DRAGAN PETROVIĆ: OPOZICIONI SKUPOVI I AKCIJE ILI DEČJE BOLESTI I MAGARE SA SREBRNJACIMA

U oktobru se u javnosti začela ideja o okupljanju patriotskih i demokratskih snaga, koje bi trebalo da postanu važan teg u društvenom i političkom životu Srbije. Iako je ideja imala podršku na više portala i drugih žiža slobodne misli medijski uglavnom okupirane zemlje, nekako su „Novi Standard“, Željko Cvijanović i nekoliko drugih vodećih pera koja su se tu oglašavala (Branko Pavlović, Aleksandar Pavić, Dušan Proroković i dr.) postali idejni a sledećih meseci i praktični nosioci ove ideje.

Na tom fonu do sada je održano više zajedničkih akcija, gde je prva značajnija krajem oktobra bila šetnja povodom obeležavanja stogodišnjice Kumanovske bitke, koja je po lepom vremenu imala nekoliko hiljada učesnika, uključujući pravi cvet intelektualne i političke scene koja bi se mogla nazvati patriotskom i demokratskom. Zatim je posle niza teotretskih rasprava, nagoveštaja, pa i polemika, javnost 10. decembra po izuzetno hladnom vremenu iznenadio veoma uspeo i masovan (5.000-6.000 učesnika) višečasovni marš pod nazivom tada osnovane inicjative „Nikad granica“ (sa Kosovom i Metohijom). Zbog snežnog ambijenta u kojem se odvijao i veoma dugačke maršrute od više kilometara kroz centralne delove grada, zbog nadahnutih govora, zbog mladosti učesnika marša, koja je dominirala nad drugim generacijama, a iznad svega zbog iznenađenja akcije, koja je potpuno zbunila doušničke i provokatorske centre (što strane, što ono što je ostalo od domaćih), ovo je bila najuspelija akcija okupljanja do sada.

U laži i dezinformacijama ogrezli okupacioni mediji na tlu Srbije nemoćno su izveštavali o „grupici desničara, gde dominiraju muškarci“ ili o „svega 800 učesnika ekstremne desnice“ iako su brojni snimci stavljeni na Youtube i objavljeni u nekontrolisanim štampanim medijima poput „Geopolitike“ i „Pečata“ govorili sasvim drugo.

PROVOKATORI I PANDURI Posle ovog šoka elementi okupacionog sistema preduzeli su niz radnji koje su za cilj imali da se sledeće akcije na svaki način osujete, medijski prećute, diskvalifikuju skupove ili pojedine njihove učesnike, organizaciono ometu okupljanja, i u krajnjoj liniji preko ubačenih provokatora i široke lepeze različitih saradnika (profesionalnih, honorarnih ili ucenjenih) makar ih okrnje i unize različitim mrljama i diverzijama.

Tako je pokret „Nikad granica“ imao niz zabranjenih akcija, dok su i one koje su održane, poput Sretenjskog sabora, bile delimično zabranjene (zabranjena je planirana šetnja, a dozvoljen samo miting kod Hrama Svetog Save).

Skup u Sava Centru 13. decembra nije bio dovoljno najavljen u javnosti, ali je prema programu opravdao sva očekivanja, uključujući i značajan broj elitnih intelektualaca koji su stali iza njega. Kako je bilo svega 2.000 posetilaca od mogućih 3.600, koliki je kapacitet velike sale, računajući i balkon, mediji su upadljivo zumirali delove sale gde je bilo praznih mesta, neuspešno tražeći nešto što bi štrčalo u odlično izvedenom programu i scenskom nastupu učesnika.

Čak je i jedna naizgled benigna tribina u Ruskom domu 1. februara o srpsko-ruskim odnosima imala nešto raniji kraj iako je održana u prepunoj sali i uz odličan kulturno-umetnički program. U jednom trenutku, prilikom postavljanja pitanja učesnicima tribine, jedan sveštenik, koji je u salu ušao pri kraju tribine u pratnji nekoliko ljudi koji su ličili na četnike iz Bulajićevih filmova, dočepao se mikrofona da postavi pitanje. To se pretvorilo u njegov neobično dug monolog, koji nije imao veze sa temom tribine, ali je faktički predstavljao kraj samog skupa.

Ne bih zamarao teorijom zavere da u prepunom parteru i ispunjenom balkonu i ložama, tek neko je čuvao tokom trajanja tribine šest povezanih mesta u prvom redu, u koje se smestio čovek u svešteničkoj odori sa pratiocima. Suvišno je možda da kažem kako je pred nama, zbunjenim učesnicima tribine, bini pritrčao i dodao popu mikrofon upravo mladić koji je pet minuta pre toga ušao u salu i seo na upravo upražnjeno mesto u prvom redu, u suprotnom desnom krilu sale. Naravno, slučajnosti su uvek, sem ako vremenom ne prerastu u pravilo.

ŠKRIPANJE NA SKUPU INTELEKTUALACA Skup intelektualaca, održan 27. februara, imao je neobičnu sudbinu. Naime, ranije zakazan u srednjoj (po veličini) sali Doma sindikata (350 mesta), bio je do poslednjeg dana zamišljen kao poluzatvoren skup, gde su mogli da dođu samo oni koji su na spisku (320 pozvanih) i novinari. Ali dan uoči skupa uprava Doma sindikata obaveštava organizatore da ne može da preda na korišćenje rezervisanu salu, koja je iznenada postala potrebna za druge svrhe, već samo najmanju (105 mesta) ili najveću (više od 1.600 mesta). Tako je petnaestak časova pre održavanja skupa prihvaćena velika sala. Bilo je kasno da se u javnosti preko oglasa u novinama pozovu znatiželjnici da ispune veliku salu, pa je skup, iako je došlo 350 učesnika i nešto posmatrača, ličio na utakmicu na gotovo praznom stadonu.

