega država Evropske unije i Evropske unije. Ja se samo pitam, šta bi se desilo u situaciji da mi prekinemo ove pregovore, da ti međunarodni faktori pređu sasvim na stranu prištinskih vlasti, i da se mi suočimo sa situacijom da Priština apsolutno preuzme kontrolu i nad tim severom u ovom smislu.“
Gledali smo, prema tome, otvorenu pretnju narodu iz četiri severne opštine Kosova i Metohije, koju je Vladimir Pavićević (još jednom: profesor na FPN-u!) izrekao pred kamerama televizije sa nacionalnom frekvencijom. I na koju nije reagovalo, niti pokazalo nameru da reaguje, nijedno od tela nadležnih za nadziranje etra, iz čega se može izvući zaključak da na srpskim frekvencijama svako, pa i nemoralna neznalica poput Pavićevića, može da priziva masovno stradanje, u ovom slučaju srpskog stanovništva.
Čak ni u samoj emisiji Pavićeviću nije prikladno odgovoreno. Aleksandru Vulinu bi, kao direktoru vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, verovatno bolje bilo da je oštrije ukazao na skandaloznu bezočnost sagovornika, nego što se posvetio odbrani neodbranjivog – politike kontinuiteta sadašnje sa prethodnom vlašću. Svom zlokobnom gostu ni na čemu nije zamerila ni voditeljka Olja Bećković, koja ga je onako nedostojnog i pozvala u emisiju, čime je upropastila priliku za ozbiljnu i sadržajnu raspravu između Kojena i Vulina (u retkim trenucima kada su mogli da zanemare nametljivog Pavićevića, Kojen je nedvosmisleno, činjenično utemeljeno, kritikovao kosmetsku politiku izvršne vlasti, ali je taj dijalog treći gost redovno sekao u korenu svojim protivsrpskim upadicama). Elem, nereagovanje Olje Bećković negde i ne čudi, ako se ima u vidu da je Leon Kojen morao da je podseća šta sve piše u famoznih sedam nemačkih zahteva Srbiji: iako je sama istakla te zahteve kao jednu od osnovnih tema emisije, voditeljka je pokušala da ubedi Kojena da nije u pravu kada tvrdi da Nemci od nas traže promenu svesti, pa je Kojen morao da joj čita ultimatum nemačkih parlamentaraca ne bi li je spasao dalje bruke; od toliko nepotkovane voditeljke teško je očekivati da obraća pažnju na „finese“ kao što je Pavićevićeva ogoljena pretnja kosmetskim Srbima.
U paketu sa ispadom tragikomičnog Milojka Pantića, koji je gostujući Ivanu Ivanoviću dao sebi za pravo da vređa fudbalskog reprezentativca Vladimira Stojkovića (pogrdno ga nazvao „Mustafom“ zbog prelaska u „Partizan“), ispada da je ceo vikend bio posvećen nekažnjenim pretnjama po Srbe. Zagrebački navijači su pozivali na ubijanje Srba, Pantić je vređao sportistu kome su nedavno zaista stizale pretnje po život, a Pavićević je severnom Kosmetu pretio Hašimom Tačijem. I nikom ništa!
Dobrodošli u Srbiju 2013. [/restrictedarea]