Др Митра Рељић, професор Универзитета у Косовској Митровици  – Што не побише, то би да протерају

Разговарала Наташа Јовановић

У обећање наших политичких представника како ће ЕУ и међународна заједница обезбедити гаранције за Србе на Космету може поверовати само неко ко није био сведок да је међународна заједница савршено мирно посматрала свеколика злодела над Србима и за иста, скоро по правилу, награђивала Албанце

Претпрошле и прошле године, у време наше нужне одбране барикадама, прелазећи по потреби Јариње кретали смо се заобилазним путевима, па када возило наиђе на поледицу и намете снега, а ми ствари на леђа, па стрмим стазама около и пешке до друге стране административног прелаза. Није нам падало тешко. Надали смо се. Сада, када видимо како сопствена држава гледа да нас се ослободи, а силни аналитичари, уредници и безбожници кличу од радости и са телевизијских екрана дају беспоштедан допринос том страшном науму, наде је све мање. Обезбедиће, кажу, Србима општине, али под ингеренцијом Приштине. А за нас који живимо овде, та нова Приштина је и 17. март 2004, и јун 1999, и Ливадице, и сви други крвави и страшни догађаји који су се десили у нашој јужној покрајини – каже у разговору за „Печат“ др Митра Рељић, професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици, која је последњих 14 година, одлучна да не напусти Косово и Метохију, била сведок најстрашнијих албанских злочина.
Својевремено прогнана из Сарајева 1992. године, др Митра Рељић је после трогодишњег боравка у избегличком кампу у Суботици, дошла у Приштину, одакле је 2004. опет морала у избеглиштво. Али, није желела да напусти покрајину, већ се настанила у Митровици, где данас, заједно са српским становништвом преосталим на северу Космета, са зебњом прати учешће званичног Београда у бриселским „преговорима“.

Били сте у Приштини када се после Кумановског споразума са Космета повукла наша војска и полиција. Шта је то значило за Србе тамо?
Гледали смо како се војска пакује и напушта војну зграду у Приштини. Ни абера што остављају голорук народ за клање. Много времена касније, у разговору са Русима који су боравили у Приштини, један од њих, патолог, рекао ми је: „Могу да разумем издају политичара, шефа државе – ко год он био, али не и то да се није нашла једна једина чета, спремна да одбије наређење и остане да брани земљу.“ А насупрот њима стајао је лик Милоша Ћирковића, белопољског Обилића о чијем подвигу, као и подвизима многих, тешко да бисмо ишта сазнали да не би „Љетописа новог косовског распећа“ и његовог аутора митрополита Амфилохија Радовића, који је заједно са својом сабраћом – свештеницима и монасима, онда када су сви одлазили, баш на страшном месту постојао. Засукивали су своје свештеничке одоре, па по друмовима, лединама и кућама уморене купили, из риваља извлачили, за покој им душе под ведрим небом појали. Само да су – већ сам негде записала – опела држали, Вишњем су се Богу одужили. А колике ли су тек од смрти отели! Ћирковић им се не даде. Узалуд је отац Радомир Никчевић преклињао јединог преосталог српског војника, дојучерашњег шумара, Милоша Ћирковића из Белог Поља код Пећи, да спаси главу и пође са њим у Патријаршију. Решеном да пред силом НАТО-вском и агарјанском не поклекне, него да до последњег свог часа брани заветовану му очевину, свештенику је преостало да се опрости са њим речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога. Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“ Он, Милош, српски сељак и домаћин, могао је да остане на прагу свог дома и да се бори до потоњег, али не макар и једна чета.

Мислите ли да је војсци недостајало храбрости, одважности?
Није се радило о мањку храбрости, већ о пометњи, дезорганизованости и неваљалству других. Припадници наше војске и полиције показали су невероватну пожртвованост за време бомбардовања. Колико их је данас, осим породице, најближих пријатеља и лекара на Војномедицинској академији, који саосећају са ранама Александра – Саше Божовића, тада двадесеттрогодишњег војника и толиких његових сабораца? Саша је 1999. надомак Ораховца, поред других задобијених рана, изгубио ногу, а за ону другу бори се до данашњег дана. Колико нас је данас које дотичу сузе сродника толиких изгинулих? Сећам се да су нам свако вече у седам гасили светло. Деца и мајке смештани су у подрум, а мушкарци, очеви узимали су пушке у руке и чували улаз од терориста. Са прозора који је гледао на косовску равницу гледала сам како се наши срчани, небобрани младићи из противваздушне одбране, боре невиђеном храброшћу. Ипак, они су отишли, а ми смо остали. Дан по потписивању Кумановског споразума из Призрена, Суве Реке, Ђаковице, те села широм јужне Метохије, у Приштину су почеле пристизати прве колоне несрећника. Слика, мени већ добро позната. Као „резидент“ колективног смештаја у Сомбору, већ сам дочекивала састрадалнике из Хрватске. Ми, мало раније прогнани, прогнане смо дочекивали.

По доласку међународних снага на Косово, како је забележио и извештач „Монда“, недељно је убијано по 40 Срба. Како то објашњавате?
У ванредном броју часописа „Свети кнез Лазар“ који је публикован 1999, по имену и презимену, месту убиства и отмице, често са наведеним именима починиоца убиства и киднаповања, забележено је да је само за прва два и по месеца од доласка међународних снага киднаповано 450 и убијено 360 људи, у највећем броју Срба. Како су нас штитиле међународне снаге најбоље говори податак да је први дан по њиховом доласку у Приштину, ни крив, ни дужан устрељен српски младић Веселин Јововић. Тако су Британци (част изузецима који су се „отргли контроли“ блерофашиста) „прославили“ почетак свог срамног службовања у Приштини. Тада је свака ноћ била вартоломејска. Мета албанског атака било је све што је српско, свако српско слово, дете, жена, старац, кућа и имовина, цвет ако га је заливало српско чељаде, пашче ако га је хранио Србин. Никада нећу заборавити младића Александра Симовића који, свративши у зграду неким својим послом дан уочи киднаповања, није заборавио да приупита може ли ми штогод помоћи. Око врата је имао идентификациону картицу неке од међународних организација. Није хтео да напусти Приштину. „Никоме нисам ништа урадио“, говорио је, верујући да му је властита невиност, очитована и у његовим дивним причама и песмама, довољна заштита. Сутрадан се нашао са познаником Албанцем и никада се није вратио. Као ни толики други, укључујући шесточлану породицу Секулић чије је најмлађе дете имало тек годину дана.

Да ли сте имали комуникацију са страним војницима и какав је њихов однос био према српском живљу на Космету?
Можда је најбоља слика тог односа она на Мердару, где би нас при одласку испраћали и по повратку из централне Србије сачекивали војници шведског контигента КФОР-а. Пре него нас преузму, започињала би тортура која је трајала некада сатима, све уз помоћ енглеских кучића који су редовно увођени у гепек да оњуше пртљаг „сумњивих“ путника. А ко су ти путници били? Углавном несрећни Срби и Роми из Грачанице, Лапљег Села, Чаглавице. Неки, попут мене, будући да ми се факултет „стањио“ у Врање, ишли су на посао, други су одлазили до Ниша да купе штогод од намирница својој гладној деци, неки да обиђу лекара. Већ избегли Срби долазили су како би обишли гробове покојних сродника. Одлазак је увек био страшан, али повратак још гори. Када бисмо улазили на Космет преко административног прелаза Кончуљ, прешли међузону и тамо негде иза Гњилана, заустављали би колону и изводили нас из аутобуса. Те слике умногоме су подсећале на оне из нацистичких логора. Мушкарце построје на једну, а нас жене на другу страну. При претресу смо морали подићи обе руке. Сећам се мајке која у наручју држи дете које још није стало на своје ноге, како је принуђена да своје чедо спусти на прљаво тле и придржава га коленима, јер мора да дигне руке. Та понижења која смо доживљавали од шведских војника не могу се заборавити.

Да ли се КФОР одазивао на ваше позиве за помоћ?
Сећам се ноћи између 2. и 3. јула 1999. Пред ноћ сам уобичајено кренула из Универзитетског насеља према стану чувене песникиње Даринке Јеврић који се налазио у насељу Купустиште. У то време у нашем насељу био је понеко од Срба и војника КФОР-а, али у Купусишту, у дванаестоспратној згради, једина српска душа била је Даринка Јеврић. Због тога сам сваки дан подноћ кретала пут ње. Успут бих гледала да набавим хлеб, а усуђивала сам се да уђем само у још две продавнице. У једној су радила два брата из угледне албанске породице. Познавали су ме, јер су у тој продавници годинама уназад трговали професори и студенти нашег Универзитета. Када бих ушла, а они били сами, журили су да ми изаберу најлепше воће и поврће, а ако би се неко ненадано појавио, тог тренутка би заћутали и, кријући, са дигитрона показивали цену намирница, јер су знали да, проговорим ли, мене ће усмртити, а њима спалити радњу. Пре него бих кренула, редовно сам телефонирала Даринки како би знала да сам пошла, па ако не стигнем, више никад и нећу. На том мом путу, 2. јула 1999, на раскршћу код некад мог – Филолошког факултета, ненадано сам се обрела у распојасаној гомили. Пристизали су са свих страна, блокирали су возила КФОР-а, махали једни другима, грлили се, љубили, пре него што ће започети њихово целоноћно беснило у којем ће палити, изгонити и убијати. За једну ноћ нестало је последње српско слово. Када ме сила Вишњег непримећену изнела из страшне гомиле и кад сам стигла до Даринке, из суседне зграде већ су стизали телефонски позиви. Сећам се, зове Даринкин колега Мирко Чупић и виче: „Овде све истераше, можете ли ви икога добити?“ А звати КФОР ту ноћ је заиста било узалуд. Тај дан, као и толики други, није се разликовао од оног 17. марта 2004. Из хотела „Божур“ који се налазио у центру Приштине, где су биле смештене избеглице из Хрватске, пред очима припадника КФОР-а и УНМИК-а, тачијевци су без икаквих забрана и последица одводили несрећне Србе у неповрат. Свакодневно су упадали у српске домове и људи су једноставно нетрагом нестајали. Када сам следећег јутра, 3. јула, кренула назад према Универзитетском насељу, угледала сам пустош. Будући да се руља одмарала после ноћног беснила, могла сам боље да им осмотрим учинак. Погледам, Вука нема, завирим на плато испред Универзитетске библиотеке, а онде – Његошев споменик оборен, кажипрст му одломљен, али још ту лежи. Касније ћу сазнати да је споменик Доситејев, јер је био мањих димензија, захваљујући капетану Џонсу (једном од ретких који су учинили покоје добро) склоњен и сачуван од уништења. То је онај исти споменик који се данас налази испред зграде Ректората у Косовској Митровици.

[restrictedarea]

 

Да ли је чињеница да је Даринка Јеврић најлепше стихове посветила Косову био разлог за, како сте рекли, свакодневно јуришање на њен стан?
Албанци који су јуришали на стан и живот Даринке Јеврић, атаковали су на српско биће, а не на српску песникињу о којој ништа нису знали. Међутим, многи други су и те како знали шта све преживљава српска песникиња, само зато што неће да напусти свој дом. Знала је то бесумње и наша бивша снаха, некадашња супруга Данила Киша, али прстом није мрднула да јој помогне. И не само она. Многи људи из света културе били су упознати са околностима у којима Даринка живи, али, изузев пријатеља који су је из Београда, Новог Сада и других места бодрили телефоном, од стране других изостала је свака помоћ или подршка. Веома чест Даринкин посетилац била је Норвежанка запослена у УНХЦР-у и то увек са једним јединим питањем упућеним песникињи: када ће да оде? Када је 20. новембра 2000. године експлозија одјекнула у Приштини и разорила кућу надомак мога стана, у којој је боравио тадашњи председник Југословенског комитета Станимир Вукићевић, смртно је страдао 27-годишњи Горан Јевтић из Батајнице, а од силине експолозије и стреса тешко је настрадала и Даринка Јеврић. Нашла се у косовопољском Дому здравља. Присећам се да сам тог дана наизменично утрчавала на спрат где је она у бунилу лежала, па стрчавала у приземље да испратим несрећног Горана кога су спремали на последњи пут својима у Батајницу. Сећам се и Руса који су из круга своје болнице са тугом посматрали Горанов испраћај. У Дому здравља ни воде, нити струје. Одлучим да, по одобрењу лекара, вратим Даринку у Универзитетско насеље, јер јој једино тако могу бар мало помоћи. Али амбулантних кола нема за српску песникињу! Почела сам да молим оне што „ленгвиџају“ – војнике, полицајце. На крају један од њих без речи пристаде. Није ме изненадило када сам на путу према Приштини сазнала да је Румун.

