Турска, Шангај и ЕУ

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Премијер Реџеп Ердоган рекао је руском лидеру Владимиру Путину да прими Турску у Шангајску организацију за сарадњу, а да ће се Анкара опростити од Европе јер је ШОС бољи и много јачи од ЕУ

Праву пометњу у евроатлантским круговима изазвала је изјава турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана да његова земља размишља да се опрости од Европске уније и своју будућност потражи у Евроазији, тачније Шангајској организацији за сарадњу (ШОС), на челу са Кином и Русијом. Мада то није прва изјава турских званичника ове врсте, многи на Западу и даље се са скепсом и иронијом односе према оваквим изјавама Анкаре, тврдећи да је посреди блеф или чак уцена. Иза све ове галаме, којом западни аналитичари заправо покушавају да разбију страх од мрачне шуме у којој су залутали, све јасније се назиру реални процеси који стоје у позадини. Турска се нашла у самом епицентру велике евроазијске игре, где се више поуздано не зна ни ко с ким, и против кога игра – а камоли ко ће из свега тога изаћи као победник. Отуда, турско „реосигурање“ на шангајској страни делује као логичан потез. Потврда да се нешто мења источно од Босфора није садржана само у реторици Ердогана; руски и турски медији већ отворено најављују могућност заједничке „Евроазијске стратегије“ турског премијера и руског председника Владимира Путина.

ИСТОК УМЕСТО ЗАПАДА „ЕУ жели да заборави на нас, али се устеже да то призна. Уместо што нас замајавају, требало би отворено да то признају. Уместо да се посветимо својим пословима, ми трошимо време на бескорисне преговоре са ЕУ. Када ствари стоје тако лоше, као премијер 75-милионске земље морам да тражим друге путеве. Зато сам и рекао недавно Путину: Примите нас у шангајску петорку, ако пристанете да то урадите, ми ћемо се опростити од ЕУ. Шангајска петорка је боља и много јача него ЕУ“, изјавио је Ердоган, а његове речи пренео је дневни лист „Сабах“. Да ствар буде гора, „Сабах“, који је четврти по тиражу турски лист (преко 330.000 примерака дневно), оријентисан је изразито продемократски, либерално и ка заштити људских права. Дакле, прозападно. Могуће је да су, и због тога, многи на Западу стекли утисак да Ердоган само изражава незадовољство због преговора са ЕУ који су још одавно запали у ћорсокак, па ова огромна земља већ деценијама чека свој „датум“ за евроинтеграције, али њега никако нема. Постоје, наравно, и услови: признавање суверенитета Републике Кипар, права жена, а ту је и страх да би улазак Турске у ЕУ довео до неконтролисаног таласа миграције у земље ЕУ, односно све мање прикривена исламофобија и ксенофобија.

[restrictedarea] Свестан да „услове за датум“ никада до краја не може испунити, Ердоган, како је и сам рекао, не жели да губи време за своју земљу, већ тражи нови пут. Њему је потребан такав блок у којем би Турску уважавали, и где би економска моћ Анкаре добила своју валоризацију и намирење геополитичких амбиција. За разлику од Европе, која тоне у својим унутрашњим проблемима и где Турску виде само као извор инвестиција, ШОС (Русија, Кина, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан) представља савез чији утицај веома брзо расте, и на Западу га доживљавају као антиамерички блок у Азији. Унутар такве организације и могућности за Турску су много веће. „Делимо заједничке вредности са многим земљама ШОС“, рекао је Ердоган руском председнику Владимиру Путину пре нешто више од пола године, да би у новембру поднео и званичну молбу ШОС-у за пријем у статус „партнера у дијалогу“, што је први степеник у сарадњи. Јер, није парадокс ако се каже да је главни турски „савезник“ Америка заправо и главни конкурент Анкаре – у свим зонама њених интереса. Док су, са друге стране, Кина и Русија то у много мањој мери. Турска може да намирује своје интересе и ослања се на НАТО само док се ти интереси подударају са америчким. А питања Сирије и Ирана управо и јесу велики тест за њихове односе.
Питање Турске и њених планова отворило се у јавности још пре месец дана, када је други тиражни турски лист, „Таквим“ објавио у том тренутку сензационалну вест, у којој износи „детаље иза кулиса“ Путинове децембарске посете Истамбулу, где га је дочекао Ердоган. Лист преноси да су двојица лидера „разматрали намере две земље за израду јединствене стратегије на азијском континенту, у вези са чим је донета одлука о формирању заједничке турско-руске радне групе“ и да је „делатност групе на почетној етапи повезана са припремом документа којим се постављају принципи ‘Јединствене стратегије у Азији’ две земље“. Према тврдњама листа, на такав потез Турску подстичу геополитички изазови повезани са феноменом „Арапског пролећа“. И појашњава се, кроз коментар познатог турског аналитичара Хакија Демира: „Стратегија да Турска пружа подршку опозиционим трупама у Сирији усмерена је, пре свега, на исцрпљивање и слабљење Турске. Ако Башар Асад буде свргнут, то неће бити мир, већ почетак великог необјављеног рата против Турске на свим фронтовима.“ И други аналитичар, Ерол Манисали, сличног је мишљења: „Запад схвата да Русија и Турска играју важну улогу у глобалној прерасподели снага и у сукобу Запада и Азије. Ако допусти овим двема земљама да се учврсте у Азији, изгубиће своју глобалну доминацију“.

ВЕЛИКА ЕВРОАЗИЈА Суштински, ова анализа, бар са турског становишта, има доста логике. Поготово ако се зна да је и бивши амерички државни секретар Кондолиза Рајс пре неколико година била заговорник идеје „реконструкције Блиског истока“, где је Турска требало да се припреми на откидање своје територије и сецесију Курдистана. Зато турски аналитичари верују да руско-турски савез има перспективу ако буде конкретизован економским и безбедносним садржајем, чиме би идеја евроазијства постала конкурентна алтернатива западној концепцији атлантизма. Генерално посматрано, идеја „велике Евроазије“ морала би да почива на консензусу неколико великих центара, око којих би се окупили њихови савезници – а то су пре свега Москва, Анкара, Пекинг и Њу Делхи. У том контексту, занимљиво је да су жељу за приступањем ШОС-у већ изразили Индија, Пакистан и Афганистан. Како помирити и ускладити супротстављене интересе свих ових центара, питање је стрпљивог дипломатског рада наредних година.
О стратешком партнерству Русије и Турске у Евроазији доста се говорило и претходних година, пре свега из угла нараслих турских амбиција да преузме улогу регионалне суперсиле на подручју од Јадрана до Каспијског мора. Ове идеје, међутим, немају подршку ни Вашингтона, ни Брисела, али ни Москве. Са друге стране, чињеница је да евроазијски вектор све више преузима примат у Турској, што се јасно види по социолошким истраживањима јавног мњења, а сама Анкара гради имиџ евроазијске државе, управо у складу са својим неоимперијалним амбицијама. Ипак, да би ишта од тога било могуће, неопходан је договор са Москвом и Пекингом. Због свега, не чуди што је број присталица приступању ЕУ у Турској за последњих осам година више него преполовљен – пао је са 70 на само 33 одсто, по подацима водеће турске организације ЕДАМ. О хлађењу односа сведочи и то што је од 2003. удео ЕУ у спољној трговини Турске такође значајно опао са 55 на 40 одсто.
Зато познати турски економиста Џан Бајдарол, директор Института за проучавање Европе при Центру стратешких научних истраживања Турске, сматра да је Ердоган заиста одлучио да се „опрости од ЕУ“, односно са процесом приступања Унији. „ЕУ због кризе губи много крви. А Турска из године у годину наставља свој раст. У време када се баланс снага премешта на исток, Турска је постала једна од централних држава“, каже Бајдарол и додаје да је Ердоган својом изјавом хтео Европи да скрене пажњу на ове процесе. Међутим, портпарол Стејт департмента Викторија Нуланд иронично је прокоментарисала Ердоганове речи: „Вашингтон пажљиво проучава изјаву премијера Турске о могућем приступању Шангајској организацији за сарадњу. То је веома интересантна перспектива, имајући у виду да је Турска такође и чланица НАТО-а.“
Из ових речи се наслућује претња и притисак Вашингтона, посебно имајући у виду недавно размештање америчких ракета „Патриот“, око 200 километара северно од турске границе са Сиријом. Мада је формално образложење за постављање опасног оружја наводна брига Американаца због потенцијалног сиријског напада на Турску, чињеница је да ће „Патриоти“ бити лоцирани баш у југоисточном делу земље, на мање од 500 километара од границе са Ираном, и на 300 километара од Адане, турског града где се налази велика америчка база ратне авијације „Инџирлик“. Јер, у случају напада на Иран, бројни ваздушни удари били би изведени управо из „Инџирлика“, а америчке ракете биће размештене – тачно на пола пута између иранске границе и ове базе. Зато ће Турској, ма колико не желела да се упетљава у евентуалну агресију на Иран, бити веома тешко да се ишчупа из „ЕУ и НАТО загрљаја“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.