Црно, трагично, а ипак другачије

Пише Владислав Панов

Нови филм Срдана Голубовића „Кругови“  из мрака некадашње (ратне) прошлости бивше нам земље Југославије на светло данашње, истим притајеним тескобама, поделама и мржњама бременитог света, износи страшну судбину требињског српског младића који је убијен цокулама и кундацима својих сабораца јер је покушао да спречи  да на тај начин сконча његов суграђанин Бошњак. За чудо, и за наше ауторе нетипично, трагедији је пришао поштено  и непристрасно

Судећи по првим реакцијама и досадашњим успесима нови филм Срдана Голубовића „Кругови“, који је наша публика први пут видела на минулом ФЕСТ-у, могао би да буде овогодишњи у свету најнаграђиванији и најпризнатији српски филм. Прошле, па чак и даље, и у овој, такву почаст је имао филм „Клип“. За разлику од њега, међутим, „Кругови“ су прави, пунокрвни и занатски поткованији филм од „Клипа“ који све то, а и много тога другог, није.
Аплауз у Требињу После тријумфа на фестивалу у Санденсу с којим је почетком године започео светску дистрибуцију, „Кругови“ су сличан подвиг успели да остваре и на Фестивалу у Берлину (сегмент „Форум“), на којем су такође добили признање. На минулом ФЕСТ-у, филм је ван такмичарског дела програма добио прилику да на раскошан начин, јер дворана је била препуна, започне биоскопски живот у Србији. Оно, међутим, што је за њега и посебно његове творце требало да буде неизвесно и истинско ватрено крштење је премијера у Требињу, месту дешавања његове приче. И то се догодило мање-више тријумфално. Требињци су после гледања филма пре неколико дана аплаузима и хвалоспевима наградили аутора и његово остварење. Иако је уочи приказивања „Кругова“ у овом граду локална борачка организација позивала на бојкот пројекције јер су били незадовољни начином на који је Голубовић приказао српске војнике у филму, никакав бојкот, а ни инцидент, није се догодио. Тема „Кругова“ је нема сумње контроверзна и има потенцијал да изазове различите реакције, па и да покрене нова-стара подвајања између људи који живе на тамошњем простору. Голубовићева екранизација суморног догађаја из живота који се збио у центру Требиња, усред дана, на главном тргу, ратне и смутне, дакако веома несрећне 1993. године, трајни је белег на души сваког од њених учесника, а посредно и на свакоме од нас. Па и за Голубовића, који се осмелио да на велико платно пренесе трагичну судбину младића који се сукобио са својим саборцима из јединице када су ови започели брутално физичко обрачунавање и иживљавање над својим суграђанином, Бошњаком. Покушавши да га спасе смрти од батина, војник Срђан Алексић је улетео у канџе својих сабораца који су, уместо побеглог Бошњака, наставили њега да бију. До смрти. Као звери. Голубовићев филм се бави овом причом из живота уверен да је баш то тема која је морала да буде испричана. Свакако да јесте, као и безброј других које нису и никада неће бити. Позитивне реакције грађана града у којем се пре тачно двадесет година одиграо злочин му баш иду наруку.

[restrictedarea] Борба добра против зла Али филм „Кругови“ није само прича из рата или још једна целулоидна експлоатација претпостављене српске склоности према најгорим злочинима и, уопште, према најприземнијим испољавањима суровог примитивизма, а што су Голубовићеве колеге одавно успоставиле као обавезни стандард карактера наше кинематографије.
Можда су зато поменути требињски борци испред свог удружења подигли глас против филма и то на невиђено, пре него што су могли да га погледају. Очекивали су оно што се једино од наше кинематографије ваља очекивати –стереотипну пристрасност, површност и паушално прилагођавање истине извозним захтевима филма. Ипак, за чудо, Голубовић је остао поштен скоро до неутралности, а тешку причу је без анестезије и дезинфекције отворио као на столу за аутопсију, уз много крви и бола, положио је овај леш наше новије трагичне историје наношења међусобног бола, неправде и зла, и тако непријатно отвореног угурао га је у очи публике. Трагедију је рашчланио на три сегмента, временски и просторно, и показао је њене последице све до времена данашњег. У судбинама оца убијеног младића, његове девојке и спасеног Бошњака, али и суграђана који су покушали да наставе живот без бремена злехуде судбине српског Супермена којем су моћи у сукобу са зликовцима отказале. Оно иманентно црно у нашем филму није изостало ни у Голубовићевим „Круговима“. Сви су актери ове приче дубоко трагичних судбина. Обележени овом несрећом за сва времена, неспособни да се издигну из њеног крвавог кала. То што је катарза изостала, баш уосталом као што изостаје и у животу свих људи с ратних простора бивше Југославије, велики је мањак ове приче. Голубовић ју је испричао отворено, храбро и поштено. Али је сегментну радњу разломљену кроз време и места збивања ипак одлучио да патосира последњим кадром у којем на требињском тргу лежи до смрти ишутирано тело Срђана. Ни судбина главног зликовца међу војницима који су тукли Срђана не доноси катарзу. Он се, наравно, не каје. Остаје до краја веран свом злу. Још је тескобнији избор Срђановог оца да у свом животу без њега, у самоћи и борби с мржњом, тугом и неправдом, пронађе свог Срђана у сину једног од његових убица! Када после тешких премишљања прихвата његову младалачку доброту, у тренутку нових животних изазова, коначно отварајући душу најпре себи самом, он у крику изговара оно што није стигао сину – да није требало да се петља у туђа посла и да се јуначи! Да, херојске одлуке и наднационална сврставња имају тешку цену, поручује Голубовић стављајући акценат баш на тај пулс трагедије Срђана Алексића. Он је одлучио да не буде један од добрих људи у стаду, који не чине ништа док зли вуци јуре око њих и кидају их једног по једног. Тиме су „Кругови“ суштински сведени на једноставну, неполитичну причу о борби добра против зла. И по томе је овај филм значајно другачији од свега што се у српском филму појавило последњих година.

[/restrictedarea]