Velimir Ilić – Grad bez kranova je mrtav grad

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Milorad Milanković

Za poslednjih sedam, osam godina broj građevinskih radnika koji rade u građevinskim firmama smanjio se za oko 100.000. S druge strane, mnogi giganti su zbog loše državne politike i loših kreditnih linija otišli u stečaj i propali. Sačuvati Institut za puteve i CIP od najavljene privatizacije bio je pravi potez. To moraju da budu državne firme, jer ne mogu kapitalni objekti biti povereni na projektovanje privatnoj firmi koja ima četiri ili pet zaposlenih. Ako država plaća, onda to podrazumeva i državni nadzor, kaže u razgovoru za „Pečat“ Velimir Ilić, ministar građevine i urbanizma.

Pokrenuli ste akciju projektovanja autentične srpske kuće koja je naišla na nepodeljeno oduševljenje građana. Odakle je potekla takva ideja?
Ideja o projektovanju srpske nacionalne kuće u čiju realizaciju je uključena i Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i mnogi zainteresovani javila se posle promišljanja da sebe kao narod podsetimo na to ko smo, ali i da svetu ponudimo nešto što je autentično naše. A Srbija koja iza sebe ima dugu i bogatu istoriju i tradiciju najbolja je riznica ponuda u izboru za najlepšu kuću. Setimo se samo kako izgledaju konaci iz perioda Obrenovića, ali i drugih razdoblja naše istorije. Tako se kao odgovor na jedan trend arhitektonskog neukusa koji vlada rodila ideja o stvaranju projekta nacionalne kuće. Sama gradnja autentične srpske kuće koštala bi oko 300 evra po kvadratu, ako se izuzmu troškovi koji se plaćaju lokalnim samoupravama, a ukoliko gradovi i opštine podrže tu inicijativu i ponude povoljnije lokacije i infrastrukturu, čitave ulice, pa i naselja mogli bi da budu izgrađena u stilu prave srpske kuće, na kojoj su nam nekada zavideli u svetu.
Reč je o kvalitetno izgrađenim starim srpskim kućama koje su prilagođene našem podneblju i potrebama, a cilj je da svaka porodica u Srbiji dobije jeftin krov nad glavom.

Drugi projekat koji ste pokrenuli, a koji je probudio pažnju privrednika u centralnoj Srbiji jeste distributivni centar Lađevci. Recite nam više o samom projektu?
Sve što se proizvede u regiji zapadne Srbije do Novog Pazara predviđeno je da se distribuira i pakuje u Lađevcima, namenskim objektima, skladištima 11 metara visokim, koja bi zauzimala prostor od 20.000 kvadratnih metara. Ideja je da se stvori zaokružen ciklus koji bi podrazumevao da se sva roba koja se proizvede na području Srbije, ovde doprema, pakuje i dalje distribuira. Na taj način Srbija bi na tržištu mogla da se predstavi kao ozbiljna država u proizvodnji voća, povrća i mesa. Kamion ruski koji ide po selima i sakuplja proizvode od domaćinstva do domaćinstva biće prošlost. Ovde bi se roba klasifikovala, spremala, odvajala i pakovala, i tek tako spakovana bila bi spremna za izvoz. To znači da bi sveža roba, jabuka, jagoda, kruška ili meso mogla u toku noći da se spakuje i ujutru nađe na trpezama. U ovaj projekat uključene su opštine gradova Čačak i Kraljevo, a interesovanje za finansiranje došlo je i od strane Emirata čiji su predstavnici nedavno boravili u Srbiji. Na aerodromu „Lađevci“ kupljeno je oko 300 hektara zemlje i u toku je rad na projektnoj dokumentaciji. Ovo je budućnost Srbije, centralne, zapadne Srbije i Raške čiji je ključ razvoj sela. Predviđeno je da proizvođači koji dođu u ovaj centar i ostave robu, odlaze sa potvrdom na osnovu koje mogu da odu u banku i tamo na robu do 50 odsto vrednosti podignu avans sa kojim bi mogli da rade. Po konačnom izvozu i prodaji bio bi napravljen konačan obračun. Sa ovim planom složili su se i ministar poljoprivrede i ministar trgovine. Ministar trgovine je zainteresovan da u ovim objektima skladišti državne rezerve. To znači da je došao kraj prekupcima i zakupcima. Drugo, belgijski lanac koji je kupio „Maksi“ zainteresovan je da u svoje objekte ubaci naše proizvode. Ono što nas preporučuje za takvu saradnju jeste činjenica da bi se u pomenutim objektima u Lađevcima radilo i pakovanje i pripremanje robe. Dakle to više ne bi bio krompir u džakovima ili šljiva u gajbama. Konačno sve ovo bi značilo i veliki broj radnih mesta. Izgradnjagrađevinski košta oko 20 miliona, i oprema oko pet, šest miliona evra, a plan je da za šest meseci uđemo u fazu izdavanja građevinske dozvole kada bi i zatvorili finansijsku konstrukciju. Sama gradnja bi počela sa radom u drugoj polovini godine. Ovde bi prostor mogle da iznajmljuju domaće, ali i strane kompanije koje se bave izvozom.

Da li ćemo legalizacijom divlje gradnje koju predviđa novi zakon konačno dobiti potpunu katastarsku bazu?
Meni je drago da će na prvoj sednici vlade biti usvojen zakon o upisu svih nelegalno izgrađenih objekata u Srbiji i njihov upis u katastar nepokretnosti. Mi ne možemo funkcionisati kao što su nam na to skrenuli pažnju „Svetska banka“ i ostale institucije, sa tolikim brojem divlje gradnje.
Radi se o 1.300.000 objekata. Preko tri miliona građana Srbije poseduje imovinu koja nije nigde upisana. To u jedinstvenom katastru Evrope, koji je sa puštanjem satelita u okolini Pariza nedavno formiran i koji vrši katastarska snimanja na području cele Evrope, nije moguće. Sramota je za ozbiljnu državu da se izvanredne lokacije u Beogradu, kao one oko Hrama Svetog Save vode kao pašnjaci, Dedinje kao obradiva površina, dok su Ovča i Borča upisane kao njive.
Kojom ste se logikom rukovodili kada ste doneli odluku da legalizacija bespravno podignutih objekata bude besplatna?
Iza većine neuknjiženih objekata stoje ljudi koji su svojim znojem i mukom i kreditima pravili te objekte i zamislite da sada od tih ljudi zatražimo nekoliko hiljada evra da bi dobili dokumentaciju. To je logika i zbog toga će svaki privatni objekat biti upisan. Jednostavno narod nema novca. Za legalizaciju svaki vlasnik objekta moraće da izdvoji oko 100 evra, koliko košta geometarska taksa, i ni dinar više. Tamo gde je sporno vlasništvo prvo će morati da se završi sudski spor, pa tek onda da se takav objekat i upiše u katastar. Ali 90 odsto objekata možemo sutra upisati. Međutim posle ove legalizacije dalju divlju gradnju nećemo tolerisati. Inspekcijske službe će rušiti sve što je nelegalno. Sećam se kada smo ocrtali Koridor 11 autoputa ljudi su počeli masovno da prave objekte da bi kasnije mogli da za višestruko veći novac iste nepokretnosti prodaju. Sada inspektori odlaze na teren i kamerom snimaju čitavu trasu, pa otuda mi nećemo priznati ništa što u momentu snimanja nije postojalo.
Koliko tu ima i finansijske logistike, jer samo građanin čija je imovina upisana može i da plaća takse na istu imovinu?
Istina. Ne možete tražiti od nekog da vam plaća porez na imovinu ako objekat nije uknjižen u katastru nepokretnosti. Jer faktički imovina ne postoji na papiru. Prema tome uvođenje reda u građevinarstvo mora da podrazumeva upis u katastar nepokretnosti.

U prethodnih nekoliko godina stanogradnja je praktično stala. Da li će besplatna dozvola za gradnju koju ste najavili vratiti kranove u gradove širom Srbije?
U svim ozbiljnim zemljama sveta građevinska dozvola se ne plaća. Kada je dozvola besplatna, građanin neće graditi na divlje, a dozvola mu može biti uskraćena samo ako gradnju počne na ulici, raskrsnici ili nacionalnom parku. Građevinarstvo je motor srpske privrede. Jer kada se ne vrte kranovi u nekom gradu, on je ekonomski mrtav. Kada uđete u neku sredinu i vidite da se gradi i radi, da se tu vrte neki kranovi, znajte da je sve u redu. Ako toga nema, nema ni stabilne i jake privrede. Na nama je da gradimo, stvaramo ambijent i koristimo postojeće stanje. Takođe, ne zaboravimo da Srbija ima na hiljade praznih hala koje zjape prazne. Ako u propalim firmama postoje hale i infrastruktura, zašto to ne bi iskoristili. Mi moramo da ih stavljamo u funkciju, a nikako da dozvolimo da investitori pored takvog stanja ulažu u nove hale.

U planu je i izgradnja socijalnih stanova?
Ta kategorija stanova je veoma bitna i za njih se obezbeđuju sredstva. Prednost će imati gradovi koji imaju gotove lokacije, opremljene i koji će ih besplatno davati. U tom slučaju, mi računamo da cena ovih stanova bude između 300 i 400 evra. Kako sam učestvovao u gradnji na hiljade kuća u Srbiji tvrdim da je realna cena 300 evra, ali samo ukoliko grad da besplatnu lokaciju. Nijedan objekat koji smo izgradili u Jaši Tomiću, Međi, Bogdanju, valjevskom, čačanskom kraju gde su se kuće porušile usled klizišta, nije koštao više od 300 evra.

Najavili ste i rat lokalnoj samoupravi. Po novom zakonu koji je u proceduri samo stvarna ulaganja od strane opštine ili grada mogu biti i naplaćena investitoru?
Kada kako predviđa novi zakon dozvola bude besplatna, opštine i gradovi neće moći da reketiraju investitore i traže im velika sredstva po kvadratu. Do sada se znalo da je cena za određenu zonu 200 ili 300 evra po kvadratu i to se bespogovorno moralo platiti. Po novom zakonu samo stvarna ulaganja opštine i grada na vašoj lokaciji, kao što je uvođenje struje, izgradnja trafostanica i slično, može da se naplati, ali nikako neće smeti da se desi da vam opština naplati po kvadratu, recimo, uređenje ulice, a da od toga ništa ne bude. Kada smo radili naselje Stepa Stepanović, gradu Beogradu smo uplatili 21 milion evra da bi dobili dozvolu, a do danas grad Beograd nije ništa uradio i građanima nije ponuđen nikakav kvalitet usluge. Sada građani jure nas, a mi grad.

Da li govorimo o samovolji gradskih vlasti?
Ne može da se toleriše da je grad Beograd država u državi i da vlada nad njim, kao i nad Vojvodinom nema nikakve ingerencije. Vlada mora biti kapa nad celom državom. Mi se suočavamo sa anomalijama koje nas koštaju stotine miliona evra. Zamislite, kada sam bio ministar u prošlom mandatu dogovor je bio da se autoput Koridora 11 uvede u Beograd desnom obalom Save. Zato se i radio most na Adi koji bi mogao da primi saobraćaj sa Koridora 11. Kada sam otišao, Dulić je Koridor 11 prebacio na levu obalu Save. I sada mnogi ovi objekti, kao i most na Adi ostaju van funkcije. Sada se mora uzvodno prema Surčinu praviti još jedan most na Savi kapaciteta mosta na Adi. Takođe još jedan most se mora napraviti i u Ostružnici, kako bi dobili pun profil autoputa. Gradnja još dva mosta nameće pitanje zašto nam je onda bio potreban most na Adi. Ali reč je o investicijama koje nisu koordinirane između grada, Republike i pokrajine. Problem Srbije je političko investiranje koje ju je dovelo dovde gde je sada. U kriznim godinama kao što su ove, nijedna neprofitabilna investicija ne bi trebalo da se održi, a kamoli ona politička. Ne možete praviti autoput tamo gde nema saobraćaja. Sve ispod 8.000 automobila dnevno pravi gubitak i takva investicija traži izdržavanje iz budžeta. Samo ekstrabogati narodi sebi mogu dozvoliti luksuz da grade autoput tamo gde nema saobraćaja.

Procena govori da u građevinarstvu svaki kredit koji se podigne sa kamatom većom od pet odsto vodi firmu u propast. Kako u okolnostima kada kamate stranih banaka dostižu i do 20 odsto očekivati oživljavanje građevinarstva?
Rešenje je u stvaranju Razvojne banke Srbije. Ta ideja je dobra i ne mogu da razumem da je potrebno pet puta ponavljati da državni depoziti koji su izuzetno veliki, pojedina javna preduzeća u danu naplate milijardu i pet, šest miliona, odlaze u stranu banku. Zašto se to drži u stranoj banci? Državni depoziti predstavljaju najjeftiniji novac. Zašto ti depoziti kao svugde u svetu ne stoje u Srpskoj razvojnoj banci. Dalje, iz tih državnih depozita finansiralo bi se interventno i građevinarstvo i putogradnja i privreda – aktivnosti koje bi podstakle proizvodnju i izvoz. Građevinarstvo je spor proces, taj period od gradnje do prodaje pokriva banka. Sada smo svedoci da masa građevinskih firmi koje uzimaju kamate za obrtna sredstva u visini od 18 i 20 odsto ulazi u dužničko ropstvo. Banka koja zelenaši ne pomaže građevinarstvo već ga uništava. Meni je žao što putarske firme, u vreme kada smo dali avans za azerbejdžanski kredit za izgradnju autoputa, nisu mogle da dobiju bankarske garancije.

Da li je zahtev koji ste pokrenuli za ukidanje konverzije podstrek za dolazak stranih investitora?
Niko nije razumeo zašto sam tražio da se ukine konverzija i odloži za godinu dana dok se ne donese novi zakon. Ne možete vi svetu da objasnite tu srpsku pojavu konverzije koja nigde više ne postoji. Ako prodate nekom objekat, onda ste ga prodali. Nedopustivo je prodati objekat, a zatim tražiti da vam se plati konverzija koja je tri puta veća od cene objekta koji je prodat. To stranac ne razume. To je bila kočnica za hiljade projekata.
Strani investitori su dobili i neke podsticaje koji su izostali kada je reč o domaćim investitorima. Kako to objašnjavate?
Zašto se nekima koji dolaze u Srbiju daje 10.000 evra po zaposlenom, a srpskim firmama ni dinar? Za to nemam objašnjenje. Neka simetrija mora da postoji. Zašto naši ljudi odlaze u druge države da investiraju, grade i rade, jer u svojoj ne mogu da uživaju nikakve privilegije. Naporom ove vlade i domaće firme dobiće isti tretman. Podsticaji strancima su po meni primer političkog investiranja i političkog projekta. Sa takvim investiranjem koje je cvetalo u prethodnoj vladi mora da se prestane. O svakoj investiciji mora vlada da razgovara, a kada ona uđe u Srbiju, mora da bude dobra, profitabilna. Niko ne sme ulagati tamo gde nema dobiti i gde investicija sama sebe ne pokriva. Bio sam za to da se za gradnju Koridora 11 dobiju krediti, ali dalja izgradnja kroz koncesiju mora sama sebe da finansira. Država je napravila prvi korak, ali ona dalje mora sama sebe da pokreće da bi rasteretila budžet.

Da li je partnerstvo javnog i privatnog ulaganja model koji bi trebalo da zaživi?
Privatne firme trebalo bi da ulažu, finansiraju, pa i da zarade. Zašto se toga plašimo? Umesto toga mi imamo tolika javna preduzeća koja su gubitna, ali ih i pored toga forsiramo i pomažemo iz budžeta. Mi smo dozvolili da država bude najveći poslodavac u javnom sektoru i da zapošljava najviše ljudi. Ne možemo reći da smo uspešni samo zato što svake godine zaposlimo na hiljade novih ljudi u administraciji koji postaju budžetski korisnici. S druge strane, oni koji pune budžet svakim danom smanjuju broj zaposlenih. Izostaje i objašnjenje zašto se u mnogim gradovima širom Srbije troše ogromna sredstva, ako postoje privatnici koji bi to uradili. Pitanje koje se nadovezuje, logično, jeste zašto nema subvencija u privatnom, kao u državnom sektoru. Ne znam zašto ne mogu da zažive u punom kapacitetu privatne bolnice, privatne apoteke, domovi zdravlja…

Rekli ste da je Koridor 11 vaš san. Dokle se stiglo sa njegovom gradnjom?
Koridor 11 je najveća investicija u Srbiji trenutno. Ali bez avansnog plaćanja i blagovremenog plaćanja, svaka firma će propasti. Sada se spremamo da sa Kinezima potpišemo ugovor i da uđemo u dve koncesije. S druge strane, deo u čiju gradnju smo ušli sa kapitalom Azerbejdžana je u punom građevinskom zamahu. Ali sve to ne bi moglo da počne da nismo dali avans 60 miliona evra u jednom danu. Kada su domaće firma dobile 30 miliona evra u jednom danu, sve su bile na nogama i odlično radile. Ako im ne platite, one odlaze. Mi moramo shvatiti da velike investicije ne mogu biti osnova za punjenje budžeta. Ne možemo se kreditno zaduživati i naplaćivati firmama velike dažbine, i to onim firmama koje vode velike kreditne projekte u Srbiji, samo da bi punili budžet. U izgradnji autoputa najveća stavka je bitumen. Mi ne možemo uzimati akcize 63 odsto na bitumen i tako puniti budžet, i reći da je investicija namenska i da služi za podsticaj razvoja države. Jer mi preko investicije koju radimo indirektno punimo budžet. Otuda investicija mora biti jeftina, a budžet moramo puniti iz realnih objekata koji rade u privredi ili biznisu.

Kakva je perspektiva ove, čini se, dvospratne vlade, koju vode s jedne strane Dačić, s druge Vučić. Da li je to dobro?
Nijedna vlada nije idealna i svaka ima svoje probleme, političke partije koje se bore za svoju poziciju. Mislim da je ovo jedna od boljih vlada i da bi trebalo da opstane. Za Srbiju bi prevremeni izbori značili veliku štetu. Jer svaki izbori unište godinu u kojoj se dogode. Pre svega u toj godini izbora nema investicija, projekti staju, zaustavlja se život. Izbori u dve godine su dve izgubljene godine. Tačno je da će neko dobiti bolju poziciju na tim izborima, ali to nije dobro za Srbiju, za narod. Zato je nabolje da vlada drži kontinuitet od četiri godine kako bi odradila ceo svoj ciklus. Recimo ministarstvo koje vodim je veoma specifično. Nama je potrebno najmanje godinu dana da napravimo projekte, ostvarimo kreditne linije i zatvorimo finansijsku konstrukciju, i tek posle tri godine možemo da pristupimo realizaciji. E sada ako dođe druga vlada, mora da ponovi ceo proces.

Za vas važi da ste narodni ministar. Koliko ljudi dnevno zakuca na vaša vrata?
Mislim da dnevno primim više ljudi nego svi ostali ministri zajedno. Ljudi dolaze, šta će, muka ih natera. Još nikoga nisam sa vrata vratio. U Beogradu je lakše biti ministar. Zamislite mene u Čačku. Svi znaju gde je moja kuća, a ako neko dođe sa strane samo pita: Gde je kuća Velje Ilića?
Za vikend njih na stotine dođe kod mene kući, pa ispada da radim više kod kuće nego u kabinetu. Kada mi kaže da je došao iz Priboja, Predora, Pazara… ja ne mogu da ga vratim. Zato se desi da doručkujem u četiri po podne.