Недавно је у разговору са представницима америчке војске, министар одбране истакао неопходност заштите српског становништва на Космету. Да ли се време променило или је приступ другачији?
У обећање наших политичких представника како ће ЕУ и међународна заједница обезбедити гаранције за Србе на Космету може поверовати само неко ко није био сведок да је та међународна заједницада савршено мирно посматрала свеколика злодела над Србима и за иста, скоро по правилу, награђивала Албанце. Професор Драгољуб Башић настрадао је у Приштини 28. новембра 1999. године. Сећам се када је изишао из своје куће у Универзитетском насељу и кренуо са супругом и таштом да обиђу таштину кућу у центру града. При повратку и по својој несрећи препознат је као Србин и насилно заустављен. Покушао је да завара насилнике употребом енглеског језика (то је био један од честих начина којем су славофони житељи Космета прибегавали у циљу прикривања идентитета), који је као бивши професор на „Берклију“ одлично познавао. Међутим, њима није ништа промицало, па ни „Заставин“ аутомобил у којем се професор те ноћи налазио. Заустављен је молотовљевим коктелом. Линч је трајао сат времена. У присуству британских војника мучен је и убијан професор Башић, а његовој супрузи и старој ташти стављане су активиране петарде у уста. У том тренутку, хиљаде грла, старих и младих, клицало је „НАТО“ и „Смрт Србима“! Британски војници нису ни покушали да пробију живи зид и спасу му живот. Непосредни сведок догађаја, руски полицајац Игор, са сузама у очима испричао ми је шта се догодило. Када чује хвале на рачун КФОР-а, неупућени би помислио да они нису ништа радили до штитили Србе. Разуме се, они који су у близини имали Русе, Грке, Италијане, Шпанце, Аргентинце и ине хришћанске душе око манастирских капија, могли су се поуздати и у КФОР. Нама у Приштини се није посрећило. Илија Трајковић и шачица преосталих Срба који су живели надомак цркве Светог Николе, 18. марта 2004. преклињали су војнике британског контингента КФОР-а да их обезбеђују и омогуће им да угасе пожар док је горела још увек само припрата и књижно благо, а непроцењиви иконостас и остало још могло бити спасено. Наравно да нису хтели. Као што су у Призрену Немци мирно гледали страшни погром. Сетимо се како је страдала црква Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице. Снимак је у Чаглавицу и на чудан начин стигао у продатом компјутеру једног Албанца. На њему се види руља која се пред очима француских и белгијских војника примиче, успиње на цркву и пали је. Па и највише рабљени снимак о страдању цркве у Подујеву направили су чешки војници. Само толико су могли или смели. Разуме се да је наређење било да се не реагује.

На дан када је тзв. Влада Косова обележавала годишњицу независности, у Лапљем Селу служен је парастос за настрадале у селу Ливадице 2001. Били сте тамо. Шта се тачно десило?
Била сам сведок злочина на Ливадицама и прво што ми је у том страшном тренутку синуло кроз главу јесте, без имало патетике, прекор смрти што ме изнова оставља за сведока. Знате, када гледате, гледате, па онда сањате и сањате, осетите да не можете више. Враћала сам се са наставе из Врања, па како су у прешевском крају у то време били немири, аутобус је саобраћао до Грачанице преко Ниша. Ти возачи „Ниш експреса“ били су прави јунаци. Када смо прошли међузону и када су нас енглески пси оњушили, у аутобус је ушао шведски војник да нам припрети: „Немојте случајно да дајете неке знаке.“ Пошто су нас успут редовно засипали камењем, а све чешће и пушчаним мецима, и за то је требало свалити кривицу на Србе, јер су наводно „артиљерци“ били испровоцирани нашим „знацима“ из аутобуса. Постројисмо се и кренусмо. Тога дана у колони је било пет аутобуса. Терористи су пропустили пратећи оклопни транспортер који је био на челу колоне и, како је први аутобус ступио на мостић испод којег је смештен експлозив, исти су активирали даљинским управљачем. Најпре сам имала утисак да по нама ударају не камењем, већ стењем. Чинило се да по целом аутобусу однекуд ударају. Народ је попадао са седишта, деца су запиштала. Придигавши се и погледавши напред, угледала сам огромну димну печурку. Како се дим разилазио помаљао се стравичан призор: пола аутобуса више није било, а около су лежали разбацани делови људског тела. Преживеле и рањене пребацивали су у наш аутобус. Били су неми, крвави од главе до пете, будући да су им делови тела страдале сабраће падали по глави. После првог шока, енглески солдати почеше да нас убеђују да се вратимо у Ниш. Размишљам: што не побише, то би да протерају.

Да ли их је неко послушао?
Један број је кренуо назад, али остаде нас још 120 који живимо на Космету и нисмо желели да се вратимо. Хладан фебруарски дан. Мајке са себе скидају одећу како би утоплиле децу, бебе. Васцели дан проведосмо на ледини. Стиже и ноћ, па мркли мрак. С друге стране прелаза приспело је још толико Штрпчана. Њима не дозвољавају да пређу. Два преостала возача из Ниша, слеђена што од студени, што од туге за изгинулим колегама, некако убедисмо да закључају аутобусе, врате се до наше полиције и нађу начин да стигну кући. А они понављају: „Али, како да вас оставимо?“ Објаснисмо им да је тако боље, јер, ако не буде возача, и ови ће престати да нас терају назад. У глуво доба ноћи донели су нам храну и почели целоноћно пребацивање хеликоптерима до Грачанице. Око три сата наредног јутра дошла сам и ја на ред за полетање. Запамтила сам славодобитан, ружан осмех једног енглеског војника, али сећам се и појединих других, који су истрчавали из хеликоптера и ширили одећу да нас заштите од леденог ваздуха са пропелера. Људи, разуме се, свуд има, има их и међу емисарима приспелим на Космет из белог света. Чињеница је, међутим, да је политика тзв. међународне заједнице најдиректније била уперена против српског народа. Данас нам, у поређењу са ЕУЛЕКС-ом, УНМИК И КФОР изгледају прихватљивије, а довољно је присетити се само једног Бернара Кушнера.

И после свих страхота које сте преживели остајете у Приштини до 2004. Са страхом? Надом? Без страха?
Били смо доиста уверени да нас Господ штити. Када смо песникиња прогнана из свог дома и ја одлазиле на литургију у цркву Светог Николе, ваљало је прећи с краја на крај града, од Универзитетког насеља које гледа на Грачаницу до цркве која се налази испод саме Грмије, за шта је требало 40 минута брзог хода. Када год бисмо прошле поред недовршеног храма Светог Спаса, у себи смо се молиле и рачунале: „Добро је, то је половина пута, па другу, хајд опет, уз ‚ескорт‘ Вишњег“. Ми смо са својим животом, право да кажем, сеирили. Смрт смо могли да очекујемо и очекивали смо сваког часа. Али то нас није плашило. У таквим ситуацијама човек се једино мало прибојава понижења. На литургију нас је долазило по пет-шест душа, некад тек једно или двоје, и само о црквеној слави, Божићу, Васкрсу повише. Али, ако је било и једно, отац Мирослав је служио као да нас је пуна црква. А само у овој цркви, једној од 35 колико их је страдало 17. марта 2004, налазило се 90 свештених књига, од којих су неке биле стотину година старије од саме цркве, сазидане иначе давне 1830. и то на темељима много старије. Међу овим књигама била је и једна рукописна из 18. века, па јеванђеља у златовезу, која су пристизала као дар руске царице. Поред овог непроцењивог блага, ова црква је имала и чудесан иконостас, рад чувене дебарске школе, какав још постоји само у цркви Светог Спаса у Скопљу. Претпоставља се да су их радили исти мајстори, затим сребрни крст какав постоји једино још у Хиландару. Понекад, после литургије, отац Мирослав је износио коју од ових светиња из олтара, да се помолимо, не би ли смо се живи вратили кућама.

