ДОБРИ, ГОРИ, НАЈГОРИ…. (Драма са правим и лажним премисама)

Пише Бранко  Радун

Новој власти се у патриотском делу јавности оштро  замера наставак тадићевске поразне политике у преговорима и решавању питања Косова

Тренутно се у домену патриотске интернет сфере води полемика која се своди на питање: да ли су напредњаци „гори“ од демократа или, конкретније, каква је власт Николић-Вучић-Дачић у односу на (изборном вољом) смењени режим Тадић-Ђилас. Многи истичу уверење да је, према учинку и понашању претходне власти, актуелна политика владе као и укупна ситуација у земљи „ значајно гора“.

СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ Оно што у патриотском делу јавности посебно замерају новој власти је наставак тадићевске поразне политике у односу на преговоре око Косова. Заиста је тешко изабрати речи па квалификовати прихватање „Боркових папира“ и успостављање границе између Србије и њене јужне покрајине. Тешко да било ко коме је стало до Косова може мирно да гледа „нуђење“ столице у УН Приштини од стране премијера или пак прихватање гушења институција Србије на Косову. Иако је то потом демантовано ( или можда само другачије „препаковано“) од стране власти, стекао се, нажалост, утисак да у односу према питању Косова нема суштинске разлике између „тадићевске“ и „николићевске“ Србије.
Како су међутим многи са патриотске стране политичког спектра од режима Николић-Вучић-Дачић очекивали фактички коперникански обрт према проблему сецесије Косова, као и према решавању других виталних националних питања, разумљиво је да се стога сада чини да је ова власт и гора од претходне од које се пак ништа слично није очекивало. Но ако реално сагледамо политичку сцену с једне и утицај странаца са друге стране ту се можда и није могла очекивати нека значајна промена. Осим да можда, у односу на већ потрошеног Тадића, наши водећи политичари сада ( за извесни промил или нијансу) буду принципијелнији и чвршћи у решавану национално важних питања.
Чињеница да је део територије Србије под директном окупацијом, а остатак под неким видом постмодерног протектората у коме је изузетно сужен маневарски простор ипак не оправдава наше политичаре и њихово утркивање у сервилности и попустљивости према Западу. Србија јесте без војске и без привреде, и без савезника и без воље за борбом, али морамо ли попустити баш пред сваким притиском и уценом. Влада би, уколико се овакво понашање настави, ипак морала да изађе у јавност са директним објашњењем о ситуацији у којој се Србија налази. Требало би да поброји са којим се све уценама и притисцима суочава. Можда би требало да нам отворено кажу, на пример – да ли ћемо, ако не пристанемо на условљавања странаца, имати банкрот земље или пак протеривање Срба са севера, или ће пак преко бошњачких странака у Новом Пазару или демократа у Новом Саду сада бити покренута нова фаза растурања земље.

[restrictedarea]

 

ОЛАБАВИЛА „ЖУТА“ РЕПРЕСИЈА Они који међутим сада кажу „ови су гори“, у реалполитичком смислу призивају повратак ДС на власт, додуше не Тадића, већ Ђиласа. Требало би и да будемо свесни и кога можемо да бирамо, шта можемо да одчлучимо на будућим изборима.
Поред косовске политике која следи утабане стазе тадићевске „примопредаје“ јужне српске покрајине, шта је још „исто? Да ли је то, без сумње, економска политика у којој је и даље алфа и омега министар Млађан Динкић који контролише финансије и економију и ради то како је радио и до сада. Једина промена је кампања борбе против корупције која је донела неколико спектакуларних хапшења. Но и тим поводом не можемо још увек донети дефинитивни суд.
Поред кампање против крупне корупције и против људи који су до сада били недодирљиви ова власт је свакако направила још један помак. Тај помак није нарочито видљив и он се десио као нуспродукт доласка Николића на чело земље, а Вучића и Дачића на чело владе. Реч је о промени друштвене климе и ширег јавног и политичког дискурса. Но можда је за то, за ту тако другачију политичку атмосферу ипак много заслужнији одлазак Тадића но долазак „нове екипе“. Наиме са доласком Николића на место председника олабавила је „жута“ репресија над институцијама и медијима. То је било одлучујуће. Нема више оне дегутантне еврохистерије као под Тадићем. У целом друштву сплашњава поменута еуфорија, па је подршка евроинтеграцијама са око 70 посто од пре пар година пала на око 40 посто. Колико је пад евроентузијазма последица или узрок доласка на власт Николића тешко је одредити али су сигурно утицали једно на друго.
Важно у овим одмеравањима свакако је и питање: шта би се „добило“ у случају да се сруши постојећа влада? Да ли би се формирала слична или – што је вероватније – „још гора“ влада у којој би, уместо Дачића и Вучића, седели Ђилас и Чеда, или нека трећа „комбинација“ састављена из различитих групација актуелних политичара?
Размотримо у том смислу извесност да су у овом тренутку на патриотској сцени присутни само ДСС И Коштуница (са 7 посто освојених гласова на прошлим изборима), затим радикали који нису прошли цензус, па према многим виђењима – убрзано пропадају, као и „Двери“ које такође нису успеле да пређу цензус због чега су данас у унутрашњем превирању. Несумњиво да можемо закључити и то да би у случају да су се ове политичке снаге уочи избора удружиле имале би на прошлим изборима око 16 одсто гласова или можда и значајно више од тога. Но, на жалост, до тога није дошло а како се чини неће ни убудуће доћи. Разлог је, тврди се, то што „свако има неку своју страначку рачуницу“. Помиње се, као могућа озбиљна препрека, и претпоставка да је у питању забрана од „надлежних, а скривених“ (дакле страних моћника чији се утицај и налози, поред видљивих путева, овде спроводе и „дистрибуирају“ и бројним скривеним каналима) да се не сме укрупњавати патриотска сцена ! Слично је чини се и са алтернативним патриотским медијима (писани и интернет) који би, ако би се удружили око неког националног питања, могли придобити критичну масу јавног мњења и покренути адекватну политичку и друштвену кампању.
Закључимо да уместо оваквог програма данас гледамо међусобна подметања и препуцавања која ником са патриотске сцене не користе. Користе међутим свима који не желе уједињавање патриотских организација и медија у један народни фронт који би у будућности могао да утиче на промене, можда и на укупну судбину Србије.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Ја сам поносан штосам СРБИН ,надам се да нећу одговарати за ту изјаву јер данас је тешко бити Србин у овој нашој Србији.Јер можеш бити обележен као националиста ако имаш среће ако кажеш још једном даси Србин и споменеш 1389 годину онда си обележен од Срба демократа као фашиста и можеш ићи и у затвор.А Уставни суд може дати забрани да живиш и да дишеш у Србији.И нетреба се бојати Албанаца,муслимана или ти других мањина већ демократски Срба који за шаку пара глуме ЕУ демократију.Поштована господо навешћу вам један демократски став Холандије и молим вас дами поверујете јер се ради о мојој породици.Мој шурак(Хрват) живи у Холандији има Холанско држављанство имао је спор са државом Холандијом као грађанин због оштете изазване у саобраћају.Отворено су му рекли то што има Холански пасош и држављнство незначи даје Холанђанин и да има сва права.Толико о демократској Европи а примера имаколико хоћеш…Код нас де нема демократије сви могу да раде и кажу шта хоћу али Срби морају да ћуте је тоје демократски…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *