Дмитриј СЕДОВ : У СТЕЈТДЕПАРТМЕНТУ ЈЕ СВЕ ПО СТАРОМ

Одлазак са дужности државног секретара САД Хилари Клинтон, изгледало је, могао је да изазове наду  да ће се руско-амерички односи побољшати. Џон Кери, нови државни секретар САД, је бар споља више личио на разумног политичара. Први сусрет руског министра иностраних послова С.Лаврова са Џ.Керијем у Берлину 26.фебруара о.г. очекиван је са знатижељом, да ли ће се у њему макар осетити  било какви наговештаји промена. Међутим, сва новина се свела на то, да су високе октаве у говорима државног секретара САД отишле заједно са Х.Клинтон. Најновији састанак је био послован, миран, формално коректан и… већ као и увек – водио је у ћорсокак. Никакав, чак ни најмањи прогрес није се ни назрео  у вези са два проблема која изазивају забринутост Русије – у вези са ситуацијом у Сирији и ширењем америчког система против-ракетне одбране.

Вашингтон упорно избегава да разговара о томе шта да се ради са тероризмом у Сирији. Шта више, после састанка Керија са Лавровом, Бела кућа је одлучила да директно помогне Сиријској слободној армији (ССА). Побуњеници ће добијати „нелеталну помоћ“ у облику оклопних прслука и оклопних возила, и друге технике, њих ће обучавати амерички инструктори. Таква „нелетална помоћ“ ће, без имало сумње,доводити  до леталних последица. На састанку са Лавровом Кери се сложио да ће „обе стране чинити све што од њих зависи, како би били створени услови који ће допринети што бржем почетку дијалога  између владе и опозиције“. И одмах после тога је објавио да је почела легална војна помоћ побуњеницима. А то је улог за настављање рата.

Стварна подршка тероризму у Сирији од стране САД  неизбежно ће створити хаос,  за који се Американци надају да ће моћи да се држи „под контролом“.  Али – Сирија се граничи са Израелом. Да ли то можда Израелу треба први комшија са екстремистичким политичким руководством?  А да можда аутори оваквог сценарија не ризикују превише?

Одавно је сазрело време за сазивање конференције заинтересованих страна, уз обавезно учешће сиријских суседа, како би се изнашла решења  помоћу којих  би било могуће одупирање терористичким снагама у тој земљи. Ирак, Турска, Јордан, Либан и Израел на себе морају да узму обавезу спречавања прилива терориста, оружја и новца, који се слива у Сирију. Тајне службе тих земаља морају на границама  да филтрирају  потоке емиграната. Мора да се заустави и финансирање тих снага. Њихови спонзори су добро познати. Могуће је,  преко  међународних антитерористичких организација, и потписивање специјалних споразума са Сиријом.

Реализацији таквих споразума би могла да се прикључи и Руска Федерација, на пример, вршењем контроле у територијалним водама Сирије, помоћу  својих ратних бродова. Међутим, Вашингтон упорно не жели да проблем разматра на тај начин. Одатле може да се направи само један закључак – САД се не плаше доласка радикалних снага на власт у Сирији. Сједињене Државе су  спремне чак и да на себе преузму ризик у  вези са односом Израела. Јер у том случају уз бок шиитског Ирана ће се појавити учвршћени логор сунитских екстремиста, који су за шиите непријатељи. Нови режим ће свакако да затражи помоћ САД и њихових савезника.

Тако у стварности изгледа добар пример америчке дипломатије са новим државним секретаром. Пошто је са руским министром  разменио актуелне вести и осмех, смишљен за балове, и пошто је свету објаснио колико је њему на срцу криза у Сирији, Џон Кери је врата војних магацина отворио  за пружање помоћи побуњеницима.

Нису се са места помериле ни позиције страна у вези са проблемом против-ракетне одбране. САД не желе да пруже писане правне гаранције да њихови системи ПРО неће бити уперени према Русији. Иза учтивих осмеха Џона Керија крије се бетонски зид. Судећи по позицији Стејтдепартмента Американци су сигурни да су у формирању противракетне одбране „испливали“  и сада намеравају да своје стратешке циљеве и остваре. Систем ПРО „Иџис“ је на самом крају испитивања  и моћи ће да контролише  све правце могућег руског ракетног одговора. А нада руске војске за достојан одговор   америчкој ПРО – ракета „Јарс“  са бојевом главом која се дели, и са маневрационим блоковима,  тренутно је приказана у само неколико примерака. Осим тога, при убрзавању  – Јарс је потпуно немоћан пред Иџисом.

Американци су сигурни да су у откривању новог оружја за први удар – хиперзвучним крилатим ракетама са радијусом дејства од пет хиљада километара и брзином лета до 3 километра у секунди – далеко превазишли Русију.  То оружје ће моћи да за неколико минута уништи објекте вероватног противника који чак неће успети ни да се одлучи на удар као одговор. При том се не ради о нуклеарном пуњењу, што такође повећава вероватноћу агресије. Судећи по документима консултативне групе НАТО-а за космичка истраживања и рад на новим пројектима (AGARD), рад на хиперзвучним ракетама се води у неколико праваца истовремено: да се униште учвршћени (или укопани) објекти противника (лансирни тунели), објекти ПВО/ПРО, да би се обезбедила надмоћ у ваздуху, ради ефикасног пресретања балистичких ракета и уништења хиперзвучних средстава за напад.

Још у мају 2010.године у САД су испробана два експериментална узорка хиперзвучних крилатих ракета. Једна од њих је Minotaur IV. По изјавама експерата она је способна да за мање од сат времена уништи циљ који се налази на било којој тачки земљине кугле.

Деведесетих година је у Русији обустављен пројекат производње борбених ласера који су у стању да се успешно боре против ракета Минотаур-4.  Радило се о пројектима конструктора  Волка. Постојећи узорци надземног наоружања за одбијање удара хиперзвучним оружјем нису у реду. И ту би обавеза САД да не развија своју ПРО била врло корисна – јер претња да дође до стратешке надмоћи НАТО-а у односу на Руску Федерацију постаје врло реална могућност. Међутим, Џ.Кери је искључио било какву могућност да Сједињене Државе пристану на такву обавезу.

Ефикасан „дипломатски“ одговор  на такву политику може да буде само уколико се у РФ појави ново оружје које би озбиљно натерало Американце да умере свој продор. Руској одбрамбеној индустрији предстоји да индустријски комплекс против-ваздушне  одбране који је уништен деведесетих година подигне на савремени ниво, што захтева нове пројекте у војној науци, унутрашњу реорганизацију управљачких система, припрему одговарајућих кадрова, пројектовање средстава за уништавање противника чије би могућности биле веће од његових и њихово постављање као поузданог „кишобрана“ преко читаве државе.

Све у свему – први састанак Лаврова и Керија је показао да америчка спољна политика наставља да иде у истом правцу којим се кретала  до сада, а њени творци своју главу не муче бригом о интересима других. Речи представника САД о равноправности у међународним односима, примату људских права и сл. више нико, осим њих самих, не схвата озбиљно.

Укратко, у Стејтдепартменту САД нема промена. Мисао „гвозденог канцелара“ Бизмарка, која је изговорена на адресу Енглеза,  али је важила  за све англосаксонце,  ни данас не губи значај: „Немачка дипломатија, – констатовао је Бизмарк, – колико год да је неталентована, никада није веровала Енглезима, али све док не би шкљоцнуо окидач  ни то није помагало“. 

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)