Онда се десио 17 март…
Погром је трајао три дана. Око три изјутра између 17. и 18. марта, на врата мог стана, банули су наоружани људи и одвели ме у логор надомак Косова Поља. Тамо сам затекла своје приштинске сународнике, на струњачама, без ћебади, без игде ичега. Напољу хладно, зора. Угледавши дугачке низове паркираних полицијских аутомобила и масу полицајаца који шетају уоколо, разумела сам да се не ради о недостатку возила и људства, чиме су се васцели дан правдали, већ пре о нехтењу да се заштити српско становништво и имовина. Те ноћи су нас „евакуисали“ на три стране. Једне су водили у базу британског КФОР-а и њима је, како смо касније сазнали, било понајгоре. Били смо без основних средстава за хигијену. Цео сутрашњи дан гледали смо како гори Косово Поље. Нудили су нам услугу да нас пребаце до Мердара, али никако не и до својих станова и кућа. Телефонски смо стално били у вези са оцем Мирославом Попадићем који је остао сам у цркви Светог Николе. Он нас је отуд тешио: „Има једно полицијско возило.“ Замислите, једно полицијско возило штитило је парохију од албанске руље која је надолазила! Тог 18. марта, око осам увече, саопштио нам је да црква, парохијски дом, све гори. Утом се веза прекинула. Помислили смо, а шта друго, да га убише. Касније нам је отац Мирослав испричао да се тог тренутка налазио између буради у подруму парохијског дома и да је сам прекинуо везу, како га не би открили. Почели смо да дозивамо КФОР и преклињемо за помоћ. А они нам још јављају како су промашили цркву. Сутрадан смо сазнали да су приштинском пароху, пошто су га одвели у британску базу КФОР-а, одузели телефон. Ти мартовски догађаји били су ствар општег „консензуса“. Тачно се знало колико би требало запалити, колико протерати и када би све требало да стане. Када је пола села Чаглавице изгорело, насилници су тек тада заустављени, иако су их амерички војници могли зауставити и много раније. У куће у Чаглавици, касније обновљене наводно за Србе, ниједан се није вратио. Зором, 19. марта, захваљујући Сергеју, руском полицајцу, успела сам отприлике да побегнем из УНМИК-овског заточеништва. Вратила сам се у стан, па заобилазним путем стигла у Чаглавицу, у мотел „Бели двор“, у страшну ћелију у којој ћу остати скоро годину дана. Један дан ми је зазвонио мобилни телефон и, на моје изненађење, јавила се Наташа Кандић. Уљудно ме је позвала да се вратим у Приштину, обећавајући „бољитак“. Једнако уљудно сам јој одговорила да не желим да суделујем у амортизовању злодела, да будем декор у граду у којем је изгорела и потоња српска институција – црква Светог Николе.

Сада живите у Косовској Митровици. Да ли сте икада помишљали да напустите Косово и Метохију?
Када је недужна Јана 2004. усмрћена на балкону зграде код моста на Ибру, за њом је остало двоје деце. И њен Боро. Долазили су људи, нудили му смештај, само да се склони са тог проклетог моста. Није хтео. А Боро свако вече својој дечици спреми ручак за сутра, опере их, опегла, нахрани и успава. Ујутру их пробуди, отпреми у школу, па на посао да им заради хлеб. Ту људи живе на пушкомету пуних 14 година. Када није Боро отишао са моста где му је страдала Јана, како бих ја или неко други то могао?!

Из угла некога ко је гледао повлачење српских установа из Приштине, како оцењујете најаву њиховог укидања на северу?
Када наши политички представници и ини јавни посленици говоре како се север Косова опире приштинским институцијама, они код неупућене јавности подстичу уверење да су Срби с оне стране Ибра прихватили те институције, што је апсолутна неистина. Институције такозване Републике Косово јесте прихватила шака људи, али то је миноран број с обзиром на позамашан корпус оних боље „грађе“ који живе у Штрпцу, у Поморављу, Грачаници, Гори, Ораховцу, Хочи, Прилужју и другде. Све можемо да поднесемо и подносили смо, и никакву невољу не доживљавамо као казну Божју. Напротив. Али, укидање институција сопствене државе сигурно бисмо доживели као понижење и најсрамнију издају. Када бих дошла у ситуацију да морам да узмем Тачијеву личну карту, то доиста не бих могла. Ко би нормалан пристао на документа која му ниште национално име и проглашавају га Косоваром?

[/restrictedarea]