Kako je organizator – da bi što više popunio salu – u poslednjem trenutku otvorio kapije za sve znatiželjnike, na skup su došli i provokatori, koji su na različite načine – od bizarno glasnog iskašljavanja, preko dobacivanja uvreda govornicima – zapravo ometali normalno odvijanje skupa.

Pored ovih tek delom dodirnutih ometanja i različitih oblika represije, koje nemaju mnogo veze sa slobodnim društvom i demokratijom, postojali su i brojni propusti samih organizatora i učesnika okupljanja. Organizacija često nije bila na najvišem nivou, pojedini učesnici skupova nekad su prenaglašavali svoja nacionalistička obeležja, pojedini nastupi povremeno su očitovali gotovo ekstremističke stavove, koji su u pojedinim slučajevima postavljali pred ostale učesnike dilemu da li se radi tek o pojedincima sa „slabim danom“, neuravnoteženim i neodgovornim osobama ili je bila reč o ubačenim provokatorima. Verovatno je da je bilo i jednog, i drugog, i trećeg. Kako su sve to posledice spontanih skupova ljudi koji se nedovnoljno poznaju, takvi propusti će se vremenom verovatno svesti na manju meru. Samim tim je na organizatorima okupljanja da smanje buduće propuste na najmanju meru, što podrazumeva i to da svako dobije adekvatnu mogućnost delanja, shodno svojoj energiji, volji ili sposobnostima.

Pored svega navedenog, rezultati okupljanja postoje, oni su vrlo vidljivi i, što je veoma važno, imaju perspektivu u budućnosti. Perspektiva i raznovrsnost okupljanja i delanja demokratskih i patriotskih snaga u naizgled usnuloj Srbiji, koja je u jednom obliku protektorata kontrolisanom spolja, otvorena je, „talasanje“ je krenulo. Iako je preciznost i organizovanost delanja moćnika koji spolja nadziru grandiozni pokušaj višestrukog satiranja jednog naroda zaista zadivljujuća, ne može se sve uvek isplanirati i do kraja realizovati. Presudan je ljudski faktor, i onda kad su u pitanju zamišljene i spolja dodeljene uloge „izvođačima radova“, i kad odlučni pojedinci sve brojnijih i organizovanijih grupa i organizacija tome spontano staju na put. Deviza prvih je da nijedan bedem, ma od kakavog tvrdog i etičkog materijala bio napravljen, ne može izdržati, a da ga ne preskoči magarac natovaren srebrnjacima. Deviza drugih je da nijedna materijalna vrednost ne može i ne sme uticati presudno na ljudsko biće da bi se ono prodalo i na taj način potrlo svrhu svog postojanja, posebno ne izdaja bližnjih, svog naroda i etičkih principa.

ISHOD JE POZNAT Kako su planovi i dosadašnja praksa pre svega anglo-američkih centara moći toliko razotkriveni u odnosu na srpski narod, nema sumnje da se svako od nas nalazi pred jasnim izborom, i da većina omamljenog i planski uspavanog naroda gaji simpatije prema ovoj drugoj opciji, tim više što realizacija plana naših neprijatelja ne podrazumeva da se darovima potkupi ceo srpski narod, već samo pojedinci na ključnim položajima. Zato je ishod već poznat, jer će se pre ili kasnije narod trgnuti i razračunati sa grupicom iz prve opcije. Pitanje je samo kada će to biti, u kom obimu, i koje ćemo žrtve dotle još dati.

Otuda bih bio srećan kad bi se ovaj tekst mogao tretirati kao krajnje prijateljski prema svakome ko iz bilo kog razloga dela prema onoj prvoj zločinačkoj filozofiji. Taj u praksi gubi svaku poruku i svrhu svog bivstvovanja na ovom svetu, jer prelazi sve rubikone nemorala, koji će, nema sumnje, pred budućim pokolenjima biti teško stigmatizovan. Još gore, taj u ovim okolnostima dovodi u pitanje i svoj materijalni momenat, pa i svoj ionako prolazan život. Ili je ono magare sa srebrenjacima jače od svega toga?

Što se tiče ljudi koji se okupljaju, kao i širokih narodnih masa koje već stenju, a za koje je planirano katastrofalno sutra u tom scenariju, oni su se već opredelili, ili su u tim planovima kao pokusni objekti već opredeljeni. Koliko će još dugo okupacioni mediji moći da ih, prema principu kuvane žabe, uveravaju u suprotno? Izgleda, ne dugo, jer posle raznih Insajdera i „trovanog“ mleka nije ostalo još mnogo senzacija za omamljivanje i skretanja tema.

http://www.standard.rs

Jedan komentar

  1. Režim se plaši PATRIOTSKIH SABORA (MITINGA) jer na tim saborima
    iznosi se istina o prevarama i lažima ONIH I OVIH VLASTI tu leži
    sva istina.Dolazi ĐURĐEV DAN i dotle ćese znati ujdurma EU-NATO.
    Ovi obilaze zemlje koje su sijale bombe po srpskim krajevima a
    preskaču jedino PRAVO ISKRENO MESTO MOSKVU. Pitanje dokle Srbi mogu da TRPE LAŽ I NEPRAVDU.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *